Ко или шта држи судије у Србији

Прочитах на сајту „Факти“ да је ухваћен оскрнавитељ споменика Светом Симеону Мироточивом. И рекох себи: заиста је полиција на равни својих дужности и послова. Вест даље каже да је оскрнавитељ Авганистанац, од 28 година. Као што је у том штуром обавештењу још речено да су код њега пронађене „мање количине марихуана и материје за коју се сумња да је хашиш“. Из ове лепе реченице следи да је то део службеног извештаја у коме се додаје да је овај оскрнавитељ из Авганистана већ прекршио обавезу напуштања Србије (значи већ је требало да напусти Србију), као и да ће даљи поступак вршити прекршајни судија.
Наравно да је овде реч о оном лицу које се одмаћено у Србији ословљава као мигрант, али политички коректан говор то не допушта. Одаје га и то што се на споменику острвио био само на крст, што у овој краткој вести није назначено, али је зато речено да је овај имао дрогу. Исто тако и да је у даљем поступку то ствар прекршајног судије. И тиме је заокругљена политичка коректност, тојест налог власти да се мигрант не увреди.

Све је то тако лепо и фино, и кад полиција жели да се тежиште питања скрнављења умота у наркоманско паковање, као и да се случај додели судији за безазлене јавне испаде, од туче, обнаживања, до саблажњивих радњи (само никако да те судије реше оно скрнављење споменика блаженопочившем патријарху Павлу, али и то ће доћи на ред, линдбурга месеца). Ништа се ту не дешава необично, живот у земљи Србији ничим није узнемирен. Чувају га и полиција и суд, а политички коректан говор никог не узнемирава у мртвилу и чамотињи.

Није то било тако давно да би нашим памћењем завладали тамни понори заборава када су се у Боговађи мигранти острвили били на млађу жену која је ту обављала свој посао одржавања тог мигрантског центра, и служења мигрантима. Нехотице је била загазила крајичак ћилимчета (?) са кога се један мигран иначе клањао. Онда је он на њу заурлао, а у томе су га подржали остали мигранти, сви одреда муслимани, да пољуби то што је загазила. Па су уследили и повици клицања муслиманској светињи, и јадна жена, испрепадана и изгубљена није имала куд него је то пољубила. Тек тада је настао урнебес од радости, усхићења и клицања међу овим младим муслиманима у прихватилишту за мигранте, усред земље Србије, у Боговађи. Као да су усред престонице своје земље. Мада тај центар у Боговађи некад бејаше нека врста стационара Црвеног крста за опоравак деце из Србије, па у ратна времена центар за избеглице из Босне и Херцеговине и Хрватске, односно за Србе који су се уклањали од непријатељског зла. А ето, власт је одлучила да то сада буде прихватилиште за оне који из муслиманских земаља Азије и Африке стижу у Европу.

У том тренутку они су заиста клицали са тла своје земље. За њих Србија је у том часу била њихова заветна земља, дата им на располагање у сваком виду. Јер земља којој су окренули леђа за њих више није постојала, надокнадили су је Србијом, Србијом која их је нахранила, напојила и дала им кров. Лишени осећаја захвалности, лишени осећаја скрушености према домаћину, лишени осећаја поштовања домаћина, лишени осећаја обзира, лишени сазнања о туђини они и нису могли другачије да се понашају. Њихова свест свуда око себе гледа земљу која њима припада, а то значи да су они на њој господари.

Да ли власти у Србији томе доприносе или не сами просудите. И да ли је понашање миграната последица тоталне амнезије, или дејства опијата, како у случају Авганистанца дошаптава полиција, или чега другог, уз одсуство власти да уважи трезвено расуђивање, сами просудите.
Овај Авганистанац, од 28 година, залетео се на крст. И шта крст значи једном Авганистанцу у туђој земљи Србији, земљи која га је примила у госте. Ако о тој земљи има сазнање као о земљи вере која се не приказује полумесецом, онда ће према крсту имати бар толико поштовања да га не ломи. Али ако кроз ту земљу ступа као кроз ону у којој је он господар, тај крст ће му толико сметати да ће морати да га поломи. Међутим, ако у џепу има марихуану и вероватно хашиш, како каже полиција, онда је то гест наркомана. А као што се зна мигранти у Београду већ првог дана ступају у везу са београдски дилерима дроге и ствар је потпуно јасна – па ће се тиме бавити прекршајни судија.

Дакле, није ствар на полицији, већ на савести судије, па био он и прекршајни.
А шта нам каже искуство са судом у земљи Србији?

Када је власт, оличена у једној јединој личности, ренесансног типа, да је способан за све и свашта, и никад и нигде не греши, и свуда стиже и не лаже, дакле када је та иста власт потписала Бриселске споразуме, савест Србије је проговорила кроз захтев неколицине да Уставни суд преиспита шта је то тај споразум. И наравно, као што му и име каже, да пресуди. Суд је, међутим, одговорио да за то није надлежан. И чича мича, готова прича. Не бих да наводим списак сличних уставносудни оглушивања о правни поредак земље Србије.

А ако се Уставни суд понаша тако да не жели да брани свој интегритет, како ће тек један прекршајни судија да се односи према једном мигранту, који је насрнуо на споменик и на њему кршио материјални символ вере више од 85 % становника земље Србије? Или власт и кроз Уставни суд настоји да одржи безакоње како би себе саму сачувала – јер јој је то једини начин да опстане и траје, без обзира на све?

Будући да нас је власт вређала и вређа нас тако што подстиче безакоње, да увреде од миграната прихватамо као да долазе од власти, какав нам се закључак намеће кроз овај догађај са мигрантом из Авганистана? Сам по себи закључак је: Србија може да постоји само ако у њој царује безакоње. Еуфемизам, тојест блага реч за то је: корупција.

Срђан Воларевић / Васељенска

[table id=1 /]