Радом се стиче благослов Божији

Човеков рад је добио свој висок смисао још у првим главама Библије. Бог, као Творац Неба и земље, ту је приказан као највећи Радник, Уметник, Који је током шест дана створио цео свет, а створио га је веома лепо. Седми дан је починуо. А, пошто је човек саздан по лику Божијем и предназначен да достигне подобије Божије, потпуно је природно да је, одмах од првих корака у своме животу, узевши Бога за свој идеал, сматрао и рад за достојанство и част јер подражава свога Творца и Бога.

После грехопада, рад је опет био привилегија човека, али силом греха, којом је била нарушена цела човекова духовна природа, на рад је пала сенка тегобе и муке. Ова горчина и мука не извиру из рада као таквог, него је извор те муке у греху. И после грехопада рад је остао за човека као морална обавеза и као неопходни услов за усавршавање и спасење. Сасвим супротно од многобожачког гледања на рад, блиста неупоредиви подвиг Богочовека Христа, који се добровољно понизио да буде обичан дрводеља (Мк.6,3). Син Божији је својим примером скинуо са физичког рада и најмању сенку презира, када је рекао: Мој Отац ради и ја радим сваки дан. Он је још додао: радник је достојан своје плате (Лк.10,7).

Христос је изабрао своје апостоле из радничке средине; то су били људи који су радили тежак физички посао. Неки од Апостола су и касније наставили да зарађују своје издржавање радом руку својих. Највећи пример у том погледу био је Свети апостол Павле. Он је рекао: Сами знате да потреби мојој и оних који су са мном били послужише ове руке моје (Дап.20,34). Исти Апостол указао је да је рад свеопшта обавеза, када је написао: Ко неће да ради нека и не једе (2.Сол.3,10). Он није рекао: ко не ради, јер има много људи који због неспособности, болести или старости не могу да раде, него је тачно рекао: ко неће да ради, а то су они који свесно избегавају рад.

О достојанству рада говорили су и Свети Оци. Свети Василије Велики високо је ценио физички рад, и то је препоручивао нарочито монасима који треба да имају вишкове хране, како би могли нахранити болесне, оденути наге и прихватити путнике намернике. Својим свакодневним радом човек одржава крепост свога тела и подстиче све своје способности на стваралаштво. И здравље човеково зависи од његова рада јер радом човек стиче и духовне врлине, као што су разборитост, чврстина и постојаност карактера.

Рад је једини лек против лености, из које ничу многи греси, као што су дембеланство и беспосленост. По друштвеним статистикама, установљено је да је главни извор злочина у друштву слој нерадника. Радом Христијанин испуњава једну од својих главних духовних обавеза – љубав према ближњима. Кроз рад верник постаје сарадник Бога у Домостроју спасења. Подвигом рада он стиче Божији благослов и похвалу у Светој Божијој Цркви. Најузвишенији рад као подвиг је извео Сам Бог када је на предвечном Савету Свете Тројице одлучио да створи овај космос, направио план о њему и припремио Сина Свог да буде жртва, за грехе целога света, и да кроз Васкрсење докаже љубав Божију према свима ангелима и људима, који слободно желе да приме ту Његову несебичну љубав.

Бог мисли у делима, а не као философи и песници – у речима само. Највећи уметник је Бог. Он ствара све уживо. Док се сликари труде да пренесу боје неба и мора на платно, дотле цео космос служи Богу као платно на којем Он саставља чудесне призоре неба и земље, како ни један смртни сликар не може. Сваки залазак сунца је посебна, непоновљива слика. Музичари који чују хармонију Небеса, диве се Богу као највећем композитору. Песници се клањају Оном Који је рекао: Небо и земља ће проћи, а речи Моје неће проћи.

Самим тим што је створио земљу, сва семена и све биљке, што даје кишу и сунчеве зраке њивама и виноградима – Бог је најважнији Радник у земљорадњи. То наши ратари и виноградари одлично знају. Зато се они крсте и моле на почетку сваког рада. То чине и занатлије, рудари, лекари и велики научници.

Не заборавимо никада да је најтежи труд и замор понео на Својим раменима Син Божији у Његовом раду на спасењу човечанства. Муке Распетога Господа, тајну слободе, ниједан створени ум не може обухватити. Али, плодове Крста и васкрсења свако може окусити јер је Христос дао Себе за храну свима. Тај живот вечни већ је доступан вернима на Литургији јер Литургија је продужена Тајна Вечера.

Да би се Тајна Вечера продужавала до краја историје, потребни су елементи за сваку Тајну Причешћа – хлеб и вино, па и храм. А, да бисмо имали хлеб и вино, неопходни су земљорадници, млинари, пекари, виноградари. На подизању храма раде многи таленти: градитељи, сликари, звоноливци, везиље, уметници дубореза и стакларија, воскари који праве свеће, произвођачи уља, кандила и тамјана, уметници у шивењу свештеничких одежди и украса, електричари… У зидању и одржавању Божијега храма учествују све часне људске професије, и ту човеков рад добија врхунско просвећење. Ту се нарочито уважава дар хорске музике и лепота гласа код свештеника.

Сви у том смислу постају сарадници Божији јер помажу свештенике Божије, а само њима је рекао Спаситељ: Ко слуша вас, Мене слуша. Зато је свештенички позив најузвишенији и најодговорнији под небом. Једино они имају апостолску власт да раздреше намучену савест од грехова у Светој Тајни Покајања и Исповести. Једино они, са посебним рукоположењем од највише јерархије, призивају на Светој Литургији Пресветога Духа да сиђе на хлеб и вино и да га промени у Тело и Крв Богочовека Христа. И њихова молитва је услишена јер стоје у православној вери Светих Апостола, којима је Господ наредио на Тајној Вечери: Чините ово у Мој спомен. А, у путиру се налази Тело и Крв Васкрслога Христа – једини лек против смрти…

Епископ будимски Данило (Крстић)

[table id=1 /]

ИЗВОР: saborna-crkva.com

ПРЕОЗЕТО СА ПОРТАЛА: https://prijateljboziji.com

БОНУС ВИДЕО: