Порфирогенит о муслиманској вери

Спис ромејског цара Константина VII Порфирогенита „О народима“ или „О управљању царством“ је једно од најпознатијих дела византијске епохе. Сачувано је у четири рукописа на грчком језику, од којих је најстарији „Codex Parisinus gr. 2009“, који се чува у Националној библиотеци у Паризу. Дело је написано средином Х века, а овај примерак је настао у другој половини ХI века, када га је са неког старијег рукописа преписао извесни Михаило, секретар византијског дворског достојанственика Јована Дуке (Радић 2011: стр. 258).

У овом тексту се нећемо бавити уобичајеним проблемом из 32. поглавља списа „О народима“, који заокупља српске историчаре. Овде под историчарима мислимо на оне праве са дипломом, али и на разне неуморне ентузијасте, који не могу да се помире са касном појавом Срба на простору Балканског полуострва. (VII в.)

Спис „О народима“ није написан као уобичајено историјско дело. Дело није писано ради глорификације владара, нити за забаву учених Ромеја. Оно није било намењено за јавну употребу и било је познато само у уском кругу византијских дворских достојанственика. Сматра се чак да је дело дидактичког карактера и да је служило за образовање потоњих византијских царева (Живковић 2013: стр. 12, 13).

Пошто дело садржи грчке изразе „isteon oti“ и „oti“ („треба знати да…“), који су се бележили као нека врста ознаке за цитирање, закључује се да је Константин Порфирогенит користио различите изворе за писање свог дела. Нека поглавља немају ове „фине шавове“ и сматрају се довршеним, док поглавља која их имају, представљају недовршену „радну верзију“. Због Порфирогенитове смрти 959. године, дело „О народима“ није никада довршено до краја, па је до нашег времена сачуван само концепт. Поглавље бр. 32: „О Србима и земљи у којој сада обитавају“ представља једно од недовршених поглавља, док рецимо поглавље бр. 14, које не садржи „фине шавове“ представља довршену целину (Живковић 2013: стр. 4 – 5, 14 – 17, 93).

Поглавље бр. 14 („О Мухамедовом родослову“), говори о Мухамеду (570 – 632), оснивачу ислама. Поглавље је јако занимљиво, јер наглашава какав би став према исламу требало да изгради један православни хришћански владар. Овде ћемо користити превод Порфирогенитовог дела на српски језик, који је 2014. године објавио Стеван Бибер. Четрнаесто поглавље „О народима“ започиње речима: „Безбожни и нечастиви Мухамед, кога Сарацени називају својим пророком, потиче од бројнога рода Исмаила, сина Аврамовог…“ (Порф./Ст. Бибер 2014: 108)

Даље се каже: „Када је Мухамед био јадан и сиромашан, дошао је на идеју да оде у најам код једне жене, његове богате рођаке Хатиџе, те да ради као гонич камила и њен повереник у пословима са странцима у Египту и Палестини. Затим, не прошавши много времена, дрзнуо се и освојивши наклоност те жене, која је била удовица, оженио се њоме.“ (Порф./Ст. Бибер 2014: 108, 109)

Одатле почиње део који говори о Мухамедовом занимању за јудаизам и хришћанство, као и о његовим „визијама“: „Посећујући Палестину и сусрећући се са Јеврејима и хришћанима, усвојио је понешто од њиховог учења и писања. Пошто се разболео од падавице (епилепсије), његова изузетно богата жена је, с разочарењем говорила о томе да се удала за човека не само сиромашног него и болесног. Он ју је тешио говорећи: Ја понекад видим страшну објаву анђела Гаврила, те не подносећи његов поглед, преплашим се и падам. Поверовали су му када је то, из гнусног интереса, лажно посведочио неки Аријан, представљајући се лажно као монах“ (Порф./Ст. Бибер 2014: 109)

Дакле, Порфирогенит на овом месту јасно наглашава да је Мухамед био јудео-хришћанин у покушају, као и да је патио од неуролошких поремећаја. Епилептичари су били стигматизовани у разним културама и цивилизацијама, укључући чак и индијску и кинеску. Сама реч епилепсија на грчком значи „зграбити“ или „шчепати“. Особа која има епилептични напад, по веровању, бива жртва злих духовних сила. На овом месту Порфирогенит јасно наглашава да је Мухамедова тобожња визија Арханђела Гаврила, заправо виђење неког злог палог анђела.

Порфирогенит даље наставља причу како је Хатиџе поверовала да да јој је муж пророк и како је то испричала другим људима. Недуго затим „нечастива и јеретичка заблуда завладала је облашћу Јатриб“. Онда следи још јасније карактерисање нове вере: Мухамед је наиме „обмањивао своје следбенике учећи да онај ко убије непријатеља или буде убијен од непријатеља иде у рај, и брбљао је многе друге ствари такве врсте“ (Порф./Ст. Бибер 2014: 109).

Овде Порфирогенит износи свој став да је насиље једна од најбитнијих карактеристика ислама. Овде ћемо указати на нека места из Старог Завета, на основу којих је Порфирогенит као православац изградио свој став. Наиме, у „Књизи Постања“, анђео Господњи се обраћа Агари, мајци Исмаила, родоначелника Арапа (Арабљана, Сарацена): „Јоште јој рече анђео Господњи: ето си трудна, и родићеш сина, и надјени му име Исмаило; јер је Господ видио муку твоју. А биће човјек убојица; рука ће се његова дизати на свакога, а свачија на њега, и наставаће на погледу свој браћи својој.“ (1. Књ. Мој.: 16, 11-12.)

Дакле, појава ислама је предвиђена јој у старозаветно доба. Порфирогенит је могао видети ислам као једно од искушења. Пример који би хришћанима био на памети, па и Порфирогениту, имамо у „Књизи о Јову“, где Бог преко Сотоне тестира веру и оданост праведног Јова (Књ. Јов.: 1, 6-12; 2: 1-7) Дакле, сврха постојања ислама као агресивне религије је постављање испита пред правоверне хришћане.

Да ислам има неке везе са нечастивим, Порфирогенит наглашава на крају поглавља када за муслимане каже: „Они се моле звезди Даници, коју називају Кубар и у својим молитвама ускликују „Алах уа Кубар, што значи Бог и Даница.“( Порф./Ст. Бибер 2014: 109). У „Књизи пророка Исајије“ Даница се повезује са вером незнабожачких царева Вавилона, који су држали изабрани јеврејски народ у ропству (Књ. Ис.: 12, 14).

Бог, који је све створио није ништа случајно поставио на овом свету. Ислам, са својим џихадом, светим ратом против немуслимана, представља за побожне хришћане и њихове државе једну велику опомену, али и казну, уколико се не држе Христових начела.

Српски владари из IХ века о којима говори Порфирогенит, имали су прилике да се сукобе са муслиманима. Наиме од 840-тих до 870-тих година IХ века на простору Апулије (Пуље) у Јужној Италији је постојала краткотрајна исламска држава, коју су основали муслимански гусари из Северне Африке. О њој се говори у 29. поглављу („О Далмацији и њој суседним народима“). Јужноиталијански исламски гусари су угрожавали византијске и папске територије. Пљачкали су и српске приморске области Травунију и Дукљу. Због тога су Срби учествовали у заједничком поморско-копненом рату коју је водила хришћанска коалиција против апулијских муслимана (867-871). Ову коалицију су сачињавали Византија, Франачка, Папска држава, Срби и Хрвати. Тада јединствени хришћани су успели да истерају муслимане са европског копна (Порф./Ст. Бибер 2014: 135-139).

Ова балканско-апенинска реконкиста је била бржа и ефикаснија од шпанске, која је трајала од 711. до 1492. године. Био је то одбрамбени „крсташки“ рат, који је Порфирогенитов деда цар Василије I водио са својим савезницима. Порфирогенит је својим читаоцима желео да покаже да је само јединствени хришћански свет способан да се одбрани од муслиманске најезде. Наравно, било је то давно пре Велике шизме 1054. године.

Извори и литература:

Свето Писмо Старога Завјета, превод Ђуре Даничића.
Порф./Ст. Бибер 2014: Константин Порфирогенит, О темама; О народима, предговор Гаврило Ласкин, превод на српски језик Стеван Бибер, Београд 2014.
Радић 2011: Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега (Историја једне злоупотребе: Слово против новоромантичара), Треће допуњено издање, Београд 2011.
Живковић 2013: Тибор Живковић, De conversionе Croatorum et Serborum (Изгубљени извор Константина Порфирогенита), Београд 2013.

Аутор: Д. Јевтић / Васељенска

[table id=1 /]

БОНУС ВИДЕО: