КАКО САМ ХРИСТОМ ПОБЕДИО КОРОНУ/ ИСПОВЕСТ БРАТА АЛЕКСАНДРА

УМЕСТО УВОДА

Корона тровање траје и даље, и искушења целог човечанства се множе. За нас, православне хришћане, веома је важно да се са тим искушењима суочимо у Христу, јер је Он једини Смисао човековог постојања и једино наше Здравље. Дубоко сам уверен да православни хришћани отровани короном, којима је Бог дао да преживе, треба да опишу своја искуства, еда би помогли онима које ова несрећа снађе – да се не само физички, него и духовно, суоче са болешћу. У наставку доносимо сведочење једног искреног хришћанина из Краљева, брата Александра, који се с болешћу срео прошле, 2020. године. Нека нма ово сдевочење буде на духовну корист ( ЗАБЕЛЕЖИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ )

О ЧЕМУ ЋЕ БИТИ РЕЧИ?

Прошло је више од десет месеци од како се десио мој „сусрет“ са COVIDOM -19 (корона), и за мене, који до тада никада нисам лежао у болници, болесно стање у ком сам се нашао било је заиста тешко.
Тема ове кратке приче има два дела:

Први је телесни (физички) и треба да вам прикаже кроз шта сам пролазио лечећи се , прво у кући, а после тога и у болници.

Други је духовни и у њему ћу покушати да вам приближим стања кроз која сам пролазио, раслабљеност и борбу коју сам водио са помислима.

Временски, прича о болести је трајала око 2,5 месеца.

ТЕЛЕСНИ (ФИЗИЧКИ ) КАРАКТЕР БОЛЕСТИ

За причу која следи није ни битно где сам се заразио. Морам да нагласим да сам водио рачуна о томе где и код кога идем. Своје контакте свео сам на 2-3 особе и то у кућној варијанти. Богу хвала те особе су остале здраве.
Међутим мени се ипак десила корона.

Први симптом који је указивао да нешто није у реду је била повишена температура, која се кретала од 38,5-39,5⁰C. Првих 5-6 дана нисам мировао, односно нисам „одлежао“ ту температуру, али сам пио одређени лек за обарање исте.

Једанаестог дана температура је пала, уз примену парцетамола и два антибиотика, од којих је једана био хемомицин.

Мојој радости није било краја. Право да вам кажем било ми је лакше да мислим да је то био обичан грип и да ће са падом температуре све проћи. У том периоду звао сам Ковид амбуланту мом граду са намером да идем на проверу.
Те вечери сам се истуширао и температура је пала на 37,5ºC и тада сам одустао од одласка на тестирање (грешка), мислећи да ће све брзо проћи.

Да сам тада отишао сигурно бих избегао тегобе које су тек уследиле.
Од симптома који се иначе јављају у случају короне, мене је сем температуре, мучила дијареја, отежано дисање и убрзан рад срца.

После пада температуре почео сма боље да једем и уносим течност. Међутим мучило ме је дисање, које је било плитко и врло отежано, нарочито онда када сам ишао на спавање. Замарао сам се врло брзо и нисам био у стању да направим два корака, а да се не уморим.

Једног јутра сам се напрасно снажно закашљао, да ме је четири дана болела лева страна грудног коша. Тада ми је по мишљењу лекара пукла плућна марамица. Бол који се јавио није ми дао да спавам пуна четири дана.
Време је пролазило, почео сам и да излазим из куће, чак и да возим кола. Убеђујући себе да ми је боље, одлагао сам одлазак у Дом здравља, који је на крају ипак био неминован.

Контактиран је доктор са АТД-а, кога иначе дуго познајем и заказан је преглед и снимање плућа. Снимак плућа је указао на дијагнозу-хидропнеумо торакс.

Тада ми је доктор рекао да ми је сем воде у плућима, пукла и плућна марамица. Био сам хитан случај и истог дана сам задржан у болници. Тест је показао да имам антитела у крви и да сам прележао корону. Главни тест (брис из носа и уста) је показао да сам у том тренутку био негативан.

Сутрадан, по уласку у болницу, извршена ми је пункција плућа, помоћу које су ми уградили дрен и био сам прикључен на кисеоник.

Уградања дрена је била веома болна, јер ми није дата адекватна анестезија. Хирург ме је пробадао тим копљем из више покушаја. Трпео сам колико је то могуће, али бол је био велики.
У моменту пробадања из мене је шикнула топла течност црвенкасте боје и врло брзо су ме прикључили на машину која је усисавала ту течност. За кратко време истекло је преко два литра. Није ми у тренутку било пријатно, али сам осетио велико олакшање.

Рендгенски снимак који је уследио није могао да покаже колики је степен оштећења плућа и морао сам да идем на скенер. Он је показао да је ту било и доста гноја и да су бактерије напале и друго плућно крило. Био сам лечен терапијом са више антибиотика, давали су ми разне инфузионе растворе и препарате којима су покушавали да ми сачувају желудац и дебело црево.

Морам да истакнем да је особље са пулмологије, где сам лежао и поред жеље да ми помогну, ипак морало да ме пошаље из мог родног града у Клинички центар у Крагујевцу.

Нису успели да ми очисте плућа од тог гноја и ја сам сав узнемирен, завршио на четвртом спрату Грудне хирургије у КЦ у Крагујевцу.

Страх од одласка је био безразложан, јер ме је дочекала дивна екипа хирурга на челу са начелником проф. др Слободаном Милисављевићем.

Рађена ми је још једна пункција и убачен је нови дрен, који је требао да реши све моје проблеме. Пункцију је урадила млада докторка Ана Луковић и то перфектно. Бола није било, јер ми је дала адекватну анестезију и вечно сам јој због тога захвалан.

Настављено је са терапијом примања три врсте антибиотика, инфузионих раствора и осталих препарата. Почео сам да отичем од тих препарата, јер сам их примао у већим количинама. Примао сам сваког дана једну малу инекцију против тромбова. Брауниле су постале саставни део мојих руку. Преко њих су ми давали те инекције. Увече сам тражио и да ми дају инекције против болова.

У једној од визита сам схватио да не иде баш све како треба у мом лечењу. Гној који је био у левом плућном крилу, правио је проблем, али је то решено тзв. „купањем плућа“ помоћу неког лека, који ми је преко дрена, убризган у лево плућно крило. Осећај је био необичан, али ме није болело.

Тада су ме искључивали са те машине и могао сам несметано да шетам по соби и да се у кревету окрећем као роштиљ, да би ми та течност испирала плућа од гноја.

Тек ми је друго испирање помогло и нисам завршио на операционом столу. Страх је био велики, али је Господ услишио моје жеље и срећнијег од мене није било.

Машина на коју сам био приључен ми је онемогућавала да се крећем по соби и практично сам био „везан“ за кревет. Дужина тог црева које је излазило из те машине и било везано за дрен који се налазио у мени ми је омогућавала да могу да устанем из кревета и станем поред њега. То је било довољно да могу уз велику личну непријатност да обављам физиолошке потребе.

Ко је икада био у болници, разумеће све околности у којим а се може наћи један болесник.
После петнаест дана завршио се мој боравак у КЦ – Крагујевац.

На отпусној листи је писало – излечен. Помислио сам да је готово са мојим болничким лечењем, али није било баш тако. Санитетом сам враћен на одељење пулмологије у мом граду. На препоруку грудног хирурга из Крагујевца настављено је даље лечење. Температура које није било последњих седам дана , поново се појавила. Била је од 37,2 – 37,5ºC и довољна да ме уз пуну терапију задрже још осам дана у болници.

Једва сам дочекао дан мог изласка. Брат је дошао по мене и ја сам уз отпусну листу, са стварима, у пижами и баде мантилу изашао из болнице и сео у кола. Како је то био леп осећај.

По изласку сам морао још пет дана да узимам бактрим и нолпазу за желудац.
П.С. Нисам ни био свестан колико сам угрозио своје здравље зато што одмах нисам отишао у болницу. Пад хемоглобина је изазвао велики губитак косе на глави. Имам осећај нелагодности у грудном кошу, постоје одређени поремећаји у срчаном ритму и малаксалост која се јавља при неком физичком напору.

Има људи који су прегурали корону на ногама и да ништа нису осетили, али и оних који су имали озбиљнију клиничку слику, када је немогуће прогнозирати колико ће опоравак трајати.

Искрено се надам да ћу се временом потпуно оправити и да последица неће бити.
Драга браћо и сестре, ако будете ово читали, нека вам моје искуство буде на телесну и духовну корист.
Лекар лечи, а Бог исцељује.

Хвала свима који су се молили за моје оздрављење, захваљујем се Одељењу пулмологије у мом Краљеву и нарочито се захваљујем Одељењу грудне хирургије КЦ – Крагујевац.
Слава Богу за све.

ДУХОВНО ИСКУСТВО ТОКОМ БОЛЕСТИ И МОЈ ХРИШЋАНСКИ ОДНОС ПРЕМА ЊОЈ

Господ даде, Господ узе!
Да је благословено име Господње во вјеки!

Негде сам давно прочитао да нам Господ из љубави по снази свакога од нас шаље болести и жалости, али нам даје и трпљење да нас учини саучесницима својих страдања.

Схватио сам то као знак милости Божје према нама.
Треба рећи да је моје физичко стање, које је иначе било врло лоше, неминовно утицало и на моје духовно. Када страда тело, страда и душа, а када би душа била учвршћена у вери онда би и тело могло да добије укрепљење у спокојству духа.
Нисам био у могућности да читам комплетно молитвено правило, јер сам тешко дисао, једва изговарао речи, врло лоше спавао, а о кретању да и не говорим. Био сам „везан“ за болнички кревет.
Раслабљеност је била очигледна, доносила је у мене немир и страх, јер ми је живот био угрожен. Сама помисао да ће ме евентуална смрт дочекати неспремног била је страшна, али се ипак нисам дао. Упражњавао сам скраћено молитвено правило од молитава које сам знао напамет. Уз њих су ишла два светила, две спасоносне молитве, два чувара људске душе.

Исусова молитва и Богородице Дјево.
Оне су ме спасиле да не завшим на операционом столу.
У помоћ су призвани и монаси из манастира Преображење (Овчар Бања), који су ме помињали на Литургији (40 литургија за здравље).

Велико хвала дугујем једном старом духовнику и четворици дивних свештеника који су ме помињали на прескомидији и Великом ходу. Господ зна њихова имена. Захваљујући рођаки из Горњег Милановца, моје име је отишло у више манастира Русије и Грузије. Хвала и мојој браћи и сестрама који су ме помињали у својим молитвама.

Као хришћанин, знао сам да се све дешава по вољи Божијој. Себе сам видео као неког ко прима казну за своје грехове. Али у мени није било малодушности и роптања на Творца. Преко болести човек се измирује са Богом и мора бити спреман на трпљење. И поред свега, трудио сам се да смиреност добрим делом буде мој савезник у борби против ове пошасти.

Радост је била велика када сам, боравећи у болници, схватио да мој живот више није био угрожен и помисли које су ме нападале, полако су ме напустиле.

У животу болест може да изгледа дуга и тешка, али шта је она у поређењу са вечношћу и радостима у оном свету.
Зато треба рећи и заблагодарити: „Слава Ти, Боже ,за невољу коју си ми послао. Примам је доследно по својим делима. Помени ме у Царству Своме“.

РАБ БОЖЈИ АЛЕКСАНДАР

[table id=1 /]