САНУ ЗАБРАНИО ИЗЛОЖБУ ‘ТОТАЛНИ ГЕНОЦИД’ ЈЕР ЈЕ СРБИЈИ ТРЕБАЛА ПОДРШКА ХРВАТСКЕ НА ПУТУ КА ЕУ: ‘На шта сте потрошили одобрени новац?!’

Одељење историјских наука САНУ требало је 2017. године да одржи изложбу “Тотални геноцид” око које се дуго води полемика да ли је била забрањена или не.

Из САНУ је саопштено да изложба није била забрањена: „Напротив, у академији и у Одељењу учињено је све да се створе материјални и сви потребни научни и стручни услови за отварање изложбе под називом Тотални геноцид, али она је морала бити одложена пошто није била правовремено припремљена“

Ипак истраживање Вељка Ћурића Мишине, директора Музеја жртава геноцида, показала су другачије.

-Моји напори нису имали ефекта, али сам незванично дознао од двојице академика да су крајем маја или почетком јуна (2017.) код руководства САНУ били двојица амбасадора (Немачке и Хрватске). И да је домаћинима љубазно предочено да ће Србији требати подршка од Хрватске на њеном путу ка ЕУ па би отварање изложбе било неповољно примљено у Загребу. Према истим сазнањима, поред председника Владимира Костића био је присутан и академик Василије Ђ. Крестић- пише Ћурић за Факти.орг.

Како тврди, Министарство културе и информисања одобрило је тражени новац за поставку и припрему и штампање пратеће публикације.

-Ред је да као саорганизатор и саучесник у пројекту упитам: на шта сте потрошили одобрени новац?- пита он.

У неколико поменутих реченица саопштења САНУ, написано је више полуинформација и дезинформација.

-Будући да сам, као саучесник пројекта, обавезан да јавно изнесем своје виђење поменутог пројекта, нудим следећи текст који обухвата период од идеје о изложби до блокаде отварања поставке- тврди Ћурић.

Аутор пројекта је академик др Динко Давидов, историчар уметности, који је иза себе оставио неколико капиталних дела која ће уважавати и припадници наредних генерација, нарочито они који буду заинтересовани за страдање српске цивилизације на територији Независне Државе Хрватске у Другом светском рату.

-Наша конкретна сарадња започела је крајем 2016. године. Господин Давидов позвао ме је из канцеларије у САНУ и предложио да га посетим и разговарамо о сарадњи. Састали смо се дан-два касније. Причао ми је о пројекту који је прихватила САНУ у свом програму за 2017. годину. Казао ми је да ће пројекат бити видљив у форми изложбе„Тотални геноцид“ и каталога под истим насловом. Радо сам пристао и понудио да се у пројекат укључи и Музеј жртава геноцида. Ускоро је сарадња дигнута на виши ниво- на договор директора галерије и директора Музеја жртава геноцида. Потом су уследили разговори о концепцији изложбе, сарадницима, музејском и архивском материјалу, финансирању, изради пратећег каталога- пише директор Музеја жртава геноцида.

Посао је ушао у уобичајену колотечину. А Ћурић је лично радио на прикупљању материјала у институцијама, путовао у Нови Сад, Сремску Митровицу, разговарао са представницима Војног музеја, Војног архива…

Генерални секретар САНУ 4. маја 2017. у једном интервјуу истакао је: „у сарадњи са Музејем жртава геноцида у Београду, у припреми је изложба „Тотални геноцид“ аутора Динка Давидова и коаутора Вељка Ђурића Мишине, која ће од 7. јуна до 20. јула у Галерији САНУ, кроз документе и фотографије, представити страдање српског народа у Независној држави Хрватској од 1941. до 1945. године, као и уништавање културног наслеђа“.

Отварање изложбе било је у међувремену одложено за крај јуна.

-Крајем маја, сазнао сам од службенице САНУ да је изложба отказана а да се за више детаља обратим академику Давидову. У међувремену, са оперативном ауторком поставке (на овом месту име није битно) разматрани су детаљи поставке, помоћна средства, боје које ће се користити, формати фотографија. Са женама које су радиле на графичком прелому пратеће публикације посао је текао глатко, недостајало је неколико ситница па да иде у штампу- пише Ћурић.

Средином јуна разговарао је са академиком Љубодрагом Димићем, иначе млађим колегом са студија, и сазнао да је Одељење историјских наука (Василије Ђ. Крестић?) задужило њега да напише стручно мишљење о тексту публикације и синопсису поставке.

-С обзиром на то да је Димић знао моју улогу у пројекту изложбе и публикације, пристао је да ми достави своје мишљење које је предао Одељењу историјских наука- пише он даље.

Академик Димић је у свом тексту закључио: „Наведене сугестије упућене су аутору каталога и изложбе са најбољом намером да евентуално припомогну како би уложени труд резултирао што успешнијом изложбом и трајнијом стручном вредношћу (употребљивошћу) каталога. Мишљења смо да би њиховим евентуалним уважавањем био отклоњен део очекиваних „удара“ инструираних и дежурних душебрижника намерних да ситничавом и заједљивом критиком обесмисле тему изложбе и њен садржај (вид оспоравања постојања геноцида над српским народом у НДХ и ревизије историје), свесно руше углед САНУ и доводе у питање научни ауторитет аутора. Изречене са најбољом стручном намером, поштовањем и одговорношћу наведене сугестије ни на који начин не обавезују уваженог академика Давидова и САНУ као издавача каталога.“

-Мада Димић није написао готово ни једну негативну реч која би значила и заустављање, већ је давао сугестије (које аутори могу а и не морају да прихвате, што им правила посла омогућавају), некоме је то послужило као аргумент па је изложба отказана. Давидов је све то примио с великим болом у души, повукао се и готово осамио у шта сам се уверио приликом случајних и једног договореног сусрета- пише Ћурић за факти.орг.

-Моје претпоставке и незванична сазнања о улози академика Крестића (и подршка коју је морао да има од председника САНУ Владимира Костића) имају добре основе. Једна од њих је и следећа чињеница: на једном од радних састанака и приликом разговора о трагању за архивским материјалом, рекао сам да би било од користи да се затражи од Василија Крестића, директора Архива САНУ, да се прегледа фонд Виктора Новака и евентуално позајми одређени број докумената, саговорници су ми казали да заборавим на било какву сарадњу са академиком Крестићем- пише он.

Како је навео, том приликом није схватио шта то значи (реч је о сујети која је порасла због тога што он није учесник у пројекту нити писац предговора).

– Схватио сам, међутим, тек после читања приказа Крестићевих мемоара Запамћења, који су објављени у часопису Српске студије (број 7, Београд, 2017)- пише даље директор.

Одељење историјских наука није учествовало у обезбеђивању новца потребног за реализацију изложбе већ је то био посао администрације САНУ и Музеја жртава геноцида. Не стоји ни тврдња да је Одељење помогло у припреми изложбе јер је истина сасвим другачија: Одељење је забранило изложбу! Академик Давидов преминуо је непуну годину дана после планираног отварања изложбе.

-Ово написах јер о свему постоје сведоци и документација која је настала у уобичајеном послу рада на пројекту. Сачувана документација у Музеју жртава геноцида лако може да потврди учешће Музеја и мене лично. Академик Давидов није дочекао штампање публикације која је требало да буде пратећа уз изложбу а коју је постхумно штампао Жарко Чигоја.

[table id=1 /]

(Глас јавности)