Вучићева реторичка „одбрана РС“ као медијска компензација за косовску капитулацију

Пред почетак периода од наредне две године у којима председник Србије Александар Вучић намерава да финишира своје бриселске споразуме са Косовом* – да ли кроз Свеобухватни споразум о нормализацији односа Београда и Приштине или некако другачије – Вучић је у последњих неколико дана веома упечатљиво показао један од начина којим ће се, изгледа, све више служити да са спровођења тих споразума одвуче пажњу оног дела јавности који се противи поменутим споразумима. Тај Вучићев начин представљаће, изгледа, непрестано указивање на изазове/претње са којима (ће) се суочава(ти) Република Српска(РС), при чему ће се Вучић обилато трудити да себе прикаже што као заштитника, што малтене као спасиоца РС.

Само неколико дана након што је одаслао саопштење са децембарског састанка са српским чланом и председавајућим Председништва БиХ Милорадом Додиком у Београду у коме “захтева да се прекине са претњама укидањем и нестанком РС”1 , Вучић је у свега два дана још што-шта испричао о претњама опстанку РС, а да ништа ново није рекао и још је притом остао недоречен. Другим речима, обилато се послужио спиновањем.
“Променом Дејтонског спразума тражи се да РС нема ентитетска овлашћења”, рекао је Вучић, истичући “питање за све који се тиме играју у региону и свету: шта ће се мењати и да ли је то еуфемизам за одузимање надлежности РС?”2 . Поменуо је и да је “то бар три пута питао и немачку канцеларку Ангелу Меркел”, а шта му је Меркелова одговорила – од Вучића нисмо чули. Што, у најмању руку, чуди, имајући у виду да се Вучић свако мало хвалио односом са Меркеловом, проглашавајући је у појединим ситуацијама малтене за свог политичког учитеља. „Функционална БиХ је, заправо, еуфемизам за суштинско смањење компетенција и прерогатива власти РС”3 , одговорио је сам Вучић. Притом нас је оставио у недоумици: да ли је то сам наједном “открио” или је то закључио из директних одговора Меркелове лично њему, или, пак, из њеног ћутања после поменута три круга питања са којима је Меркелову просто разоружао, како нам то сам Вучић сугерише у намери да се покаже као изузетно храбар и вешт дипломата.

Наравно, израз “функционална БиХ” скован је у Бриселу и Вашингтону, а готово сви званичници земаља ЕУ и САД га користе приликом давања својих „сугестија“ за реформу дејтонског Устава БиХ. То није ништа ново и траје готово две деценије, уз (не)вољну асистенцију и/или неубедљив отпор како свих водећих политичких партија у РС(СНСД, СДС, ПДП), тако и власти у Београду у целом том двадесетогодишњем периоду. Као што није ништа ново ни када Вучић „стручно“ објашњава да укидање РС тражи водећа бошњачка странка СДА, па цитира делове из декларације СДА са њеног последњег страначког конгреса о „успостављању мултиетничких регија у БиХ“, тј. о укидању ентитета4 . Притом, Вучић „заборавља“ да обавести све необавештене посматраче прилика у БиХ да СДА те своје програмске захтеве истиче већ 25 година, од једног до другог страначког конгреса, али да се ти захтеви никада нису озбиљно ни приближили Парламентарној скупштини БиХ(ПС БиХ), кроз коју су до сада „провучене“ све друге уставне промене уз наметање из Канцеларије високог представника у БиХ(ОХР) и (не)вољни пристанак водећих политичких партија у РС.

Исто тако реченица коју Вучић изговара само два дана касније да „не може да прихвати идеју о укидању РС“5 понајпре служи за истицање сопствене тобожње политичке храбрости – бусању у прса јуначка онда када се то од њега и не тражи, нити је икоме потребно. Србима у РС то није потребно јер више него добро знају да ниједна од водећих странака у РС не би пристала – као ни до сада што није пристајала – да предлози СДА о „мултиетничким регијама“ дођу у Парламентарну скупштину БиХ, а камоли да о њима расправљају у парламентарној процедури. А ови из СДА то добро знају, као што знају да свака промена Устава БиХ не може проћи у том истом парламенту без двотрећинске посланичке већине из РС у Представничком дому ПС БиХ. То, заправо, сви веома добро знају, а прилику да „утврде градиво“ имали су баш недавно, 9. децембра, када је опозициона Социјалдемократска партија(СДП) БиХ упутила у ПСБиХ редизајнирани предлог „априлског пакета“ уставних промена из 2006. године, којима се и тада и сада предвиђало одузимање дела надлежности РС. За разлику од пре 14 година када су „априлски пакет“ подржали СНСД, СДС и ПДП – а тада није прошао само због недовољне подршке у Федерацији БиХ(ФБиХ) – данашњи СДП-ов предлог није добио чак ни позитивно мишљење надлежне парламентарне комисије. А ако га неким случајем и добије у наредном кругу – у Представничком дому ПС БиХ постоји много више од потребне двотрећинске већине посланика из РС да одбију тај предлог6 .

Дакле, Вучић у својим иступима „открива топлу воду“ у ФБиХ која, ево, „тече“ већ двадесет година, али се у својој „храбрости“ не упушта у разоткривање онога што постоји као стварни озбиљан уставни и политички изазов пред РС, који је на политичкој површини још од прошле године. А реч је о једном од 14 приоритета које је Европска комисија(ЕК) поставила пред БиХ у свом Мишљењу о захтеву за чланство БиХ у ЕУ, илити о једном од услова да БиХ добије од ЕУ кандидатски статус. “Да би се унапредило функционисање институционалног оквира БиХ, потребна је правна сигурност о расподели надлежности на различитим нивоима власти. Шта више, да би се осигурала правна сигурност и пре приступања ЕУ, БиХ ће морати усвојити супституцијску клаузулу која ће држави омогућити да привремено врши надлежности других нивоа власти у случају да исти делују у супротности са прописима ЕУ” – тако је употреба “супституцијске клаузуле” формулисана у Мишљењу ЕК још у мају прошле године7 .

Притом, опет ваља подсетити да су овај предложени механизам пре десетак година у Бриселу и Сарајеву називали „европском клаузулом“, али пошто су у Бањалуци протумачили да би увођење те „клаузуле“ могло послужити за стварање кључа-калауза којим би било могуће развалити/суспендовати механизам ентитетског гласања у Парламентарној скупштини БиХ – компромисно решење је пронађено у стварању механизма координације. Но, од маја прошле године механизам координације у БиХ очито више није довољан за ЕК, већ се тражи “супституцијска клаузула”. Власти РС су до сада у свега пар наврата истицале сумњу да је ту реч о услову ЕК којим би се окрњио механизам ентитетског гласања у ПС БиХ – који, практично, представља последњу линију уставне одбране дејтонских надлежности РС – а ни из ЕК се нису превише трудили да развеју поменуте сумње у РС.

Но, Вучић овај услов ЕУ уопште не помиње док се дичи својим свезнањем, аналитиком и сазнањима о “промени Дејтона”, а тешко је поверовати да о поменутом услову није обавештен, када се већ увелико представља као главни заштитник, бранилац и спасилац РС илити “председник свих Срба”, како би то рекао Вучићев ранији министар одбране, а сада унутрашњих послова Александар Вулин. Можда је свесрпски вођа, свезнадар и суперстар и о поменутом услову ЕК већ три пута питао Меркелову, али одговора још није добио или је, пак – у ћутању сигурност. Па ћемо о томе бити обавештени тек када на ред дође нова епизода Вучићевог “косовског јуначења” са почетка овог текста или када на ред, после Косова*, дође Република Српска?

Као, на пример, у случају продубљивање свог савезништва са НАТО алијансом, када је Вучић најпре прихватио гаранције НАТО-а за безбедност српског становништва на северу Косова*, а затим, пре нешто више од годину дана, заједно са турским председником Реџепом Тајипом Ердоганом „замолио“ чланове Председништва БиХ да што пре постигну компромис о јачању сарадње БиХ и НАТО-а. Убрзо након те „замолнице“, Председништво БиХ „компромисом“ је усагласило „Програм реформи БиХ“ у коме се „не прејудицира чланство БиХ у НАТО-у“, али се, рецимо, преузима обавеза да се настави књижење војне имовине и на територији РС на министарство одбране БиХ .8 “Честитам председнику Додику на компромису који је постигао са партнерима у БиХ”, написао је тада Вучић 9. И тада и сада он је, очигледно, сматрао да у његовој улози у целом том политичком аранжману нема ама баш ниједног елемента преноса дела надлежности РС на ниво БиХ: ни када је реч о поменутом прекњижавању дела имовине са РС на БиХ, а ни када је, рецимо, реч о ставу из “Програма реформи БиХ” да ће “БиХ наставити са ревизијом свог законодавства како би се обезбедила његова компатибилност са НАТО правилима и прописима који се односе на овај документ” !? Тако је НАТО постао гарант војне неутралности и Србије на северу Косова* и БиХ у РС, па сад Вучић у миру може да настави са својим “косовским јуначењем” у својој реторичкој одбрани РС од захтева за промене Дејтонског споразума.

[table id=1 /]

Слободан Дармановић, НСПМ.рс