Куда идеш Аида

Куда идеш Аида? Идем у Сребреницу да ме разапну! Постиђена што бежи од мука које је прате након завршетка рата, и уцвељена од истих, одлучује да се врати у место где све почиње, и на крају крајева се све завршава. Укратко речено ово би отприлике био неки кратак сиже на тему филма који се бави тзв. Геноцидом на муслиманима у Сребреници. Наравно филм имала малу дубљу садржину,али када се на крају сумирају утисци може се слободно рећи да су непуна два сата потпуно протраћена.

Фокус целе приче везан је за предратну учитељицу која ради као преводилац у холандском саставу унпрофора. Потпуно хаотичан, са истицањем потпуно непотребних кадрова одаје утисак да редитељ није ни знао шта треба да сними. Истина, када креће уводна шпица за филм може се уочити да су значајна средства инвестирана у овај пројекат који је имао за циљ да допринесе тези везаној за геноцид на невиним муслиманима. На сву срећу, он у томе уопште није успео. Чак шта више, ко и мало познаје ситуацију везану за Сребреницу, увидеће да се редитељ у многим сегментима потпуно погубила, као да није ни сама знала шта хоће да нам покаже.

Да ли у први план ставити геноцид над невиним жртвама, или главног актера који је у стању да жртвује све, чак и своје сународнике како би само њена породица преживела. У више наврата се провлачи чињеница да Аида користећи свој положај као преводиоца има довољно скрупула да жртвује све своје сународнике, како би њена породица остала на окупу. Она је апсолутно архетип негативног јунака, и ако су хтели да прикажу Србе као некога ко нема превише сентимента и спреман је да учини све како би уништио противника, не можемо да се отмемо утиску да је главна негативна личност потекла из њихових редова. Вероватно ће већина рећи, она је мајка нико није тако везан за породицу као мајка, али то у сваком случају неће анулирати чињеницу да је редитељ, свесно или несвесно пребацио кривицу на личност по којој филм носи име.

Уз хаотичне сцене, које обилују хистеричним излетима, за филм који није временски развучен, може се рећи да обилује изузетно непотребним сценама. Услед мањка инспирације, а под плаштом да је целокупна радња екранизована по истинитим мотивима, требао је да садржи богатији сценарио и убедљивију глуму. И у том сегменту, редитељ није успео да нас убеди да смо геноцидни и да смо починили злочин који просто нема преседана у новијој историји Европе. Наравно вешто је прикрила историјат Сребренице од 1992-1995. Године, као и изјаве високих муслиманских званичника који су били уплетени у дешавања везана за Сребреницу. Да је то уврстила у садржај филма вероватно не би учествовао толики број статиста као да је реч о неком милионском граду, а не месту које броји око 40.000 становника. Користећи велики број статиста како би што питорескније дочарала сву патњу и бол јадног бошњака, промакла јој је једна битна ствар. Уз жене и децу, статисти су јој мушкарци преко 60. Година или деца испод 18. Година.

Са правом ће свако ко то примети да пита, шта је са војно способнима, ако је Сребреница по УН била демилитаризована зона. Били су у саставу 28. Дивизије Армије БИХ која се повлачила из Сребренице ка правцу Тузле. То је требала да објасни где су војно способни завршили након опсаде Сребренице и одакле наоружање у Сребреници ако је била демилитаризована зона. Она је само провукла причу како Срби траже од муслимана да им кажу имају ли оружје и одакле им, али наравно избегава да понуди одговор одакле им то пада на памет када је реч само о јадним избеглицама које желе пошто пото сачувају своје животе.

Војска Републике Српске је презентована као разуларена руља жедна крви, и у томе нема ништа спорно када се посматра са њеног аспекта. Сигурно се неће понашати као наши глумци и уметници који су узели учешће у њеном филму и у многим другим активностима сличним њеном филму. Али у том погледу се толико занела да се просто изгубила. Она је војску Републике Српске представила као неприкосновену, као армију која има неограничене ингеренције на терену, и од које сви зазиру и све је се плаше. То би стварно било лепо да је истинито, али није. Остављена на цедилу, осим добровољаца из Србије и из православних земаља, војска Републике Српске није могла да постигне толики ауторитет и није имала овлашћења да делује како је у филму приказано. Да је имала моћ која јој се ставља на терет, сигурно редитељ не би био у прилици ни да сними овакав филм, а лаж звана Сребреница никада не би угледала светлост дана.

Срби слободно могу да одахну што се тиче Аиде. Она нема моћ да спроведе до краја примарни циљ а то је да нас представи као народ крволока и манијака. Јефтином глумом, просечних глумаца тешко ће наметнути кривицу некоме за нешто за шта апсолутно није одговоран. Ми треба да прижељкујемо више оваквих филмова и да им се искрено надамо. Само кроз овакве баналности, без форме и садржаја, обојене контра пропагандом можемо извући н велику корист и допринети да напокон скинемо љагу са нашег имена.

Матија Мићић Бућић / Васељенска

[table id=1 /]

БОНУС ВИДЕО: