Прича о правом и лажном Хилвуду

Историчар Прокопије (око 500 – око 565) у трећој књизи свог дела „О ратовима“, доноси причу о византијском војсковођи Хилвуду (грч.: Hilvoúdios) и његовом имењаку антско-словенског порекла. Прича је значајна, јер у дигресијама Прокопије доноси значајне информације о политичком уређењу, обичајима и језику Словена и њима сродних Анта, који су живели изван Источног Римског Царства тј. Византије. Такође, прича наводи на закључак да словенско-антски елемент постоји и унутар самих граница Византије, односно на Балканском полуострву.

На почетку, важно је рећи да се иза имена Хилвуд крије неко словенско име, које су говорници грчког и латинског искварили. Научници су различито тумачили ово име: као Лебед, Мулвуд или Изјабуд. Највероватније да је најближе истини треће име, Изјабуд, које је слично старословенском имену Изјаслав. Имена са завршетком на „ –буд“ су међу Старим Словенима (и Антима) била честа, као и имена на „-ун“, „-мир“ и „-слав“.

Прокопије казивање о два Хилвуда, једном који је поданик Царства, а други „варварин“, започиње речима: „На двору цара Јустинијана беше неки Хилвуд, веома одважан ратник, толико несреброљубив да је највећим благом свог живота сматрао то што није ништа стекао“ (Виинј 1955: стр. 23, превод Ф. Баришића).

Ова прва реченица одмах наводи на закључак да се ради о изузетно побожном хришћанину, који се придржавао порука Господа Исуса Христа из Новог Завета. Даље, нема никаквих информација о Хилвудовом пореклу. Прокопије наглашава да је 531. године цар Јустинијан, овог Хилвуда поставио за „стратега Тракије“ (лат.: magister militum per Thracias).
Циљ цара Јустинијана (527-565) је био да обезбеди и ојача границу на Дунаву, док су се водили тешки ратови на Западу, прво против Вандала у Северној Африци, а затим против Острогота на Апенинском полуострву. Хилвуд је као византијски војни заповедник и провинцијски управник више пута превентивно прелазио Дунав и ратовао против словенских скупина на простору Влашке низије (данашњи јужни део Румуније). Можда је Хилвуд ишао и даље на исток, на просторе данашње јужне Молдавије и Украјине.

Прокопије каже: „Хилвуд је за варваре био толико страшан да за три године, колико је на том положају тамо проборавио, не само да није нико смео да пређе Дунав против Ромеја, него су чак Ромеји, прелазећи често на супротну обалу са Хилвудом, убијали и заробљавали тамошње варваре. После три године пређе Хилвуд реку са малим одредом, како је био и навикао, а Словени (га) сложно дочекаше. Кад се заметну страшна битка погибе много Ромеја, па и сам стратег Хилвуд. И од тада варвари прелазе реку увек по вољи и ромејска држава им је лако доступна…„(Виинј 1955: стр. 24).

Дакле, после погибије Хилвуда, 534. године, започињу велики словенски упади на територију Византијског Царства. Писац затим дефинитивно сели причу северно од Дунава, на просторе данашње Румуније, Молдавије и Украјине, где су живели Словени и Анти. За Анте, Прокопије каже да говоре истим језиком и имају исте обичаје као Словени. Прокопије каже да су се предци Словена и Анта у прошлости називали Спори (грч. Ѕporoi). Неки истраживачи су у имену Спори видели искварени облик имена Срби. То питање је још увек отворено у историјској науци (Виинј 1955: стр. 25-29).
Али вратимо се на на нашу причу: „После извесног времена Анти и Словени због насталих несугласица међусобно заратише и деси се да Анти буду побеђени од својих противника. У борби неки Словен зароби неког противника (ѕс. Анта), још младо момче, по имену ХИЛВУДА и узевши га под своје, поврати се кући. Временом овај Хилвуд постаде одан газди (…) Изложивши се више пута животној опасности у одбрани свог господара, необично се прочу и велика слава поче да кружи око његовог имена.“ (Виинј 1955: стр. 24).

Затим Прокопије у причу уводи неименованог Ромеја (Византинца) из Тракије, који се налазио у заробљеништву код Анта. Прокопије каже да његов сународник из Тракије „беше велики лупеж и способан да превари свакога“. Уз то имао је среће да је допао код „човекољубивог и благог господара“. Дакле, дивљи варвари су могли бити добродушнији од цивилизованих Римљана. Лукави Ромеј је на све начине покушавао да се искобеља из заробљеништва и да се врати својој кући. Успео је да убеди свог господара и остале Анте да је Хилвуд жив и да се налази код Словена у заробљеништву. Уверио их је да је могућно откупити Хилвуда од Словена, одвести га цару Јустинијану у Константинопољ и за то добити огроман откуп у злату. Анти су били наивни, али жељни новца, па су насели на причу превртљивог Ромеја из Тракије.

Превртљивац је имао у виду гласовитог јунака, младог Хилвуда, који је био имењак упокојеног византијског војсковође, чије су се кости одавно расуле негде у равницама северно од Дунава (Виинј 1955: стр. 24-25).
Делагација Анта је са препреденим Ромејем отишла код Словена и затражила да млади Хилвуд призна да је управо он, главом и брадом византијски војсковођа Хилвуд. Овај младић је одбијао да призна да је некада био magister militum per Thracias. Мада, однекуда је познавао латински језик, који је још увек био званични језик у царској војсци и администрацији. Вероватно је да су Анти и Словени били у контакту са суседним Дако-Романима из Трансилваније (предцима данашњих Румуна), па су међу њима постојали појединци коју су познавали неки облик вулгарнолатинског језика. Са друге стране, у данашњем румунском има много словенских речи.

Млади Хилвуд је затим одведен пред велику скупштину словенско-антских старешина. Скупштине су биле рудиментни органи власти у анархичном словенско-антском свету, у коме није било владара. Прокопије овакав облик уређења изричито назива ДЕМОКРАТИЈА. На овој скупштини појавили су се и изасланици византијског цара Јустинијана, који су тражили добровољце за царску службу. Цар је добровољцима обећао град Турис на Дунаву. Лукава политика Византије је тако уносила додатно нејединство међу и онако завађеним словенским и антским племенима. Јер, док се варвари међусобно туку и свађају, Царство је безбедно. Антско-словенска странка коју је обрлатио Ромеј из Тракије је исказала спремност да ступи у царску службу, под условом да цар за њиховог старешину призна Хилвуда и врати му звање magister militum per Thracias. На крају, када је схватио какве погодности може да добије, млади Хилвуд се царској делегацији представио као војсковођа Хилвуд. Ант се полакомио на славу и богатство које би могао стећи у Византији (Виинј 1955: стр. 25, 30, 31).

Византијска делегација ове тврдње није узела здраво за готово, али није их ни одбацила. Хилвуда и људе окупљене око њега, послала је преко Дунава, византијском војсковођи Нарзесу, који би их испитао и проверио истинитост приче. Негде у Тракији, Нарзес је пресрео групу авантуриста и започео са испитивањем лажног Хилвуда. Нарзес је увидео да је овај Хилвуд много млађи од правог и да је његов латински неупоредиво лошији. Зато је Нарзес наредио да се овај Хилвуд ухапси и спроведе у затвор у Константинопољу. На том месту Прокопије завршава казивање о правом и лажном Хилвуду. Судбина људи окупљених око лажног Хилвуда није интересовала знаменитог византијског историчара, који се пребацио на описивање других догађаја (Виинј 1955: 31).

Ово приповедање је за нашу историју од великог значаја. Осим што се говори о обичајима Словена и Анта са леве обале Дунава, назире се и њихово присуство на десној обали тј. у границама Византијског царства. Јасно упада у очи да византијски војсковођа и варварин имају исто име које може бити словенског порекла. Прокопије међутим у свом делу о ратовима цара Јустинијана не говори о Словенима у Царству изричито, зато што су номинално, сви поданици Византије, без обзира на етничко порекло Римљани, тј. Ромеји. То је било регулисано још едиктом цара Каракале 212. године.
Ипак, у свом другом делу, „О грађевинама“, Прокопије спомиње називе утврђења која су несумњиво словенског порекла. Овде ћемо због лакшег читања донети њихову транскрипцију на латинском, иако је дело написано на грчком.

У питању су следећа утврђења: Bogas y Maкедонији, Labutza у Дарданији (тј. на Косову), Vratzista код Ниша (Нисе) и Stenes код Ремизијане (дан. Бела Паланка). У овим називима јасно се уочавају словенска имена: Богаш, Лабац, Врачишта и Стене. Вероватно је негде са ових подручја у данашњој јужној Србији (Виинј 1955: стр. 59, 61, 62, 64) потекао и прави Хилвуд, Јустинијанов војсковођа. Уосталом, како је одавно познато, и сам византијски цар Јустинијан је био пореклом са ових простора (околина данашњег Лебана).

Извор:
Византијски извори за историју народа Југославије, Том I, уред. Георгије Острогорски, обр. Ф. Баришић, Београд 1955.

Аутор текста: Душан Јевтић / Васељенска

[table id=1 /]