Корона и пустошење обзорја: како су нашој деци узели будућност?

Ево писменог задатка једне Софије, на тему короне и слободног даха. Писан је у време ванредног стања, пре краја школске 2019/ 2020. године:“Јутро. Подижем ролетне на прозору не би ли ми сунчеви зраци осунчали собу и утоплили моје тело док у трку распремам. Пријатан цвркут птица наговештава ми да ме очекује ведро небо, процветало дрвеће опојних мириса и немирна младост свега што се у пролеће буди.

Припремајући свој омиљени доручак веселила сам се пролећним чаролијама које ме увек изнова очарају. Весела игра лептира, разнобојно и мирисно цвеће, весели и насмејани људи на улицама. Уз омиљену музику на телефону, нехотице укључујем телевизор. Вести! Хиљаде умрлих, милиони заражених, маске, плач, туга, јад….. Помислих:’’Не, ово није код нас! Ово је у Кини!’’ На жалост, нисам била у праву. Не желећи да прихватим оно што чујем, осетила сам како ми се полако леди крв у жилама. Збуњена и уплашена, покушавам да прихватим гомилу ружних информација које допиру до мене. Обесхрабрујуће велики број смртних случајева у европским земљама, пораст броја новооболелих особа у Србији, проглашено ванредно стање и забрана изласка из куће! Непомично сам седела док је лагана музика на мом телефону и даље свирала. Упијала сам сваки тон, како бих растерала сивило које полако улази у мене. Разиграна младост, којој сам се толико радовала овог пролећа, полако је нестајала. Мењала ју је сурова истина о невидљивом непријатељу.

Људски животи су стављени на несавладиве литице које се обрушавају полако, али сигурно. Схватам да се све мења. У мислима су ми сви моји другови из школских клупа. Верујем да се и код њих буди нагло сукобљавање живота и смрти. Психичка снага и моћ човека су у самоконтроли, али се доводи у питање да ли зајдничким стрпљењем и подизањем нивоа свести можемо сачувати сваког појединца. Цела ситуација постаје мач са две оштрице. Чињеница да се константно налазим у затвореном простору и да су ми стопирали живот и даље дишем. Дишем неким другим плућима, срце куца на неки другачији начин. Ништа више није исто и музика другачије звучи. Тајац, тишина и страх шире се мојом сунцем обасјаном собом. Другарство добија другачији изглед. Све постаје виртуелно: школа, другови, професори..

Дружимо се преко друштвених мрежа, наздрављамо пићем преко малих екрана наших мобилних телефона. Живот је одједном стао, али време пролази и никада нећемо вратити варљиво пролеће 2020. године. Пролазе дани, седмице…Будим се свакога дана у нади да је све прошло. Полако схватам да се навикавам на овакво стање, можда ми је и добро овако. Не знам. Не устајем рано, нема школског звона да ме опомиње за почетак часа и нема професора. Све што сам одувек желела, као и сви моји вршњаци. Чујемо се и гледамо преко камера техничких уређаја. Сналазимо се да нам и ови месеци наше младости буду обојени лепим бојама. Шаљемо једни другима маштом окупане поруке. Покушавамо заједно да из свега овога извучемо закључак шта треба да променимo. Постављамо себи гомилу нових питања, на које не знамо имамо ли тачан одговор. Шта ће бити сутра? Шта нас чека? Да ли ће вирус нестати или ће нам опет зауставити живот, док се земаљска кугла и даље окреће?

Ванредно стање је прошло, баш као и време које више никада нећемо моћи да вратимо. А наши животи? Они су били замрзнути и остали да чекају. Али шта? И ми смо постали старији за ова два месеца, никада више не можемо вратити ове дане које смо маштали да проведемо у шетњи поред реке, на журкама и кафићима. Више никада ништа неће бити исто, а био је само понедељак када сам требала да кренем у школу и започнем нову наставну седмицу пуну нових лекција, контролних задатака и пропитивања.“

Заиста: шта чекамо? Шта нас чека?

ПРОЂЕ ВИРУС, А ПРОЂЕ И МЛАДОСТ

А ево и друге Софије (на тему „Прође вирус, а прође и младост“). И она је писала с пролећа 2020. године, кад се мислило да се вирус неће вратити:“Сада када смо поново слободни, чини нам се као да су до те слободе прошле године. Чини нам се да је цео свет стао, али не и време. Време је непрестано текло. Били смо заробљени неколико месеци, али нам се чини да је то трајало много дуже. Чекајући да поново можемо да идемо напоље, бавимо се спортом, дружимо се са пријатељима, стекли смо утисак као да је читав један живот прошао. Али зато је сада на реду други живот, нова шанса, коју треба да искористимо и да проживимо све оно што смо због овог вируса пропустили.

Одрасли обично говоре да је то поглавље књиге које се мора проћи како бисмо одрасли и били спремни за живот. Међутим, није увек све онако како изгледа. У неким тренуцима смо принуђени да на бржи и тежи начин пролазимо кроз младост. Нека деца су још као мала слушала о страшним ратовима и вирусима, док нека нису знала шта је то све до овог тренутка. Иако се живот углавном вратио у нормалу, све ово што се дешавало у последњих пар месеци, променило је живот људи, од свакодневних обавеза, до начина размишљања. Када се овај вирус појавио, нисам га видела као неку велику опасност, али, како је време одмицало, повећавао се број жртава. Сама помисао на то да је у неким земљама умрло више хиљада људи, нечије деце, родитеља, који су сахрањени без поворке, као да људска душа не служи ничему ми је уливала одређену дозу страха. Схватила сам да је то реалност која може било кога да задеси, па тако и мене и моје најближе. Увидела сам да, иако ми, људи, доминирамо овим светом, ми смо заправо мали и безначајни и постоје ствари на које ми никако не можемо да утичемо. Тренутно стање у којем се ствари побољшавају не треба да узимамо здраво за готово, јер, ако је оваква пошаст дошла тако изненадно и оставила огромне последице, то може поново, било када да се деси. Мислим да је ово такође била једна врста упозорења, да је наш живот пролазан и да може да се оконча онда када ми то не очекујемо, тако да треба да искористимо сваку прилику коју нам живот пружа, да заборавимо лоше ствари и да у свему препознамо нешто добро.

Мени и мојим вршњацима је ова школска година прошла веома брзо, баш када смо кренули да се међусобно упознајемо, сплетом околности били смо потпуно раздвојени. Свакодневно смо били у контакту, али нам то једноставно није било довољно. Не бих волела да и остале године овако прођу, јер је ово време кад треба да се дружимо и на неки начин закорачимо у живот. Надам се да се овако нешто више никада неће поновити и да ће остати само догађај на који се више нећемо освртати.“

А наставило се. Понавља се. Ако с пролећа 2020. нисмо знали скоро никог ко је умро у доба корона тровања, сада знамо многе и многе, као и многе који су, с тешким последицама, све поднели…Колико је деце остало без родитеља, без дека и бака, без родбине и својте.

Тешко смо погођени, претешко…

СТИДИМ СЕ, ДЕЦО

По православном рачунању, почиње нова, 2021. година. У њу улазимо са још више неизвесности и зебње него у 2020. годину; јер, биолошки рат против човечанства се наставља, а крај лудила се не назире.

Међу онима који су највише страдали од корона лудила налазе се, као што видесмо, деца и млади. Они су доживели сумрак својих перспектива пре но што им је на животном обзорју сасвим свануло.

А ми?

Шта смо ми урадили?

Васпитање се, говорила је Хана Арент, састоји од показивања света деци, уз поруку:“Ево нашег света! У њему је тешко, сложено, понекад мрачно, али има и много радости и лепоте. Ми, одрасли, преузимамо одговорност за тај свет – уђите у њега.“

Можемо ли ми, данас, као родитељи, деде и баке, као педагози и васпитачи, да упутимо такву поруку својој деци?

Могу ли ја, као учитељ, својим ђацима да кажем:“Децо моја, имате будућност! Учите, будите добри, и све ће бити у реду!“

Наравно да не могу.

Могу само да се стидим што смо глобалистичком олошу препустили власт над Божјим светом. И што се не стидимо довољно због тога. Ја, на првом месту. Свако на свом месту. Одмахивали смо руком на „теорију завере“, нисмо били будни, ушушкавали смо се Колодијевим рајем за магарце. Допустили смо рушитељима да нас сруше, да нам, под изговором борбе против болести, која је, у ствари, организовано тровање, одузму животе, и нашу децу обезнаде. Да свет припреме за свој планетоцидни сан, звани „златна милијарда“.

Па ипак, не мирим се с лажју, и људе, пре свега младе, позивам да се не мире. Будућности ће бити ако се не будемо мирили с лажју и злом.

А Бог, Који је Истина и Љубав, биће са нама у тој борби. Јер Он је источник живота.

Још један писмени задатак показује да има деце која све схватају.

ЂАК НА ТЕМУ „НИЈЕ СВЕ ЦРНО“

Ево писменог задатка једног средњошколца, Вељка Пантелића, на тему „Није све црно“ (добио сам га од колегинице). Рад је рађен у марту протекле, 2020. године, кад су се тражили узроци слома:“У животу постоји много различитих тренутака, оних који нас радују, оних који нас плаше, оних због којих тугујемо…Често нам се чини да трпимо више зла и несреће него што имамо среће и задовољства.

Различити смо па различито подносимо несрећу. Неки кукају и скачу за сваку ситницу, док неки трпе огроман психофизички терет. Онај човек који има веру у Бога, има ослонац души. Православље је једино које проповеда истинско смирење. Зато је оно најлепша, али и најтежа вера.

Прави православни хришћанин не брине ни за шта. Тако и у Библији пише. Такав човек све смирено прихвата, носи крст и не ропће, већ слави Бога. У 21.веку дошло је сатанско време. Завладало је велико незнабоштво и још већи неморал. Св. Владика Николај је рекао да је у Србији завладало толико безбожништво да веран човек изгледа као луд. Али у свој тој црнини данашњега греха постоји светлија страна. Хвала Богу, постоји још православних хришћана који не одступају са борбеног положаја. Они воде духовни рат молећи се и за пријатеље и за непријатеље, а сатана се све више гневи и све јаче удара. Ту смо да се боримо. Данашњој омладини која пада под сатански барјак готово ништа није грех. Није грех псовати, преједати се, гневити се, лакомислено забављати или превише туговати…Ове и многе друге појаве представљају се као нормалне. И јесте тако. Људска природа је слаба и пада пред демонском вољом. Ипак, себе можемо победити уз Божију помоћ. Онога ко води духовну борбу већина представља као особу која има неки проблем.

У Библији има много текстова који све то објашњавају. Каже: Гоните или ћете бити гоњени! То не значи да ми треба да гонимо друге и да се удаљавамо од Бога, већ да смирено трпимо. Будимо гоњени од глобалиста и задобијмо највећу врлину, а то је смирење. Из те врлине све друге проистичу. Смиреном човеку се и анђели диве.

Господ је рекао:“Ја вас шаљем као овце међу вукове!” Ми смо јагњад. И со овога света. А глобалисти су вукови. И звери. У нама влада благодат, а у њима стрес, гнев, мржња и сав грех. Ми ратујемо и за њих. Молећи се светитељима за непријатеље – да нас не нападне њихов демон, чинимо да се и они ослободе. Већина мисли да на овом свету треба да живи и ужива, а ми да овде страдамо, а у вечности да живимо са Богом.

Ви који одгоните сав неморал овог пролазног века, велика сте светлост у тами.

Овај свет је пролазан и све је привремено дато. Искористимо овај кратак живот да зарадимо вечност којој нема краја. Амин.“

Вељко, хвала Ти због одважне мисли, која је почетак сваког могућег почетка.

Владимир Димитриевић / Српски став