Обавеза служења војног рока. Део 1. Улога и значај резервног састава Војске Србије

Увод

У последњих неколико месеци интензивирана је расправа о извршавању војне обавезе у њеном пуном капацитету, која осим обавезе служења војног рока, која је општа и којој подлежу држављани Србије, подразумева и регрутну обавезу, обавезу вршења цивилне службе и обавезу у резервном саставу. Обавеза служења војног рока регулисана је Законом о војној, радној и материјалној обавези („Сл. Гласник РС“, број 88/2009, 95/2010 и 36/2018). Треба напоменути да се у наведеном закону регулише и низ других питања везаних за одбрану земље, а о којима се скоро и не говори или се о њима врло мало зна. Наиме, у наведеном закону се осим војне обавезе, регулишу и питања служења у резервном саставу, право накнаде за вршење војне обавезе, евиденције војних обвезника, радна обавеза у државним органима и правним лицима од значаја за одбрану, радна обавеза у јединицама радне обавезе, материјална обавеза грађана, привредних друштава, других правних лица и предузетника у ванредном и ратном стању, као и друга питања од значаја за војну, радну и материјалну обавезу. (Закон о војној, радној и материјалној обавези („Сл. Гласник РС“, број 88/2009, 95/2010 и 36/2018), чл.1).

Идеја поновног обавезног служења војног рока појавила се пре пет, шест година, и то врло стидљиво, само у појединим мање атрактивним медијима, док се у електронским медијима са националном фреквенцијом ретко појављивала. Један од иницијатора поновног обавезног служења војног рока у Србији, био је и Клуб генерала и адмирала Србије, чије члан и сам аутор овога текста.

Нова геополитичка померања у свету, Европи и нашем региону, наметнула су потребу анализе безбедносних изазова, претњи и ризика по безбедност наше земље и стабилност у региону. Нешто јаснију артикулацију ово питање добило је последњих месец дана, када се о обавезном служењу војног рока почело говорити и са становишта политичких одлука, геополитичких анализа и војно-стручних расправа о овом врло сложеном питању. Поновно обавезно служење војног рока нашло се на агенди највиших државних представника власти, почев од председника Републике, Владе, министра одбране, војног врха, невладиних организација које се баве секторм безбедности и одбране, као и на агенди опозиционих политичара, пре свих, оних који су својевремено донели „ОДЛУКУ о обустави обавезе служења војног рока“. Одлука је врло кратка, зато ће мо је навести у целости:

1.Обавеза служења војног рока у Војсци Србије обуставља се одслужењем војног рока последње партије војника упућене у 2010. години. Одредба става 1. ове тачке односи се и на регруте који су, због приговора савести, служење војног рока заменили цивилном службом.

Упућивање на служење војног рока у Војску Србије, од 1. јануара 2011. године, вршиће се по принципу добровољности, у складу са законом.

2. Ова одлука ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије”, а примењиваће се од 1. јануара 2011. године. (“Службени гласник РС”, број 95 од 17. децембра 2010.).

У расправи о питањима војне обавезе и попуне војске и њених основних мисија, неопходно је поћи од основних стратегијских и доктринарних документи из области националне безбедности и одбране сваке земље, а то су: „Стратегија националне безбедности“ и „Стратегија одбране“, које садрже основне одредбе којима се дефинише објективно стање заштићености државних и националних вредности и интереса од свих облика угрожавања, као и субјективан осећај безбедности грађана Републике Србије.

Стратегија националне безбедности заснива се на примени свеобухватног приступа који подразумева заједничко ангажовање свих субјеката и потенцијала друштва и државе у супротстављању изазовима, ризицима и претњама безбедности и заштити и остваривању националних интереса Републике Србије. У њој се анализира стратегијско окружење Републике Србије, процењују изазови, ризици и претње безбедности Републике Србије, формулишу национални интереси и циљеви, утврђује политика националне безбедности, затим структура и начела функционисања система националне безбедности, као и начин њеног спровођења. Стратегија националне безбедности представља полазну основу за израду других стратешких и доктринарних докумената, докумената јавних политика и нормативно-правних аката у свим областима друштвеног живота и функционисања државних органа и институција, ради очувања и заштите безбедности грађана, друштва и државе. Ставови из Стратегије националне безбедности се операционализују у стратешким и доктринарним документима, документима јавних политика и нормативно-правним актима. (Стратегија националне безбеднсоти Републике Србије, „Службени гласник РС“, број 94 од 27. децембра 2019. Стр.1).

Као што видимо Стратегија националне безбедности РС и Стратегија одбране РС, усвојене су 2019. много након обустављања обавезе служења војног рока.

Стратегија националне безбедности као кровни документ наведеног типа изложен је с времена на време потреби иновирања њеног садржаја, пошто се стратегијско окружење, изазови, ризици и претње такође често мењају, понекад на врло непредвидљив начин. (Познато је да председник САД у првих 150 дана свога мандата објављује Стратегију националне безбедности САД).

Да би Република Србија (РС) успешно остваривала и штитила своје националне интересе: очување суверености, независности и територијалне целовитости; очување унутрашње стабилности и безбедности; очување постојања и заштита српског народа где год он живи, као и националних мањина и њиховог културног, верског и историјског идентитета; очување мира и стабилности у региону и свету; европске интеграције и чланство у Европској унији; економски развој и укупни просперитет и очување животне средине и ресурса Републике Србије, неопходно је да сви субјекти система националне безбедности (како управљачки тако и извршни део) благовремено и на најбољи начин извршавају своје функције. (Стратегија нацвионалене безбеднсоти Републике Србије, „Службени гласник РС“, број 94 од 27. децембра 2019.стр. 15 и 37).

Такође, да би РС могла да оствари и заштити своје одбрамбене интересе, који су на сличан начин дефинисани у Стратегији одбране: заштита суверености, независности и територијалне целовитости; заштита безбедности Републике Србије и њених грађана; очување мира и безбедности у региону и свету; унапређење националне безбедности и одбране кроз процес европских интеграција; војна неутралност и сарадња и партнерство са државама и међународним организацијама у области безбедности и одбране, Србија мора имати снажан одбрамбени систем чија основна полуга мора бити Војска Србије као организована оружана снага која брани Републику Србију од оружаног угрожавања и извршава друге мисије и задатке у складу са Уставом, законом и принципима међународног права који регулишу употребу силе. У складу са наведеним РС мора да води политику одбране, као део политике националне безбедности Републике Србије, која представља скуп опредељења, начела и ставова којима се усмерава одлучивање и деловање у Републици Србији ради заштите и остварења одбрамбених интереса. Политика одбране спроводи се предузимањем усклађених мера у различитим областима друштвеног живота значајним за одбрану Републике Србије. (Стратегија одбране Републике Србије, „Службени гласник РС“, број 94 од 27. децембра 2019). Зато и расправу о поновном увођењу обавезе служења војног рока, треба посматрати у контексту политике одбране.

Када говоримо о величини, структури и опремљености ВС онда морамо имати на уму мисије које ВС извршава. Мисије Војске Србије су: одбрана Републике Србије од оружанoг угрожавања споља, учешће у изградњи и очувању мира у региону и свету и подршка цивилним властима у супротстављању претњама безбедности. (Стратегија одбране РС, исто). Све три мисије су врло сложене и одговорне и да би све три биле успешно реализоване РС мора имати адекватну војску.

Ставови изнети у овом уводном делу могу нам послужити за лакшу даљну расправу о питањима обавезног служења војног рока и јасног истицања аргумената за и против, о чему ћемо у разради овога рада говорити.

Како је и зашто дошло до обуставе обавезе служења војног рока

Након петооктобарских промена, које неки називају „петооктобарском револуцијом 2000“ у РС је започео свеопшти процес трансформације друштва, у свим његовим сегментима, транзиција је добила на убрзању. Скоро све или чак све препоруке лидера кључних западних земаља и саветодавно лидерство њихових представника били су безпоговорно прихваћени од стране нових власти у „ослобођеној Србији“. Процес приватизације привредних субјеката и трансформација привредног система били су главна преокупација нових власти, а одмах иза тога била је реформа сектора одбране и безбедности, за који су биле заинтересоване владе западних сила. Војска Југославије (ВЈ) (Србије), као главни непријатељ у НАТО агресији на СРЈ (Србију), била је трн у оку новим менторима српских власти, посебно лидерима НАТО пакта и њиховим војним снагама на КиМ. ВЈ попуњена професионалиним официрима и подофицирима, војницима по уговору и регрутима – војницима на одслужењу војног рока, која је трпела мнгобројне критике и нападе пре и током НАТО агресије, показала се као врло успешна војна сила у сукобу са најмоћнијим војним савезом икада. ВЈ је херојски бранила своју земљу и свој народ. Показала је врло висок степен борбене готовости и обучености (данас читај оперативне способности), разноврсност оперативних и тактичких поступака, на које НАТО није имао одговор.

„Нова држава“, или боље речено нови режим у РС на врло сервилан начин, без скоро икаквих аргумената, јавне и стручне расправе да не не говоримо, под политичким притиском и идеолошким захтевима, прихватила је да се ВЈ трансформише до не препознатљивости. Из војске су удаљени најбољи ратни кадрови, набољи и најспособнији официри и генерали (неки су послати пред ad hoc суд у Хагу, некима је прекинута војна служба, а неки су пензионисани), ратна техника је расходована (уништена и претопљена у железарама), постојећи систем организације војске (који се сматрао застарелим) је замењен новим-натовским системом војне организације, погажена су сва ранија стечена искуства, погажена је и одбачена српска војна традиција, бројно стање војске је сведено на минимум, да би на крају уследила и обустава обавезе служења војног рока и прелазак искључиво на професионалну војску.

Поред одређених унутрашњих слабости које су се појавиле у систему одбране, пре свега у систему регрутације и попуне јединица, које се могу сматрати последицом општих транзиционих процеса, опредељивање све већег броја регрута за „цивилно служење“ у разним установама, погрешна процена међународне ситуације, која је сматрана повољном због наводног „одсуства“ назнака могућег рата, улазак у НАТО-ов програм Партнерство за мир, успостава сарадње са САД, Великом Британијом, Норвешком и Холандијом и брзо очекиваним уласком у НАТО пакт, нове власти су сматрале да је за РС најбоља професионална војска.

Новим властима се чинило да је све ово обећавало успешну интеграцију Војске Србије у НАТО. Према плановима Министарства одбране и Генералштаба, до укидања војног рока би дошло у периоду после 2010, али уз предуслов (који касније није помињан) да Србија буде део НАТО и тако у оквиру ове алијансе планира своју и заједничку одбрану. План професионализације укључивао је и стварање резерве: активне и пасивне, која би била позивана у годишњим терминима у јединице и тако обезбеђивала попуну ратне војске. (Бојан Димитријевић, Како смо укинули обавезни војни рок, politika.rs, 10.02.2021.). Бојан Димитријевић, који је у време трансформације ВЈ био укључен у тај процес, у наведеном тексту даље самокритично истиче: “Преломни тренутак је био једнострано проглашење косовске независности 2008, које је утицало на обустављање сарадње са значајним делом партнера у НАТО. Проглашење војне неутралности Србије је само допринело даљем отклону од интеграција, али је служило и као изговор за одсуство озбиљнијег рада на реформи војске. Тако је професионализација почела да се креће у погрешном смеру. Стварање и редовно позивање резерве је у потпуности запостављено“.

Обустава обавезног служења војног рока, донесена је без адекватне стручне расправе и анализе, била је чисто политичка одлука више усмерена на „анимирање гласачког тела“, а не ка адекватном решавању попуне и функционисања војске за наредне деценије и нове безбедносне изазове“. (Бојан Димитријевић, исто).

Своју корист у професионализацији ВЈ видео је и НАТО. НАТО жели да његови „савезници“ имају професионалну војску, која би по њиховом захтеву била ангажована у тзв. „НАТО мировним операцијама“, нова америчка „доктрина наметања мира по свету, ширењу и извозу безбедности“. Тако „модернизована“ професионална ВЈ би лакше и компатибилније са НАТО пактом (била би „интероперабилна“), пре свега са САД могла да попуњава „безбедносне рупе“ широм света где то кажу САД. Наша војска је одбрамбена војска. Војска која брани своју земљу, а не осваја туђе. Док НАТО војске оперишу широм света. Својевремено је државни секретар САД Мадлен Олбрајт рекла, не треба нама војска која ће да седи у САД, него војска која ће да оперише широм света и која ће да доноси профит. Према замисли тадашњих реформатора нашег система одбране, наша војска би, као професионална војна сила, требала да војно оперише по свету за туђе интересе.

Укидање Одлуке о обустави обавезе служења војног рока

Супротно процедури, по којој је донесена Одлука о обустави обавезе служења војног рока, потребно је организовати јавну расправу на тему укидања наведене одлуке и успостављању поновног обавезног војног рока. У тој расправи треба пре свега суочити различите аспекте проблема и са политичког, безбедносног и геополитичког, војностратегијског, војноодбрамбеног становишта. Никако не треба испустати из вида економски и финансијски чинилац, одређену историјску димензију овога питања, српску традицију, стечена искуства, социопсихолошке моменте и др.

Анализа постојеће борбене моћи Војске Србије

Како у савремено доба разумети Његошеву изреку „Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака“. Ова мисао и њено отеловљење у непосредној бици је имала велики значај кроз историју српске војске и српског ратовања. Ове изреке се, додуше у нешто измењеној форми држао и славни Српски војвода Живојин Мишић, који је говорио:“ Живот је тешка и сурова борба. Ко сме тај може, ко не зна за страх, тај иде напред „. (Овај Мишићев цитат можемо видети на плакату на порушеној згради бившег Мнистарства одбране СРЈ у НАТО агресији 1999. у центру града).

Како данас у свету модерних војних технологија, у Војсци Србије (ВС) разумети и у пракси применити наведене идеје у процесу извршавања основних мисија које има ВС, у складу са Стратегијом одбране. Који су то фактори од пресудног значаја за успешну одбрану РС од оружаног угрожавања споља, за учешће ВС у изградњи и очувању мира у региону и свету, те за подршку цивилним властима у супростављању претњама безбедности. Који су то елементи војне (борбене) моћи ВС, од којих одлучујуће зависи остваривање наведених мисија. Какав је њихов међусобни однос у модерном времену и у савременим ратовима.

Према доктринама већине савремених армија света, такође и према доктрини ВС основни елементи, односно компоненте војне моћи су: концептуална (основна начела ратовања, доктринарни концепт, развој војне теорије и праксе); морална (мотивација, вредности, лидерство, управљање); физичка (људство, наоружање и војна опрема, готовост снага, одрживост снага и заједничко деловање).

Очито је да су све три наведене компоненте неопходне да би ВС могла успешно извршавати своје задатке. Да ли је потребно и могуће правити међусобну компарацију ових компоненти по степену важности. Уколико су концепт ратовања и доктринарна начела погрешна или неадекватна, онда се то негативно рефлектује на друге две компоненте. Уколико су морална и физичка компонента изузетно стабилне и јаке онда се преко њих могу отклонити концептуалне слабости и слабости доктринарних начела. Уколико су и концептуална и морална компоненте адекватне, а физичка компонента (посебно наоружање и опрема) у техничком и технолошком смислу застарели, онда је врло тешко у савременим условима, када постоје високо софистициране технологије и борбени системи успешно извојевати победу или извршити додељене задатке. Пак, ако је морална компонента неадекватана, ако непостоји патриотска свест исказана кроз: част, преданост, лојалност, храброст и другарство, способност војних команданата и сл. онда су друге две компоненте сигурно недовољне. Ефикасност ВС је највећа када влада усклађеност међу наведеним компонентама војне моћи.

Концептуална компонента борбене моћи ВС је мање више позната широј јавности. Стратегија националне безбедности, Стратегија одбране, Војна доктрина, Закон о одбрани, Закон о војсци и друга законска и подзаконска акта у вези са наведеним су јавни документи, који се свакодневно могу изчитавати и пратити њихова реализација у пракси. Зато није потребно да их овде посебно разарђујемо. Довољно је истаћи да критичка анализа примене одредаба Стратегије национане безбедности и Стратегије одбране, указује на одређене недостатке у пракси и реализацији одређених доктринарних ставова и опредељења. Начин на који је у Стратегији националне безбедности приказано стратегијско окружења у коме се налази наша земља, указује на потребу унапређења борбених способности и моћи ВС. Приказ стратегијског окружења као врло важне детерминате укупне безбедности државе и друштва, дат је свеобухватно, реално и објективно, идентификовани су основни, реални и могући извори угрожавања безбедности наше земље. (Видети, Стратегија националне безбедности РС, стр. 2-11). Да би се на адекватан начин одговорило на све могуће опасности које извиру из приказаног стратегијског окружења, РС као војно неутрална држава мора имати јаку, модерну, технички опремљену и бројчано јачу војску.

Посматрали смо у протекле две године мноштво војних вежби тактичког и оперативног нивоа које је изводила ВС и могли смо видети недостатак живе силе која је још увек, без разлике, на значајну измену конфигурације бојишта и попришта оружане борбе, има одлучујући значај. У непосредној вези са физичком и концептуалном компонентом ВС јесте борбени морал Војске. Борбени морал је обично једна од највећих непознаница када је реч о компонентама војне моћи сваке војске. Борбеном моралу се посвећује значајна пажња у свакој војсци и настоји се спречити да (не)пријатељске војске сазнају битне карактеристике морала војске. Стање борбеног морала ВС најбоље је познато људима у систему одбране, који тим системом управљају.

Врло се често говори о ниским платама војника по уговору – професионалних војника, као основном разлогу осипања истих из јединица ВС, или пак долазак недовољног броја нових. Свакако да се плате војника по уговору повећавају, али очито недовољно. Увећана плата војника по уговору може бити привлачна и служити као мамац за пријављивање и ступање у професионалну службу у ВС у миру. Висина плате није гарант одлучности и спремности тих истих војника да на адекватан начин дејствују у рату, односно да ће бити бољи и одлучнији од војника који буду позвани из резерве. Морална компонента мора бити адекватана, патриотска свест мора бити исказана кроз: част, преданост, лојалност, храброст и другарство, способност војних команданата и сл.

Данашње стварно бројно стање ВС није познато. Прве две компоненте борбене моћи ВС (концептуална, физичка) могу се оценити високом позитивном оценом, док је неопходно моралну компоненту знатно ојачати кроз повећање бројног стања мирнодопских јединица и активне резерве. У протеклих десет година, колико се регрути не упућују на служење војног рока Србија је изгубила преко 200 000 потенцијалних резервиста, који би били обучени кроз служење војног рока и били би способни да служе као активна или пасивна резерва у ратној армији. С друге стране у истом периоду приближно исти или већи број припадника активне и пасивне резерве је због година старости, престао бити део ратне армије.

Погледајмо шта се у вези са активном и пасивном резервом каже у Закону о Војсци и Закону о војној, радној и материјалној обавези. Законом о ВС прописано је да се Војска Србије састоји од сталног и резервног сатава. Стални састав чине професионални припадници и војници на служењу војног рока. Резервни састав Војске Србије чине резервни официри, резервни подофицири и војници у резерви. Резервни састав Војске Србије се дели на активну и пасивну резерву. (Закон о Војсци Србије, „Службени гласник РС“ бр. 116/07, 88/09 и 10/15, 94/2019, чл.5). Активна резерва представља „обучени резервни састав Војске Србије који се ангажује за попуну јединица Војске Србије, Министарства одбране, ради извршења задатака у одређеном временском периоду и чија су права и дужности регулисани законом и закљученим уговором“. (Закон о војној, радној и материјалној обавези, „Службени гласник РС“ број 88/09, 95/2010, 36/2018, чл. 54).

Припадници активне резерве се ангажују на задацима одржавања оперативне и функционалне способности, обучавања, ангажовања у мисијама и на другим задацима у складу са закљученим уговором. Планским и интензивнијим обучавањем и кондиционирањем припадника активне резерве обезбеђује се виши степен оспособљености у односу на лица из пасивне резерве, ради попуне команди, јединица и установа Војске Србије којим је одређен виши степен оперативне и функционалне способности. (Исто). Активну резерву чине војни обвезници који испуњавају „опште услове за службу у активној резерви и добровољно су закључили уговор са Министарством одбране о ангажовању у јединицама Војске Србије и Министраства одбране“. (Уредба о служби у активној резерви, „Службени гласник РС“ број 47/11, чл.2). Законска и подзаконска акта, за разлику од активне, нису дала прецизну дефиницију пасивне резерве. Само се каже да „пасивну резерву чине припадници резервног састава, који имају ратни распоред у командама, јединицама и установама Војске Србије и Министарства одбране, државним органима, цивилној заштити и другим снагама одбране“. (Закон о војној, радној и материјалној обавези, „Службени гласник РС“, број 88/09, чл.54).

Јавности није познато колика је активна резерва, каквог је квалитета и да ли се повремено ангажује у јединицама и установама Војске Србије. Сасвим је сигурно да би се поновним извршавањем војне обавезе у складу са поменутим законом знатно унапредила активна и пасивна резерва. У противном припадници активне и пасивне резерве неће моћи да буду мобилисани, јер их неће бити довољно, а временом их уопште неће бити.

Наставља се…

[table id=1 /]

Генерал-поптуковник у пензији

Др Винко Пандуревић

ИЗВОР: https://srpskistav.com