Црно на бело – ево шта су Немци мислили о злочинима усташа

Филм „Дара из Јасеновца” утемељен је на историјским чињеницама, ма колико то сметало другосрбијанским корифејима самомржње, ревизионистима и усташким апологетама разних боја. У филму међутим постоје два чињенично неутемељена детаља са нежељеним импликацијама. Њих ће већина гледалаца вероватно превидети, али они не смеју да остану некориговани, историјске истине ради.

Први детаљ је виорење државне заставе Великонемачког рајха над провинцијском железничком станицом у НДХ. Ово ствара погрешан утисак да је усташка држава била окупирана од стране Немачке, чиме се одговорност за њене поступке имплицитно пребацује на окупациону силу. Ово међутим није тачно: далеко од такозвана, НДХ је била држава у пуном капацитету са сопственим апаратом принуде и терора. Усташка Хрватска била је једина држава „Нове Европе” у којој је убијено више цивила који нису Јевреји него оних који то јесу. У НДХ заставе Трећег рајха виориле су се искључиво испред немачких војних и политичких установа, попут велепосланства у Загребу или војних команди у Боронгају, Славонском Броду, Земуну, итд.

Озбиљнију грешку представља појава немачког официра за столом са јасеновачким зликовцима, где он присуствује садистичком клању логораша. Историјска је чињеница да већ од почетка јула 1941. године немачки војни заповедници у НДХ покушавају да спутају усташе у крвавом обрачуну са незаштићеним српским цивилима. Већином су били мотивисани прагматичним разлозима спречавања српске побуне, која је била савршено предвидљива последица понашања усташа.

Хорстенауова мрежа

Један од првих немачких извештаја о „растућем антисрпском терору усташа” стигао је у Берлин 2. јула 1941. Упутио га је штандартефирер Едмунд Фезенмајер, који се налазио у Загребу као специјални представник Министарства иностраних послова.[1] У истом периоду и тек именовани Опуномоћени немачки генерал у Загребу Едмунд Глез фон Хорстенау дошлази до закључка да усташе желе да побију или протерају све Србе. Од почетка јула 1941. он је у сусретима са усташким функционерима у више наврата захтевао обустављање покоља. Своје захтеве поткрепио је детаљним подацима; од првог дана у Загребу развијао је обавештајну мрежу која му је пружала информације са терена.

Глезов главни помоћник у прикупљању и обради информација био је капетан Хефнер који је као пословни човек дуго година живео у Загребу, перфектно говорио језик и имао контакте широм Хрватске. Његови извештаји о усташким нападима на српска села и „акцијама чишћења по терену” обилују ужасним појединостима. По Хефнеровим прорачунима, број Срба „који су пали као жртве животињских инстинката које распаљују усташки прваци” премашио је 200.000 већ почетком августа 1941.

Способност немачких јединица на терену да интервенишу против усташких „акција чишћења“ била је ограничена. У неким случајевима немачки официри би водили истрагу на лицу места злочина и о налазима обавестили више команде, али нису били овлашћени да силом заустављају поступке усташа. Ово се ипак повремено догађало. После првог великог масакра у Гудовцу (28. април 1941.) поручник Вермахта који је командовао немачком четом у Бјеловару наредио је хапшење 40 извршилаца злочина, ексхумацију жртава из заједничке гробнице и њихову сахрану. Потом је ухапшенике морао да пусти, на интервенцију из Загреба. После усташког масакра 300 Срба оба пола и свих узраста секирама и ножевима у Паланчишту код Приједора, Вермахт је ухапсио извршиоце а фелджандармерија је извршила ексхумацију. У Кукуњевцу, немачки војници су пронашли закамуфлирану масовну гробницу побијених Срба уз помоћ паса-трагача.

Психолошки корен мржње

Како је буктао усташки терор над Србима, тако је расло Глезово и Хефнерово гађење према његовим извршиоцима. Хефнер је закључио да су корени болесне мржње Хрвата према Србима психолошке природе и да усташе пате од снажног комплекса ниже вредности у односу на Србе, који су бројнији и „надмоћни у смислу животне енергије“. Како је Хефнер известио 18. јула 1941, „Немачка у овој земљи подржава један режим који нема ни морално ни политичко право да постоји… и опстаје на бајонетима пљачкаша који за један дан учине више зла него што га је српски режим нанео у двадесет година“.

Саветник немачког посланства у Загребу Хериберт Трол-Обергфел (иначе бивши аустријски дипломата од каријере), био је сагласан са Глезом да треба стати на пут дивљању усташа. Трол је почетком јула 1941. послао извештај Рибентропу: „Српско питање је постало још акутније последњих дана. Бруталност са којом се спроводе депортације, као и многи злослутни инциденти и бројне терористичке акције усташа по унутрашњости, дају повода за забринутост трезвеним људима.”[2]

Трол је закључио да злочини стварају експлозивну ситуацију у свим областима настањеним Србима, што ускоро може довести до ерупције немира које не би било лако угушити. Он је потом разговарао са новоименованим министром спољних послова НДХ Младеном Лорковићем и упозорио га на бројне извештаје о усташким злочинима, поткрепљене фотографијама унакажених тела жртава које су снимиле немачке јединице на терену. Затражио је да се сместа стане на пут „тенденциозним гласинама” да се акције против Срба спроводе уз сагласност владе Рајха.

Истог дана, 10. јула, Глез је упутио извештај Врховној команди у коме упозорава на последице усташких злодела по морал немачких војника у Хрватској. Пожалио се да јединице Вермахта у НДХ морају да буду „неми посматрачи” крвавих збивања, јер су преслабе да би интервенисале на обуздавању усташа.[3] Извештаји Везенмајера од 2. јула, Трол-Обергфела и Глеза од 10. јула 1941. представљају прва званична упозорења немачких органа у НДХ која су стигла у Берлин о озбиљности усташких злочина.[4]

У почетку, ти и слични извештаји стављали су у први план забринутост због последица усташких поступака по репутацију немачке војске и Рајха уколико се стекне утисак да усташе поступају по немачком овлашћењу. Убрзо потом се истиче и опасност од устанка који би био изазван реакцијом Срба на покоље, као и последице по немачке стратешке интересе на Балкану. Када су се током лета 1941. таква предвиђања остварила, долази до промене у тону немачких извештаја. Акценат је пребачен са угледа и репутације Вермахта на опасност по војно-политичку позицију Рајха.

Голи костури

Током јула 1941. Глез је покушао да отворено разговара са Славком Кватерником, указујући му да се више ни Хрвати не осећају сигурним. На Кватерникову тврдњу да само оштре мере могу спасти Хрватску од српског устанка, Глез је узвратио да страхује од супротног ефекта такве политике. Убедио је Кватерника да заједно оду Павелићу и затраже да се обустави покољ Срба. Током пријема, међутим, Кватерник је променио страну и почео да говори против Срба „тако радикалним тоном” да је Глез, изнервиран, рекао: „Драги Славко, драго ми је да ћеш бар мени допустити да останем жив!”

Захтеви немачких институција да се стане на пут покољима убрзо су почели да пристижу са разних страна. Огласили су се Фолксдојчери у Славонији и Срему који су до рата имали у целини коректне односе са локалним Србима. У тзв. земунском троуглу источно од Пазове локална фолксдојчерска управа је издејствовала привремено укидање усташке власти. Рудолф Ептинг, шеф иностраног огранка Националсоцијалистичке странке у НДХ задужен за политичка питања локалних Фолксдојчера, у извештају за Хитлера именовао је усташе као главне кривце за устанак и хаос.[5] Истог је мишљења био Валтер Шеленберг, шеф иностраног одељења Службе безбедности Рајха (RSHA).[6] Он је преко своје мреже у НДХ добијао детаљне извештаје о усташким покољима и њиховом доприносу избијању немира. Агенти РСХА упутили су десетине таквих извештаја, на основу којих је служба припремила свеобухватни извештај за Хајнриха Химлера:

Као главни узрок повећане активности банди морају се навести злочини које су усташке јединице у Хрватској извршиле над православним становништвом. Усташе су своја дела починили на животињски начин, и то не не само против мушкараца дораслих за оружје, већ посебно против немоћних стараца, жена и деце. Број православних цивила које су Хрвати масакрирали и садистички мучили до смрти је око 300.000.[7]

Овај извештај, као и многи други документи Химлерове обавештајне мреже, посебно је истакао принудна покрштавања као значајан додатни фактор немира: „Католичка црква је подстакла усташке злочине и самим начином на који их је користила у акцији покрштавања”, известио је стручњак немачке Службе безбедности (SD) за Југоисток, др Вилхелм Хетл.[8] Изасланик министарства иностраних послова у Београду Феликс Бенцлер је у писму Рибентропу истакао да „чак и опрезне процене указују да је на стотине хиљада људи убијено од стране усташа. Неодговорни елементи починили су такве злочине какви би се могли очекивати само од хорде побеснелих бољшевика”.[9]

Већ од јула 1941. Глез се у извештајима Берлину редовно жалио на „варварске“ методе усташког обрачуна са Србима, који су „били стављени ван закона“.[10] Новембра 1942. он је дошао из Загреба у ненајављену инспекцију усташког логора код Сиска. На ово га је навео извештај капетана Хефнера да се у том логору Срби држе под језивим условима. Немачки генерал описао је сцену коју је затекао као „грозан призор, већином жене и деца, сви бедно одевени, спавају на голом камену… не људи, већ голи костури“:

Својим усташким пратиоцима рекох: „Када човек ово види, може само да пљуне – ништа више, господо!” Најгоре је тек следило: у посебној соби, на брзину скривеној несумњиво због моје инспекције, дуж зида било је поређано педесетак деце на реткој слами. Нека су већ била мртва, друга су умирала… Ове куће ужаса по Хрватској, под њиховим поглавником кога смо ми сами на власт поставили, представљају врхунац ужаса. Јасеновац мора да је још гори, али тамо обичан смртник не може ни да привири.[11]

Методе из 16. века

Глез је продужио у српско село Црквени Бок на Сави, у које је претходног дана био послао једну немачку јединицу да заштити преостале житеље од усташа. „У злосрећно село упао је у два наврата чопор бараба под усташким официром“, забележио је он. „Убили су сваког кога су могли да се дочепају, жене прво силовали, децу одмах побили. Видех у Сави једно женско тело ископаних очију и са комадом дрвета угураног у полни орган… Сиротица највише је имала 20 година када је допала шака овим монструмима“.

Глезов пут у Сисак уследио је мање од месец дана након што га је потпуковник фон Ведел, командант немачке борбене групе Северозападна Босна, известио о масакру српских жена и деце чији је био очевидац. По Веделовим наводима, усташе су убијале своје беспомоћне жртве „као стоку“, користећи притом „зверске методе“.[12]

На вишем командном нивоу, обергрупенфирер (генерал мајор) Артур Флепс, командант 7. СС брдске дивизије „Принц Еуген“, констатовао је да је „од почетка главни циљ усташа био да униште православне, да покољу стотине хиљада људи, жена и деце”.[13]

Др Херман Нојбахер, Хитлеров специјални изасланик за Балкан, упозоравао је да „рецепт хрватског фирера Анте Павелића подсећа на верске ратове 16. и 17. века: трећина мора бити покатоличена, трећина протерана, трећина побијена“. Нојбахер се позивао на отворено изнете циљеве усташких првака.[14] Главнокомандујући Вермахта у Србији генерал Бадер такође је упозоравао Берлин да је „циљ Хрвата истребљење свих Срба“.[15]

У извештају који је Специјална државна полиција (Гестапо) почетком 1942. припремила за рајхсфирера СС Хајнриха Химлера констатује се да су „усташе починиле језива зверства не само над мушкарацима војног узраста, већ посебно над беспомоћним старцима, женама и децом”.[16]

Глезов резиме његове мисије у НДХ из октобрa 1944. суморaн је: „Од сaмог почеткa нaјоштрије сaм се супротстaвио ужaсним устaшким злочинимa… Нaвaжнији рaзлог био је чисто људски, но интервенисaо сaм и због немaчког интересa… јер устaше трајно стварају стaње грaђaнског рaтa, изa нaших леђa и нa нaшу штету.“ Глез констатује да су Срби само хтели да буду остављени нa миру. Терор је постигао дa су устaници у својим редовимa имaли много више борaцa него што би их имaли дa није било устaшa, истиче Глез, док су борбу против устaникa крвљу плaтили пре свегa немaчки војници.

Простор нам не дозвољава да наставимо са сличним цитатима. И из ове скромне селекције историјски тачна слика је савршено јасна. У брутализованој Европи 1941-44. била је реткост наићи на талас насиља тако екстремног, тако зверског, да биткама прекаљени официри Вермахта и СС, нацистички дипломати и оперативци Хитлерових тајних служби њиме буду згрожени.

Срђа Трифковић је спољнополитички уредник месечног магазина „Хронике“ и ванредни професор на Факултету политичких наука у Бањалуци. Ексклузивно за Нови Стандард.

_______________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:

[1] Политички архив Министарства спољних послова Рајха (PA), Büro Staatssekretär, Kroatien, Bd. 1, Nr. 290.

[2] PA, Büro Staatssekretär, Kroatien, Bd. 1, Nr. 307, 10. јули 1941.

[3] Бундесархив, Војни архив Фрајбург (BA/MAF), Nr. 178/41 (Deutscher General).

[4] PA, Büro Staatssekretär, Kroatien, Bd. 2, Nr. 24, 10. август 1941.

[5] Ladislaus Hory и Martin Broszat Der kroatische Ustascha-Staat, 1941-1945. Stuttgart: Deutsche Verlags-Anstalt, 1964, стр. 129-131.

[6] Исти извор, стр. 132.

[7] PA, Büro RAM, Kroatien, 1941-42, 442-449. IV/D/4 RSHA, 17. фебруар 1942.

[8] Walter Hagen. The Secret Front: Тhe Story of Nazi Political Espionage. London: Weidenfeld and Nicholson, 1953, стр. 238. ‘Валтер Хаген’ био је псеудоним Вилхелма Хетла (Hoettl).

[9] PA, Büro Staatssekretär, Jugoslawien, Bd. 4, 16. фебруар 1942.

[10] Gert Fricke. Kroatien 1941-1944: Die “Unabhängige Staat” in der Sicht des Deutschen Bevollmächtigen Generals in Agram, Glaise v. Horstenau. Freiburg: Rombach Verl. 1972, стр. 39.

[11] Peter Broucek, уредник. En General im Zweilicht: Die Erinnerungen von Edmund Glaise von Horstenau, Bd. 3. Wien 1998, стр. 167. Српски превод: Glez fon Horstenau, Između Hitlera i Pavelića. Beograd: Nolit, 2013.

[12] Извештај Оперативног штаба немачке 714. дивизије у: NA, T-315, Records of German Field Commands.

[13] Ратни дневник Врховне команде. OKW Tagesbuch. Nr. Ia/545, 44 J.G.

[14] Hermann Neubacher. Sonderaufrag Südost 1940-1945. Goettingen: Muster-Schmidt-Verlag, 1957, стр. 18. Српско издање: Херман Нојбахер, Специјални задатак Балкан, Београд: Службени лист, 2004.

[15] Karl Hlinicka. Das Ende auf dem Balkan 1944/45: Die Militärische Räumung Jugoslawiens durch die Deutsche Wehrmacht. Goettingen: Musterscheudt, 1970, стр. 187.

[16] Политички архив Вилхелмштрасе. PA, Büro RAM, Kroatien, 1941-42, 442-449. IV/D/4.

[table id=1 /]