“И заиста шта је спорно у најави владике Григорија?”

Поводом чланка Мирослава Паровића „А шта је спорно у најави владике Григорија?“ у Данасу:

Немам обичај да пишем по медијима неке одговоре на текстове и личне ставове али текст, мог драгог пријатеља, Мирослава Паровића у Данасу је дал’ намерно дал’ ненамерно просто атак на здрав национални и политички разум који нам данас толико недостаје и једноставно захтева да се мало разјасне ствари.

„Спорних“ момената, идеја, чињеница и спинова у најави владике Григорија и тим поводом упитаности и зачуђености Паровића је толико да их морамо рашчланити и по бројевима побројати.

„Млади и образовани људи који су спремни да се жртвују за Србију“ уопште не морају бити и ментално здрави, поштени, добронамерни, искусни, промишљени, разумни, пристојни, конзервативни, уљудни,… Ко зна какви се све „млади и образовани људи“ могу појавити са идејом да се „жртвују за Србију“ и како да се „жртвују за Србију“. (Андрес Брејвик је такође био млад и школован кад је завршио Норвешку школу менаџмента. И као што смо видели, на свој начин, у свом свету дошао је на идеју како да се жртвује за своју домовину Норвешку.) То што је неко „млад и школован“ па још и „спреман да се жртвује“ једноставно није довољно.

„Младих и школованих“ смо се ми у Србији већ и нагледали и накусали. Да не спомињемо „младе и школоване“ који су из шуме ујахали у Београд па право на Дедиње 1945. сетимо се само „младих и школованих“ од обнове вишестраначја. Ивица Дачић и Горан Перчевић су негда (пре тридесет година) били „млади и школовани“. Тако су и почели да се „жртвују“ у СПС. Треба ли сад елаборирати како је то њихово тридесетогодишње „жртвовање за Србију“ текло и чиме се завршило по Србију а чиме по њих лично? Млађан Динкић је такође био и „млађан и школован“ када нам је промовисан као чудо од детета за економију и финансије. Та његова „млађанштина и школованштина“ Србију и нас је коштала банкарског и финансијског система. Данас он више није млад а више није ни битно дал’ је школован јер се до дан-данас „жртвује за Србију“ по управним одборима страних банака. Јасна Матић (ако је се сећа ико) је некад била млада директорка СИЕПЕ, још увек је магистар пословног управљања са Универзитета Вашингтона из Сент Луиса а „жртвовање за Србију“ које је почело док је била млада се прошле године (2020.[1]) завршило пресудом Вишег суда у Београду јер је оштетила буџет Србије за 40 милиона динара да би себи и другима прибавила имовинску корист од 25 милиона динара[2][3]. Божидар Ђелић се такође појавио као „млад и школован“. Истина млађани Божа је допунски био и „успешан“. И он сада више није баш млад, школован је колико и раније али је зато каријерно и финансијски још успешнији за себе и своју породицу захваљујући или упркос „жртвовању за Србију“. Лазар Крстић се такође јавио српском народу у ипостаси „младог, школованог и успешног“. Треба ли да набрајати резултате његовог „жртвовања за Србију“?

За владику Григорија су „млади и школовани“ сви од 30 до 60 година. (Једино подизањем границе младости до 60 година и он улази у „младе“. Исто је некад давно 80-их година прошлог века било и са Аземом Власијем који је био нешто скромнији: да би остао Председник Омладине СФР Југославије он је „младост“ и „омладинскост“ подигао до 45-50 година.) Тако да у овај списак наших „младих и школованих“ жртвеника за Србију онда улазе и десетине других чланова влада и министарстава у протеклих 20 година. Доста их има и по затворима и кућним притворима, да не набрајамо сад појединачно. А „жртвовања за Србију“ за која су осуђивани се мере милијардама и динара и долара и евра.
Ваљда је јасно да само „младост и школованост“ у комбинацији са „спремношћу да се жртвују за Србију“ нису довољне? Као што смо се подсетили потребни су још као минимум и част и поштење. Али да ли су и они довољни? Нису! Појави се „млад и школован“ а „спреман да се жртвује“ па још и поштен и частан. Али слаб карактер. Неискусни слабић и такојевић који је и фини и добар и школован и поштен … али се провукао кроз живот „као пас кроз росу“. Шта ће бити са њим када крену искушења? Како би се то рекло код нас у Београду: „Изфуртаће га аламани к’о мангупи средњошколку“. Политика је то, бато мој! (И сам Паровић је ову лекцију научио али о томе касније.) Тај млађани жртвеник и његов духовник можда и желе да сви људи буду добри, да у свима виде само оно лепо и добро – али то не значи нити да ће сви и бити добри, нити да ће се неке старе структуре постидети и постати добре и поштене нити да ће се те структуре предати без борбе.

Значи да поред „младости и школованости“ па „жртвовања за Србију“, поштења и карактерности долазимо и до тога де потребно и искуство. Обашка што „младост“, „школованост“, „жртвеност“, „поштење“ а „карактерност“ и „искуство“ ретко иду сви заједно. Ајд сад да се замислимо: а где и како би тих 30 или 300 или 3.000 „младих и школованих“ жртвеника требало да су стекли прекаљен карактер и искуство а да нису изгубили поштење и чврст карактер? У Србији? Где како знамо без партијске књижице нема ни посла ни искуства, а са партијском књижицом – било власти, било опозиције – нема карактера. Или на Западу? Где без инкузивности, „барем умереног покајања за српске злочине“ и својеврсног „прилагођавања систему“ – што је у суштини исто што и партијска књижица власти или опозиције у Србији – такође нема ни посла ни искуства. А ако их и има онда више нема поноса и карактера.

Да кажемо да се неким чудом нашло таквих људи у довољном броју! И скиде туде Григорије своју мантију црну и постаде (ј)опет Младен! И поведе Младен своје младе, школоване, жртвене, поштене, карактерне и искусне пут Србије напаћене! Ал не знаде Младен што бијаше у Србији чињено и потписивано пређе! Србија је већ 20 (словима: двадесет) година на (ј)европском путу. Шта то значи сем велике пароле? Значи да је цела привреда, цела економија, цео банкарски и финансијски систем, цела медијска сцена, цела академска заједница, … једном речју сва елита Србије – умрежена са Западом. Пут у нигдину (Ј)европе је трасиран и ограђен. Нема скретања према суверености. Нема власти која се може употребити за неке суверене одлуке. Нема кадрова који ће знати систем изнутра а бити чисти и неупрљани једном од две проевропске опције (власти или опозиције) и помоћи да се Млађа и његови жртвеници оријентишу и поведу Србију ка бољитку и суверености. Нема назад. А нема ни напред: јер „дуго путовање у Јевропу“ није ни предвиђено да Србија једном постане Јевропа већ циљ тог пута и јесте да Србија вечито буде колонија у прикрајку и ресурс са развој Европске Уније. Као што већ видимо да је са другим „јевро-чекачима“ и „јевро-стремитељима“ око нас или чак и са „јевро-успешњацима“ и „јевро-учланитељима“ као што су Бугарска, Румунија, Грчка, Литва, Летонија, Естонија, Хрватска,… Како год окренеш – (доња)леђа су ти позади. Учланио се или не – привреда се гаси, млади одлазе, стари остају, буџет се празни,… СИСТЕМ ПУТА У ЈЕВРОПУ и јесте осмишљен да умрежи, потчини, десуверенизује, укине,… сваку државност, чланицу и њен народ. То нема везе са Млађом, Ацом, Драганчетом, Бошком или било ким појединачно или у групи од 30 или 300. И то је све већ потписано! Много пута! Хиљаде програмских докумената, хиљаде мапи пута за сваку област појединачно, хиљаде комерцијалних уговора који везују нашу економију, хиљаде донација које су собом носиле и технолошку зависност од резервних делова и сервиса, хиљаде државних гаранција за кредите, огромни кредитни аранжмани, свакакве „чуваркуће“ и други споразуми од којих зависи наш финансијски и фискални систем и стабилност,… „Млађа и жртвеници“ би по доласку прво имали један „подужи и отрежњујући“ разговор на енглеском са неким углађеним, пристојним и немилосрдним чикама у скупим оделима. После тога више ништа не би било исто. (Сетимо се шта је Вучић говорио пре доласка на власт а коју је песму запевао три месеца касније.)

Долазимо до ПЛАНА И ПРОГРАМА. Госпођица Ана Брнабић јел бејаше млада и школована кад је пронађоше у америчким структурама? Да! Јел се жртвовала за Србију? Јакако и јоште како. Па јел успела да промени систем? Па није. Јер систем не зависи ни од госпођице Ане ни од господина Аце. А не зависи ни од осталих политичких господичића Драгачнета, Лепог Боре, срчаног Бошкића нити би зависио од Млађе и жртвеника. Било ко да дође једино може да се „жртвује“ још више узимајући кредите и правећи и градећи „нешто“ (шта год, мостове, путеве, Еурополисе или Београде на води,…). Без обзира дал је то потребно Србији или није. Свако ко машта о „жртвовању за Србију“ па и наш Млађа и његови жртвеници – прво треба да се ману књига немачких филозофа и да прочитају Џона Перкинса „Исповест економског убице[4]“ (а и остале његове књиге).

Па шта је онда још спорно у најави владике Григорија? Спорно је што нема програма. Постоји „лично брендирање“ Григорија као будућег симпатичног политичара Младена. Али не постоји програм како и шта би се урадило да Србија скрене са погубног јевропског срљања и колонијалног пута. А запитајмо се зашто нема таквог програма? Зашто нема јасно изјављеног става о Јевропи? Па зато што га нико са умрежене српске опозиционе сцене не би подржао. Он њима као патриотска национална политичка опција и не треба. Шта ће њима новопечени, згодни, средовечни патриотски политичар Млађа? (који са плаката гледа право у очи женско бирачко тело.) Њима треба нови Коштуница. Њима треба да он буде све оно што он није конкретно рекао него су бирачи сами домислили свако за себе да би тако згодан и принципијелан средовечни господин могло и требало да хоће. За сад смо чули само уопштене фразе и велике мисли али ништа конкретно. А то је и потребно проевропској „опозицији“ – ако се власи не досете – јопет ће бити као са Коштуницом и Ђинђићем: један се необавештен шепурио, док је други дошао на власт и спровео свој политички програм за који нико није гласао. И овде је исти пројекат: Григорије ће да се жртвује и постане Младен а док он укапира шта, ко, како и зашто – Ђилас и жуто предузеће ће да нам се наплате мајке онај губитак власти. За који месец, годину Младен ће да се каје и осазнаје како није знао, како су га мангупи префуртали,… А оних 300 жртвеника? Па зар је мало „младих и школованих“ претрчало од Милошевића код досманлија? Зар је мало Коштуничиних претрчало код жутаћа. Зар се мало радикала проевропило у СНС? Зар се мало жутаћа понапредњачило?

Спорни су такође и јасно и недвосмислено исказани политички постулати. „Лично брендирање“ владике Григорија као „патриотске опције“ мора бити поткрепљено политичким програмом који би био јавно, јасно, децидирано до ситничавости, дефинисано до крајности исказан. Све мора бити речено у том програму. И о Косову и Метохији и о Бриселском споразуму и о граничним прелазима самих са собом и о европском путу и о породици и о еутаназији и грађанском законику и о мигрантима и о насиљу и породици и правима мушкараца и очинства и о лековима, вакцинама и о Ћирилици и о страним медијима и о НАТО-у и о Русији, Кини … па све до срљања у Јевропу. Без тога све је дим, шармирање озбиљним гледањем у очи и пут ка Младеновим покајним сузама за коју годину. А ако би наш млађани и школовани жртвеник сачинио такав програм и објавио га – прошао би као колега Бошко који се такође подразумевано, неизречено и недоречено играо политике у Савезу за Столице годиницу дана све док није први пут озбиљно пробао да се распита и дефинише и каже ко је за шта и шта ко хоће и заступа. И одмах се испоставило да је он „опозицији“ занимљив само ако није „националиста“, „мрачњак“, „шовиниста“, „затуцани православац“ и не инсистира на „српскости“… Лако је бити „прогресивни владика“ – кад су сви око тебе православни Срби и да би се истакао и добио по(ј)ене довољно је да изјавиш да си послушан немачком кризном штабу, да не служиш Литургију и да гледаш по васцели дан Нетфликс. Али ајде ти буди шамантан, опуштен, либерално супериоран и прогресиван у друштву Чеде Јовановића, Ненада Чанка, Сергеја Тирфуновића и Олејника! Ако не желиш да по скраћеном поступку постанеш Бошко – мораш да предњачиш у свему што воле млади и инклузивни.

Споран је и НАРАТИВ ове иницијативе. А који је наратив? Наратив који ми више и не видимо од свакодневних политичких глупости и афера је превођење патриотских гласача на проевропски наратив. И власт и опозиција су данас у ствари само два наизглед посвађана дела исте проевропске умрежене опције. И наводећи нас православне српске патриоте да се приклонимо једној од те две проевропске опције у ствари преводе 2/3 бирача од гласања за сувереност ка гласању за колонијализам и издају Косова – свеједно дал у изведби жутих или напредних пројевропејаца. Зато је и потребна „иницијатива владике Григорија“ – да ми брже боље мрзећи Вучића, под заставом Ђиласа, похрлимо туда куда нас Вучић са госпођицом Аном ионако воде већ годинама. Маестрално политичко спиновање! (и Дурића и нас самих)
И за крај: шта је спорно у Паровићевој запитаности над спорношћу владике Григорија? Па спорно је што ни млади, школовани и успешни Паровић није успео да остане у Дверима после успеха на изборима у Новом Саду. Спорно је што је и он сам будући млад и школован (а заиста јесте био и млад и школован и интелигентан и способан) одмах по добијању гласова бирача за један програм – нашао начин за „жртвовање за Србију“ тиме што ће направити коалицију са снагама „претходног режима“. И да се „жртвује за Србију“ добијањем одређеног (праведног) дела изборног колача. Само то је спорно. Ништа више и ништа друго. Ко једном почне да се „жртвује за Србију“ добијајући а не дајући – нашао је свој пут. Све остало је ствар ценкања.

Слободан Стојичевић

[table id=1 /]