Југонекрофилски култ

1
(Фото: Profimedia)

У српском друштву, нарочито у кругу двојке, деценијама се узгаја једно тешко обољење које можемо звати југофилија, југопатофилија, југоманија или, како ја највише волим да кажем, југонекрофилија. Та болест се највише одражава кроз фанатичну србомржњу, исмевање и негирање свега српског. На моменте она поприма облике религиозног култа.

Српски народ се представља као хорда крвожедних дивљака који су са ножем у зубима у крви срушили њихову вољену Југославију. Истина је сасвим другачија. Једино се српски народ борио за опстанак те труле творевине док су сви други од ње бежали главом без обзира. Српски народ је својом крвљу залио темеље Александрове, Титове и Милошевићеве Југославије и стварање четврте не би преживео.

Постоји безброј примера, али да не идемо даље у прошлост осврнућемо се на два случаја који су се збили истог дана. У питању су премијера филма „Дара из Јасеновца“ и скуп у част преминулог певача Ђорђа Балашевића. Управо ту долази до изражаја сва болесна србомржња од стране обожавалаца труле југословенске лешине.

Није спорно да је филм аматерски одрађен, да Вучићев режим то користи као димну завесу за своје криминалне активности, није чак ни спорно да је делимично плагијат никад снимљеног филма Лордана Зафрановића „Дјеца Козаре“.

Но, то ни не интересује југонекрофиле. Њима смета све што има везе са Србима, а да Србе не приказује као разуларену кољачку хорду која живи само да би убијала, силовала, пљачкала. Па тако сам помен српских жртава сматрају ратнохушкачком пропагандом и великосрпском агресијом. Југонекрофили немају никакав проблем са хрватским, бошњачким, црногорским или било чијим национализмом, већ искључиво са српским национализмом. Они верују да ће са нестанком српског национализма и самог српског народа доћи до поновног оживљавања југословенског мртваца.

Дубравка Стојановић првосвештеница југонекрофилског култа тврди да је филм о страдању Срба баналан фалсификат историје. Данима се ређају тираде познатих и непознатих југонекрофиличара против свега српског. Наводно, они се противе највише због Вучићевог режима. Међутим, свакоме разумном је одавно јасно да то нема везе са Вучићем, већ само са фанатичном србомржњом. У ту сврху су искористили и смрт Ђорђа Балашевића тврдећи да је он сада успео да поново уједини њихову никад вољену Југу.

Балашевић је савршен примерак поштоваоца југонекрофилског култа, јер је он користио сваку прилику да омаловажава српски народ као кад је једном приликом на концерту изјавио да он говори на исквареној верзији хрватског језика или кад је певао на прослави Олује. За југонекрофиле сам Балашевић није ни био толико битан као личност или уметник, већина њих није ни слушала његове песме. Његова смрт им је добро дошла за поновну кукњаву над лешом пропале Југославије и за пљување по српском народу по хиљадити пут. Југонекрофили су аплаузом испратили Балашевића тиме се наругавши његовој смрти, јер где се то од умрлих опраштамо аплаузом.

Југонекрофилија само још један у низу напада на нашу тешко рањену Отаџбину, која крвари из хиљаду рана. Они се неће смирити све докле буде постојао један Србин на свету. Они су наши највећи непријатељи! Било да су југокомунисти, југолиберали или југомонархисти, они морају бити уништени. Да би Србија живела Југославија мора умрети!

Иван Милић / Васељенска

1 Коментар

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.