НДХ, усташе и сапун од костију српске деце

Дуче Мусолини и фирер Хитлер су уз благослов својих ментора у Лондону и Риму свом хрватском штићенику и фанатичном србождеру, Анти Павелићу, основали Независну државу Хрватску већ 10. травња (априла) 1941. године. Главни државни програм и циљ ове геноцидне „државе“ био је – коначно решење српског питања (тј. истребљење Срба). НДХ је створена да би остварила план папе Клемента VIII (лат. Clemens VIII, Фано, 1536 – Рим, 1605). Столовао је од 1592-1605. и тада је осмислио геноцидни план и својим крижарима наложио да трећину Срба треба прекрстити, трећину протерати у Србију, а трећину немилосрдно поклати.

Усташки геноцидни план је у разговору са једним Србином укратко изложио др Виктор Гутић из Бања Луке, министар у влади НДХ и један од идеолога усташког покрета. Он је тада између осталог рекао: „Стотинак тисућа Срба побијених, стотинак тисућа исељених, преостатак оставши без вођа покатоличиће се и за цигло десет година имаћемо чисто хрватски народ у Хрватској. Нарочито ће погранична зона према Србији, у дубини од 50 километара, бити потпуно очишћена од Срба. У неколико срезова то је већ извршено. А све то нашта се ви Срби највише жалите, само је увод за ваше право истребљење. Србија је привремено зборно мјесто за вас, одакле ћете бити пребачени у Сибир“.[1]

Зверства србождерске власти у НДХ била су тако велика и чудовишна, да је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве био приморан да се већ 24. јула 1941. године обрати немачким окупационим властима представком у којој су документовано описана сва, нормалном људском уму, невероватна зверства. У том извештају, између осталог, пише:

„Начин убијања показује најстрашнију разноврсност: једне вешају, друге убијају из пушке, треће кољу ножем као стоку, четвртима се разбија лобања мотком. Убијање жртава пред члановима породица, или клање на кућном прагу нарочито је средство садизма. По неким местима поубијане жртве бацили су у јаму. Друге бацају у реку појединачно или повезано по двоје или више њих у низу. Све са дивљаштвом и подлом жељом да се жртвама изгуби траг. Негде су на лешеве које носи вода ставили натписе. `Слободан пролаз за Београд и мајку Србију`. Негде се прети смрћу свакоме ко леш укопа или каже за њ. Понегде побеснела руља побије све што стигне у дотично место. Најстрашније примере крволоштва налазимо онде где убијању претходи мучење и масакрирање. Одсецање носа и ушију, копање очију, чупање браде, бодење ножем и клинцима, кастрирање, одсецање полних органа, прибадање трновог венца за главу, стављање соли у засечене ране, везивање за камион који јури, закопавање жива човека у земљу делимично, посипање још живих људи кречом, расчеречивање још живе жртве, или формално разапињање прибијањем на врата – је ли се чуло за ужасније документе злочина 20. века, документе оног народа који се толико хвали својом тобоже хиљадугодишњом културом“.[2]

Овде треба приметити да су тзв. Хрвати резултат ватиканско-бечког верско-етничког инжењеринга. Поступак почиње преверавањем: прозелитским притисцима и уценама да српски православни Хришћани, за Латине „шизматици“, пређу у „праву“, „царску“ латинску веру. Ови нови римокатолици нису имали посебан назив: негде су називани Славенима или Илирима, а Вук их је назвао Србима римског вјерозакона. Почетком 20. столећа, наредбом папе Лава Тринаестог (столовао од 1878-1903) сви ови преверени Срби преименовани су у Хрвате, па су тако створени сви услови за оснивање хрватске „државе“ с прозелитско-геноцидним планом и програмом.

Додајмо да је сва зверства током Другог светског рата незаштићени хришћански, православни српски народ (мушкарци, жене, деца и старци) трпео не само од стране острвљених усташа у НДХ, него и од свих осталих окупаторских србождера – шиптарских балиста у Старој Србији, мађарских фашиста у Бачкој, бугарских у југоисточној Србији, односно на свим подручјима окупиране Краљевине Југославије, и то пуне четири године – од априла 1941. до маја 1945.[3] [3]

Светској јавности је готово непознат податак да је монструм-држава Ендехазија имала чак и посебне логоре за српску децу, што је у Другом светском рату био јединствен случај у свету. Чак ни Хитлеру није пало на памет да створи логоре за јеврејску децу.

Часне сестре које су водиле ове логоре за српску децу показале су велику сатанистичку маштовитост. Неке су се сетиле да измученој и жедној деци дају да пију срчу (истуцано стакло). Међутим, врхунац диаболичне маштовитости показало је руководство дечјих логора кад је смислило да од костију преклане и скуване српске дечице праве сапун!

Данас највећи и немерљив допринос повијесном памћењу на сатирање Срба даје најпопуларнији поп-глазбеник Хрватске, Марко Перковић звани Томпсон (рођен у селу Чавоглаве 1966), потомак црногорско-херцеговачких Срба. На својим концертима поп-глазбе популарни певач свом одушевљеном усташком крду пева љупке напјеве као што су „Србе на врбе“, „Ми не пијемо вина, већ крви од Србина“ и сличне. Сувишно је рећи да ово болесно неговање тековина Ендехазије јасно и недвосмислено упозорава „остатак прекланог народа“ (Матија) чему се тамо има надати, и каква им је животна перспектива међу „Хрватима“. Хвала им на том добронамерном упозорењу.

[1] Од Косова до Јадовна, путни записи јеромонаха Атанасија Јевтића, седмо, допуњено издање, Београд, 1987, стр. 345.

[2] Атанасије Јевтић, Исто дело, стр. 346.

[3] Драган Р. Млађеновић, Тајна безакоња, увод у историју антихришћанске завере. Драслар партнер-Београд, 2010, стр. 215-217.

Пише: Драган Р. Млађеновић / Балканска геополитика

[table id=1 /]