Србија и успон антиелита

Дубоке кризе изазивају поделе у елити. Потрага за одговорима на изазове у њеном крилу ствара контраелиту. Понекад, осим контраелите настаје и вансистемска група – антиелита: бољшевици у Русији, комунисти у Југославији; можда се ускоро појави и у САД. Антиелита се увек бори против елите и контраелите и потпуно мења дотадашњи политички пејзаж. У блиској будућности у земљама материјалног благостања и демократије неминовна је појава антиелита као одговор на либералну монокултуру. Благостања за неколико година неће бити осим у уџбеницима историје. Нестаће и демократија пошто досадашње вишестраначје не одабира политичку класу способну да реши системску кризу капитализма. Управо пред очима Американаца нестаје симулакрум двопартизма и рађа се једнопартијска држава. Владајуће елите не могу да зауставе рушење капитализма али по сваку цену желе да сачувају превласт продубљујући своју либералну утопију. Укратко, започиње лом поретка и промена парадигме. Данас је у кризи елита либералне фронде а не човечанство. С њим је све у реду.

У средишту пажње антиелита биће духовна криза и разговори о смислу, вери и митологији који човека чине човеком. Барем тамо где тачку преокрета и економску беду схватају као прилику да духовно ојачају. Домаћа интелигенција стасала на европском светоназору овакве расправе одавно не води. У ствари гуши их свим силама и на свако питање савременика упорно понавља исте речи: благостање (иностране инвестиције), демократија (вишепартијски избори), тржиште (борба до истребљења). Нигде прегорног рада, полета, подвига, узајамности, самоодрицања, заједништва и слоге.

Нада
Разматрање укорењивања европског светоназора у нас неодвојиво је од улоге Срба из Аустроугарске у описмењавању Шумадије. Они су били нова нада тек ослобођеном српском свету а овом темом бавио се и владика Николај Велимировић. Довео је у питање српску праксу европске модернизације подижући расправу на просвештенички ниво напуштањем секуларног хоризонта. Критиком европског светоназора посредно је рекао да су српски интелектуалци заменили православље (дух) за европску технику (напредак и прогрес).

У време пандемијског карантина 2020. наше школе и здравствени систем почели су да копне, индустрије већ одавно нема те се намеће питање: шта је остало народу чија је елита веру заменила прогресом? Србија се нашла у положају да изгуби дух (православље) и истовремено остане без материјалног богатства разараног бомбама и санкцијама у три наврата у ХХ столећу. Владика Николај („Изнад Истока и Запада“) сматрао је да су Срби после ослобођења од Турака пали у ропство Запада. И објашњава: „Сељаци шумадијски били су преварени од Срба западњака, од своје крвне браће из Аустрије. Ови Срби западњаци упали су у ослобођену Шумадију и почели стварати законе и установе попут протестаната и католика – а то су две западне хришћанске јереси. Почели су уређивати српску централну земљу по угледу на западне јеретике. Били су писмени и учени, због чега су их неписмени устаници ценили и власт им давали. Али су се усташки кнежеви страшно преварили. Њихова браћа из Аустрије били су излизани сасуди Православља, калаисани калајем протестантским и католичким, западњачким. Они су били кобна претходница западном утицају на Србију. Они су отворили све капије и канале према Западу и учинили да се тек ослобођена турска раја претвори у рају трулог Запада.“ Још и додаје: „Много су претрпели српски свештеници и српски сељаци због свог одлучног става против јеретичког запада. Свештеници су исмевани као „русофили“ и „назадњаци“, а српски сељаци као „непросвећена маса“, и као „глупи сељаци“. И то не толико од оних „немачкара“, од оних калaисаних Срба из Аустрије, колико од шумадијских синова школованих на Западу.“ Владика Николај истиче да је најгоре бити између а најбоље изнад и помало пророчки додаје: „Судбодавац Бог одредио је Балкану место изнад Истока и Запада. Да ли ће Балкан разумети и прихватити ту промисаону судбу или ће бити смрскан као орах између чекића и наковња? То питање не треба да да сна ни једном Србину, докле год Србин не даде правилан одговор: Да, Господе, примам оно што ми Ти нудиш, а одбацујем оно што ми Твоји противници са Истока и Запада нуде.“

Али и ако на час занемаримо мишљење в. Николаја сетићемо се да су запад подробно испитивали у критичким и опсежним студијама Шпенглер, Тојнби, Данилевски и др. Серафим Роуз суптилно је описао нихилизам уткан у европски либерализам, национализам, социјализам, нацизам и рационализам.

Вера
Ако је поуздање у материјални прогрес нестало намеће се питање: шта даље? Потребна је нова вера, трајнија и постављена на дубље и чвршће темеље од досадашње. Србија нема огромна природна богатства и војску која би их штитила да би се упустила у изградњу потпуно нове материјалне цивилизације. Али ако жели да сачува своју идеју мораће да досадашњи европски светоназор замени новим. Али следи питање: ко може да буде творац и носилац новог светоназора? Војска? Она се бави ратом и одбраном фабрика, кућа и школа једног народа од кога и добија светоназор. Странке и парламент? После кремације главних српских странака које су покривале политички простор либерализма, демократије, социјализма (нацизма су се клонили јер је он ексклузивна зона Aнглосаксонаца) није се чак ни дим забелео јер беху то давно распаднути европски лешеви. Полиција? Она се искључиво бави заштитом постојећег а не идејама и вером. Привредници и професори економије? Стасали у либералном поретку тврдили су да је економија најважнија али чим је успостављен пандемијски карантин нису имали одговор на вирус. Ништа бољи нису били ни медицинска и фармацеутска струка. На крају САНУ и универзитет, главни исповедници европског светоназора одавно чувају златно теле као кућног љубимца. И списак актера је исцрпљен. Остала је само још СПЦ са хиљадугодишњим светоназором. Баш зато је она потенцијални покретач читаве Заједнице способна да олакша прелаз (скок) друштва с постојећег на виши енергетски (духовни) ниво. Христос је био и сада је међу нама. Зашто да прихваташ или смишљаш нову веру ако већ имаш наслеђену?

Губитници
Невоља либералне фронде је што се њени ресурси брзо топе и што нема довољно времена да савлада милијарде људи и убеди их да је дигитални концлогор острво слободе. Домаћа врхушка, продужетак либералне фронде, у посебно је тешком положају јер нема право одлучивања а стоји пред цивилизацијским понором. С којом од елитних група просвештеничког ранга може да општи данашња елита Југословенске револуције? Са ММФ-ом, ЕБ-ом или СБ-ом може али оне су инструмент старог поретка и не одлучују о новим парадигмама. Ни једна од институција Југословенске револуције није кадра да нам омогући непосредни контакт (као СПЦ) са просвештеницима света ислама (Анкара, Мека, Медина), европског римокатоличанства, јудаизма (Јерусалим) или руског православља (Москва), чак и света протестантизма укрућеног јеврејством (Лондон). У њима се измишља нови поредак а српски секуларни попови о њему не могу да размишљају будући задужени за стари. А и не разумеју до краја предмет расправе.

Победа
У временима промене светског поретка (парадигме) елитне групе и поједини народи приморани су да траже узроке кризе и излазе из ње. При том, једнима је ближа раван материјалног, напр. економистима, инжењерима, правницима. Другима, првенствено просвештеницима, ближа је логика, есхатологија и метафизика (борбени атеисти, искрени верници). Свако сходно свом светоназору доживљава ковитлаву стварност и место у космосу. Било који искорак из постојеће парадигме привлачи пажњу и изазива емоције. Примера ради, предлог да се на Балкану организује српски православни универзитет где би се осим богословља проучавала и антропологија, рестаурација, лингвистика, етнологија, биологија, медицина и агрономија може се различито тумачити. Неко у њему види обуку за уносно држање босиљкаче при освештавању темеља тржних центара или топлана. Други терет буџету Србије. Трећи карику новог и другачијег образовног система. Четврти мултидисциплинарно изучавање вере, човека, обичаја и живота. Пети види савремени начин да се млад свет оспособи да широко сагледава однос између духовног, телесног те место биљног и анималног које је човеку дао Творац на бригу и корист. Шести види само најцрње и најгоре – повратак српском фашизму. Итд.

Тек институције као што су школе и универзитети добијају на значају у преломним временима јер се под притиском прилика отварају и за јеретичка питања. Данас је то проблем необузданог раста потрошње и производње. Према постојећој парадигми сувишно је питање да ли би нам познавање метода успоравања и кочења необузданог раста и развоја које су примењивале древне цивилизације помогло да решимо кризу капитализма? И како да се распад поретка спречи обновом механизама који су до слома довели?

Школовати и уздићи одличнике није мала ствар. Али такве који могу да реше највеће и најдубље кризе најтеже је. И зато је Николај Велимировић за једне српски фашиста а за друге духовник. Први су прошли а други ће бити антиелита спремна да изнедри веру. И да изненади. Читајте водич за антиелиту. Најбоље је пред нама.

Аутор је професор универзитета, уредник Форума Пољопривредног факултета Универзитета у Београду и хобиста

[table id=1 /]

ИЗВОР: https://stanjestvari.com / Славољуб Лекић