Држава Кин: комунизам и тоталитаризам из Старог века

Прво право историjско дело у Кини су „Пролећни и јесењи анали“, који обухватају период од 722. до 479. пре Хр. Ови анали, који су систематски вођени столећима, старији су од списа Грка Херодота, кога у Европи сматрају „оцем историје“. Најважније историјско дело античке Кине представља „Шиђи“ (Shiji), дело Сима Кијана (прелаз из II у I век пре Хр). „Шиђи“ сеже у дубљу прошлост, до краја периода „Пролећа и јесени“, тј. до V века пре Хр. (Антић 2017, стр. 39).

Симо Кијан је описао коначни крај раздобља „Пролећа и јесени“ и почетак периода „Зараћених држава“ (узима се да је почео 403. г. пре Хр). У то немирно доба, цареви Источног Џоуа су господарили малим „краљевским доменом“ у средишту данашње Кине, док су огромним пространствима господариле друге династије. Простор који данас називамо Кином, тада је представљао конгломерат de facto независних држава: Ки, Јен, Чу, Лу, Сунг, Хан, Веи, Чао и Кин (Ћ-ин). Највећа по пространству је била јужна држава династије Чу, привредно најразвијенија Ки на североистоку, а војнички најјача Веи у средњем току реке Хоангхо (Vajs Bauer 2018, str. 57-59).

Данашња Кина ће ипак понети име по држави Кин (Ћ-ин). Држава Кин се налазила на западу данашње Кине, у суседству турско-татарских Хуна (Hsiоng-nu) и индоевропских Вусуна (Wu-Sun) и Јуезија (Yueh-chi), народа црвене косе, зелених очију и беле боје коже (Mallory 2006, 76-81). Династија Кин је контролисала дугачки комад земље који је спајао горње токове река Јангцекјанга и Хоангхоа. Под њеном влашћу су се налазили многи „некинески“ народи беле расе. То је источним државама давало повода да мултиетничку политичку творевину династије Кин називавају „нецивилизованом“ и „варварском“. Сличан негативни тертман у Старој Грчкој имала је античка Македонија (Vajs Bauer 2018, str. 57-59).

Заахваљујући реформама које је 361. г. пре Хр. започео канцелар Шанг-Јанг, држава Кин је ојачала. Шанг-Јанг је био пореклом из династије Веи, али је као ванбрачно дете, имао мало изгледа да завлада државом свог оца, па ступио у службу династије Кин. Вероватно је ангажманом у непријатељској држави желео да се освети својим рођацима из Веија. Са друге стране, у окрутим Шанг-Јанговим реформама се назире мржња према инородним поданицима државе Кин. Једна од првих Шанг-Јангових мера је била административна подела државе на микрозаједнице од по десетак домаћинстава.

Дужност припадника микрозаједница је било да властима пријављују преступе припадника суседних микрозаједница. Оваква фрагментација друштва иницирана од централизоване власти, довела је до потпуног покоравања поданика управном систему. Дошло је до стравичног срастања полицијског апарата са друшвом, у коме нико није био сигуран. Казна за преступника, али и за несавесног жбира је била сурова: располућивање тела на пола. Дража Кин је била погодна за овакве реформе, будући да није имала јасно издиференциране друштвене сталеже (Vajs Bauer 2018, str. 59, 60).

Шанг-Јанг се посебно окомио на трговце. Сматрао их је паразитима, зато што су зарађивали на разлици куповне и продајне цене и ништа нису производили. Државни апарат је преузео контролу не само над диструбуцијом робе, већ и над производњом одређених добара. Заправо, дошло је до национализације и колективизације налик оној коју имамо у комунистичким државама у ХХ веку. Колективна производња је уведена на селу, у пољопривреди. Од ригорозних мера поштеђени су крупни произвођачи свиле, као стратешке извозне робе, што значи да су најбогатији слојеви ступили у савез са тоталитарном државом. (Нешто слично имамо и у савременој Кини, која комбинује планирану привреду и либерални капитализам). Шанг-Јангове реформе су у ствари фокусиране средњи предузетнички слој и најсиромашније који су проглашени штеточинама и лењивцима. Зато је држава била ту да их научи и изведе на прави пут. Под туторством власти, поданици су постали продуктивни државни робови. Ако су желели да се преселе у друго место, морали су да добију специјалну дозволу. Дозволе су биле неопходне чак и за неке баналане ствари, као што су биле посете крчмама и гостионицама. На тај начин држава је надгледала кретање сваког појединца ван места становања (Vajs Bauer 2018, str. 61-63).

Велики реформатор Шанг-Јанг је презирао религију, филозофију, уметност и музику. Наредио је спаљивање конфучијанских списа, уметничких дела, забранио је писање поезије и јавно извођење музике. Ове „варварске“ мере подсећају на Културну револуцију у Мао Це Тунговој Кини (1966-1976). Окрутне реформе су на макроплану дале резултате и држава Кин је постала најјача политичка творевина у доба „Зараћених држава“. Историчар Симо Кијан је признао да су реформе дале позитивне резултате у сфери економије, али је нагласио да никада не би ни помислио да живи у таквој окрутној држави. Сам Шанг-Јанг је пао као жртва сопствених закона 338. г. пре Хр („револуција једе своју децу“). Наиме, када је умро стари краљ Хсијао, нови краљ Хуивен је решио да се отараси суровог и омраженог канцелара. Шанг-Јанг је умакао атентаторима, али није могао да се сакрије од свевидећег поретка који је сам успоставио. Крчмар у чију је гостионицу свратио му је затражио писану дозволу власти, коју бивши канцелар није имао. Због тога га је домаћин одао полицији, која га је ухватила и ликвидирала. Иако је својим поданицима и сарадницима обећао да ће укинути Шанг-Јангов поредак, нови краљ Хуивен то није учинио (Vajs Bauer 2018, str. 63-64).

Тоталитарна држава Кин је до 221. г. пре Хр. покорила све друге државе и основала Кинеско Царство. Краљ Ченг Кин је постао „Ши Хуанг Ти“, односно „Први Цар“. Тоталитарни поредак се проширио на тероторије бивших „Зараћених држава“. Ши Хуанг Ти је према речима Сима Кијана наредио да се униште сви филозофски и књижевни списи у његовом царству, „како би народ учинио глупим“ и како не би дошло „до одбацивања садашњости зарад прошлости“. Држава је сматрала да су корисни само они списи који имају практичну намену, попут приручника за медицину и баштованство. Поданицима је забрањено да чак расправљају и о уметничкој поезији. Основан је тајни инспекторат, који доста наликује на комунистичке службе безбедности. Цар је у сваку провинцију слао своје инспекторе, који су у ствари били доушници и шпијуни. Ши Хуанг Ти је организовао јавне радове за изградњу путева, канала, а довршен је и Велики кинески зид. Гранични зидови су постојали од раније на северним границама неколико бивших „Зараћених држава“, а Ши Хуанг Ти их је само повезао (Vajs Bauer 2018, str. 143-149).

Ши Хуанг Ти, односно Ченг Кин је умро 210. г. пре Хр. и покопан је у сада већ чувеној гробници са ратницима од теракоте. Бивше „Зараћене државе“ су устале против наследника Првог цара. Када је на престо ступио његов син, „Други Цар“ дошло је до побуне у провинцијама. Племство и поданици из некадашњих противничких држава нису могли да подносе тоталитарни поредак династије Кин. „Други цар“ је окончао живот самоубиством, како би избегао касапљење од стране својих војника. Његов стриц „Трећи Цар“ је владао доста кратко. На крају, сви припадници династије Кин су били побијени у својеврсној контрареволуцији. Власт је 202. године пре Хр. преузела нова династија Хан, која ће се на престолу одржати наредна четири столећа (Vajs Bauer 2018, str. 150-154).

Династија Кин је држави Кини оставила своје име, а династија Хан етничко име (Кинези се заправо зову Ханзу). Нова династија је попустила стеге тоталитарног режима династије Кин, али далеко од тога да је њихово царство било оаза слободе. Пажња историчара Симе Кијана више није била усмерена на економске теме, јер око 200. г. пре Хр. почињу велики напади Хсионгнуа (Хуна) на Кину. Благостање поданика династије Хан је зависило од успешности одбране од насртљивих номада са севера, којима ни Кинески зид није био препрека (Vajs Bauer 2018, str. 203-210).

У Старом веку појавили су се многи феномени које и данас видимо. Комунизам и свевидећа тоталитарна држава нису творевине савременог доба, већ древне прошлости. Владавина династије Кин, односно реформе Шанг-Јанга подсећају на мегаломанске подухвате Лењина, Стаљина, Тита, Енвера Хоџе и наравно, Мао Це Тунга. За разлику од европских левичара и комуниста, који су своју идеологију црпели искључиво из научно неутемељених списа Маркса, Енгелса и њихових епигона, кинески комунисти су имали узор у својој далекој прошлости. Оно што се Европљанима зависно од идеолошке орјентације чини као дистопијска или утопијска будућност, за Кинезе је само део њихове вишемиленијумске непрекидне историје. У тој богатој историји, држава није крила да своје поданике учини послушним и необавештеним. Њој су били потребни робови, а не мислећи људи. Можда су Кинези просто осуђени да живе у систему који их третира као радне животиње. И није случајан помен „царева са истока сунчевога“ у „Откровењу Јовановом“, који ће доћи на поље Армагедон, како би се борили на страни „духова демонских који чине чудеса“ (Откр, 16: 12-16). Савремене кинеске елите које држе под јармом своје поданике, у ери глобализма ће покушати да поробе и друге народе. Они то неће учинити путем освајања, већ много суптилнијим методама које им пружа технологија и економија. У то морамо бити сигурни и пратити знаке времена у којем живимо. Хришћани се морају пазити од нације којој је симбол огромна, дугачка змија („И збачена би аждаја велика, стара змија, која се зове ђаво и сотона, која заводи сав васиони свет, и збачена би на земљу, и с њом збачени бише анђели њени – Откр.: 12, 9).

Литература:
Ч. Антић, Увод у историјске студије, Београд 2017.
J. P. Mallory, Indoeuropljani, (preveo Ranko Matasović), Zagreb 2006.
S. Vajs Bauer, Istorija Starog sveta, III tom: Prvi preobražaji, (preveo D. Ristić), Beograd 2019.
Свето Писмо – Нови Завет (превео Вук Караџић, са исправкама Николаја Велимировића), Глас Цркве, Београд 2008.

аутор текста: Душан Јевтић, историчар / Васељенска

[table id=1 /]