СТВАРАЊЕ ЛАЖНИХ НАЦИЈА И ЛАТИНСКИХ ИДЕНТИТЕТА: Морлаци и Истрорумуни

0

МОРЛАЦИ
У савременом контексту, постало је сасвим уобичајено третирати тзв. Морлаке (гр. Μαυροβλάχοι,ит. Morlacchi) као некакву тобожњу влашку популацију Динарских Алпа и делова Истре. Само морлачко име означавало би Мавровлахе као Црне Влахе (Влахе са Севера, према турском обичају да Север обележавају црном бојом). Међутим, овде термин Власи јесте већ схваћен као Nigri Latini, дакле као Црни Латини или Црни Римљани.

Морлаци се, према овој увреженој псеудонауци, даље описују као „племе које се првобитно бавило сточарством“ и као један од последњих полуномадских етноса Европе, било стално у потрази за новим пашњацима.

Морлаци
Даље, иако „сигурно порекло Морлака није утврђено“, ипак је „врло вероватно да они вуку своје порекло од стапања са римским колонима, остарелим легионарима којима су додељиване земље, са локалним полатињеним популацијама Илира и Келта“. Тако, према овом Ватиканском псеудоназору, “Морлаци бејаху свакако једна аутохтона група становника Босне и Балкана, која се пословенила током XIV и XV века“ (Nicola Antolini, Le etnie slave e la prevalenza dei morlacchi in Istria).




Према овој нарацији, “неолатински етнос“ (Власи) успео је да се одржи као већинска група у Динарским долинама и забитима, упркос инвазијама варвара, барем до краја првог миленијума Нове Ере. Потпуна словенизација овог „неолатинског“ аутохтоног народа, згодила се продирањем Турака на Балкан, када су равничарски Словени, у бекству од Османлија, масовно населили неприступачне брдске пределе морлачких „Латина“, односно полуномадских Влаха. Затим се тврди да су многи Власи примили исламску веру у XVII веку, те да су њихови потомци имали значајног удела у формирању тзв. Бошњака. Тако, наводи се као „доказ“ њиховог присуства топоним горе Романије на северу Сарајева, који би сведочио о присуству ових Влаха римског порекла, који су се међусобно називали „ромањ“ ( Silviu Dragomir, Despre identitatea morlacilor, Cosma Ela, Vlahii Negri).

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

МОРЛАЦИ СУ СРБИ
Међутим, прво помињање Влаха (у италијанском преводу: Морлаци) у далматинским документима поклапа се са првим досељавањима Срба у Далмацију, јер се Старим Власима називала област између Босне и Новог Пазара, а Доњим Власима део Херцеговине (проф. Марко Јачов). Тако да „fra Bosna e Nuovo Bassar sono li Murlacchi maggiori…Trebigne,Popovo,e li Murlacchi minori, e Drina e Bunia” (из писма патријарха Јована из 1598. године). А Морлаци су ови хришћански народи српске вере (“Morlacchi … sono questi popoli christiani di fede serviana”), тојест ради се о „људима српске или илирске нације, које уопштено зову власима“ (из извештаја Конгрегацији за пропаганду вере у Риму,1629. године), а понекад их називају „ускоци, што значи избеглице“. Свој извештај Конгрегацији католички попови су потписали “на илирском или српском језику“, а за млетачког штампара Ђинамија српска азбука је „влашка“ и „шизматичка“. Босански бискуп Иван Томко Мрнавић је 1633. г. написао да су „српске нације, уопштено названи власима“ („natione Serviana,chiamati communamente Vallacchi”). Кијевски унијатски митрополит Јосиф Рутски је 1635. године поднео извештај Конгрегацији о „Рашанима које називају власима и ускоцима“, и истакао значај мисије „међу Рашанима, или власима, или ускоцима“. Загребачки бискуп Бенедикт Винковић 1639. године пише како „Рашани које друкчије називају власима“, говоре „влашким или српским језиком“, јер су они „Илири звани власи, или влахо-ускоци, или Срби“.

Прочитајте још:  Преци данашњих Румуна и Молдаваца (су Срби) 2. део

Србе у Боки Которској русински мисионар Павлин Демски у својим списима из 1649. г. назива „Србима и Морлацима“, а загребачки бискуп Петар Петретић је Србе звао „власи или Рашани“, док је сам секретар Конгрегације за пропаганду вере Дионисио Масари о њима говорио да су „Рашани или морлаци“.

У оригиналним документима Конгрегације за пропаганду вере из 1643. И из 1667. године, српски патријарх се помиње као „патријарх свих илира грчког обреда“ (“Patriarcha di tutti l’Illirici del rito greco”) и као „патријарх морлака“ (“Patriarcha de Morlacchi”).




Паметноме доста!

ЧИЋИ И УСКОЧКЕ ПЛАНИНЕ
На још климавијим ногама, стоји друга латинска бајка о пореклу и настанку Истрорумуна.

Ови „Истрорумуни“ – Власи – Чићи, бежећи од Турака у XV веку, населили су се у подножју планине Учке, у Истри. Неки језикословци, као Денусијану и Нејеску, верују да су ови Власи избегли из влашког Београда (Алба Јулиа)око 1420. године, када су масовно населили пределе, опустеле од куге, око Ускочке Планине-Учке (ит.Monte Maggiore) , у пределу Истре. Такође, према овој нарацији, после ужасне похаре Маџара 1412. године, страшних епидемија 1427, 1437, 1465 и 1466. године, као и бежећи од турског зулума, многобројне ускочке и влашке избеглице настанише Истру и помешаше се са малобројним преживелим „Ладинима“, створивши тако истрорумунски „народ“.

Ервино Куртис (Ervino Curtis) је својевремено тврдио да „документи, сада врло јасно, сведоче многострана насеља популације коју називају морлачком, влашком и ускочком током XVI века у скоро свим интерним локалитетима Истре, са посебном густином у зонама Жејане и Муне, испод Ускочке Планине у Шушњевици» (La lingua, la storia, la tradizione degli istroromeni, Ervino Curtis).

Чићи, односно «Истрорумуни», насељавали су простране делове Истре све до XIX века, али су претрпели «лингвистичку асимилацију од стране словенске већинске популације», тако да се некада бројно становништво данас редуковало на варошицу Жејане и неколико села долине реке Раше(!), која се на латинском каже Арсиа (ит. Арса). До данашњих дана се одржао назив „Чићарија“ за територију између Трста и данашње Ријеке (ант.Трсатика), коју су некада насељавали Чићи или Ћићи. О србскословенској етимологији ових имена, топонима и хидронима, није потребно посебно аргументовати са објективним научницима или са добронамерним знатижељницима. Али,изгледа да су такве врсте у изумирању…

ЋИЋИ У ОПАНЦИМА И НОШЊИ (ЛИТОГРАФИЈА)

СТВАРАЊУ ИСТРОРУМУНСКЕ „НАЦИЈЕ“
Кључну улогу у стварању истророманске „нације“ имао је румунски професор и академик Теодор Бурада (1839-1923г, иначе Македовлах пореклом), чувени етнограф и музиколог, као и човек који је 1884. године открио фрагменте грнчарије на локацији Кукутени у близини града Јаша, иницирајући каснија расветљавања Трипољске културе неолитског периода (од 4800 до 3000 г. Старе Ере). Професор Теодор Бурада је 1893. године на студијском пропутовању кроз Истру, запазио бистрог дванаестогодишњака Андреја Главину из Шушњевице, повео га са собом у Румунију и омогућио му најпрестижније студије румунског језика и неолатинске лингвистике у Јашу и Клужу.

Прочитајте још:  Јевреје никада нису истребљивали тако што су од њих правили друге народе, а од Срба – праве

Вративши се у завичај 1901. године, Андреј Главина је већ формирани „Латин“ и убрзо добија лиценцу за наставу италијанског и румунског језика у тадашњем Поречу и у околини Лабина, где ће се задржати као учитељ све до краха Аустроугарске,1918. године. Већ 1905. године ће изаћи из штампе његов Calendar lu Rumen din Istria, збирка народних умотворина и приповетки свог краја, а његова супруга Флора (Фјорела) ће постхумно издати Promemoria e Lettere на италијанском језику. Главина ће постати „апостол“ Истрорумунства, али и борац за народнојезично школство у тадашњој Аустроугарској, у којој , са изузетком језуитске хрватизације живља, Хабзбурзи нису одобравали отварање неолатинских школа за Словене у близини Италије, због снажног иридентистичког деловања на подручју Истре и Далмације.




ПРЕМА ОВИМ ФАЛСИФИКАТОРИМА И СТВАРАОЦИМА НОВИХ ЛАТИНСКИХ ИДЕНТИТЕТА И НИКОЛА ТЕСЛА НИЈЕ СРБИН, НЕГО ИСТРОРУМУН
Тек поразом Аустроугарске и припајањем Истре Краљевини Италији, настају бољи дани за латинску пропаганду у Чићарији. 1922. године формира се истрорумунска општина Валдарса (Шушњевица) и, уз обданиште, пошту, продавницу и гостионицу, отвара се и једна румунска школа, установљујући тиме својеврсни центар окупљања за скоро 4.000 декларисаних Чића. Андреј Главина постаје први градоначелник Шушњевице, која се сада зове Валдарса. Заједно са италијанским иридентистима и фашистима, Андреј Главина(!) ради на потискивању свега што има србословенски призвук. Борба против Југославије и словенства је приоритет Мусолинијеве корпоративне државе, која ће, заједно са Ватиканом, радити на дестабилизацији Старе Србије и Македоније (финансирајући послератни бугарски и албански терор), све до атенатата у Марсеју 1934. године и касније нацифашистичке окупације. И Главина ће пригрлити идеје италијанске ириденте, јер ће у Италији видети светионик латинства и нацију која ће најуспешније сачувати „румунство“ Чића. Отишао је толико далеко да је сматрао Чиће за „потомке не само сточара Влаха (избеглица пред турском најездом у XV веку), већ и делимичне потомке легионара римског императора Августа, који су тада штитили источне границе Римског царства и Учку од варвара“. Исту историјску „мисао“ и мисију имао је и фашистички префект града Пуле, Убалдо Скампикјо (Ubaldo Scampicchio), па су школу у Шушњевици назвали по римском императору Трајану, освајачу Дакије! И румунска држава је помогла овај „пројекат“, пославши једног румунског учитеља. У све је био уплетен и Матео Ђулио Бартоли (Мatteo Giulio Bartoli), лингвиста из Лабина и човек који је дао дидактичку подршку раду на интензивној латинизацији дотада већински неписменог становништва Чићaрије. Колико је све деловало превише амбициозно, говори чињеница да се настава одвијала на три језика; румунском, влашком и италијанском. Иако неписмени, Чићи су са лакоћом говорили мешавином влашког, србског и венетског говора.

Као градоначелник, Андреј ће покушати да реализује сређивање речног корита Раше, као и поновно оживљавање рудника угља у близини Шушњевице. Ипак, галопирајућа туберкулоза ће однети његова настојања у гроб, тако да ће се, са свега 43 проживљена лета, 1925. године у пулској болници угасити Андреј Главина, не дочекавши остварење својих жеља. Оставиће потомцима и химну Чићaрије:

Прочитајте још:  Биолошки злочини САД захтевају истрагу

Imnul Istro-romanilor Химна истрорумунска

Roma, Roma-i mama noastră Рим, Рим је наша мајка

noi români rămânem ми остајемо Римљани

Romania-i sora noastră Румунија је наша сестра

tot un sânge avem. сви једну крв имамо

Nu suntem siguri pe lume нисмо сами на свету

și ne-avem frați ако имамо браћу

Italieni cu mare nume Италијани великог имена

mâna cu noi dați. руку су нам пружили

Ca să fim frate și frate ми смо браћа и сестре

cum a dat Dumnezeu како је Бог дао

să trăim până la moarte тако ћемо га подржати до смрти

eu și tu și tu și eu ја и ти, и ти и ја

Матео Бартоли ће га постхумно прогласити за „великог Италијана другачије лозе“.




Ствари, међутим, и овде стоје нешто другачије. Још је 1553. године писао инквизитор Ђанбатиста Ђустиниани да „ово мало становника није са територије, већ су Истрани и морлаци… народ српске и јеретичке вере“ (“Quei pochi abitanti che sono non sono del paese,ma Istriani e Morlacchi…gente di fede serviana et heretica”). У извештајима Конгрегације за пропаганду вере из 1671. године, ускоци су идентификовани са власима, а власи са морлацима (Марко Јачов,Срби у млетачко-турском ратовима у XVII веку, стр. 8).

Јанез Вајнкард Валвазор пише 1687. године да „Власи или Ускоци добили су име од речи СКОК, што на крањском значи „скок“, јер су пре неких 146 година ускочили (или добежали) са женама и децом из Турске и дошли у Крањску. Зато им се на Крањском каже да су Ускоци, што Немци изговарају Usgoken. Такође и Uskoken, или Viskoken. Пошто је „ускок“ исто што и „прескок“, значи Ускок исто што и пребеглица. Себе својим језиком називају Власи, или Ласи, баш као што су се под владавином грчких краљева називали Бласи, што се може прочитати код Лаоника…Vlah, или Vlach и Wlach, када се ради о Словенима, не значе ,друго сем: слуга, радник, или беземљаш. Након што су Словени преузели целу Илирију и подредили покорности на томе простору живуће Римљане, потоснули су чувено име Римљана и почело је име Vlah означавати службујуће људе и Словене. Надаље је ово име попримило значење најлошијих и најбеднијих људи међу самим Словенима, као што су пастири, земљоделци и слични“ (Слава Војводине Крањске,Ј.В.Валвазор).

Бечки је двор, нарочито у другој половини XIX века, водио политику снажног притиска на Србе католичке вере да се одрекну своје народности, што је изванредно уочио Ћезаре Тондини, као и Србин католик Људевит Вуличевић, подржавајући Србе католике да сачувају своју крсну славу и национално име. Отада је прошло много времена, али се мистификаторски етнички инжењеринг Ватикана до данас није зауставио, увек третирајући Србе као непостојећи и бесправни народ који геноцидом ваља „прерадити“ до непрепознатљивости.

Рим не мирује!

ПШИРНИЈЕ О ТЕМИ ЛАЖНИХ ЛАТИНСКИХ ИДЕНТИТЕТА МОЖЕТЕ ЧИТАТИ У НАШИМ КЊИГАМА „АНАТОМИЈА РУМУНСКЕ ПОЛИТИКЕ“ И „РУМУНИЈА И РУМУНИЗАЦИЈА СРБА“

КЊИГЕ СЕ МОГУ НАРУЧИТИ НА ТЕЛЕФОН 064 224 334 9

Срђан Новаковић

[table id=1 /]



За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *