Устав је написао Кардељ за сепаратисте по Титовом налогу

Господине Месићу, ево ми смо се скупили сада после 30 година од распада Југославије и сложићете се, вероватно, да вам се чини као да је то било јуче.

МЕСИЋ: Да, тачно.

Да ли се онда слажете да се 1990. и 1991. године можда Србима чинило да су се 1941. и 1945. година догодиле јуче, да се Јасеновац догодио јуче? И многи из ваше фамилије и породице ваше супруге су побијени у Јасеновцу. Дакле, све би било лепо што сте испричали да се није догодио Божићни устав из 1990. године. Зашто је Хрватска укинула конститутивност српског народа у Хрватској? И да ли сте икада, разговарајући са председницима општина који су Срби, помислили да су они били уплашени, нарочито да се не понове злочини над њима, имајући у виду све што се догађало током Другог светског рата, током НДХ, нарочито зато што је председник Фрањо Туђман у својој запаљивој изборној кампањи значајно подсетио на оне авети из НДХ?

МЕСИЋ: Слушајте, објективно, рекао сам да је било грубих изјава, изјава које нису имале места, које су могле сигурно деловати на неке Србе… али не у том смислу да узимају оружје у руке.

Зашто је укинут статус Срба као конститутивног народа? Коме су сметали?

МЕСИЋ: То није главни разлог. Ви имате право, добар део је био незадовољан. Можда није било време да се таква одлука доноси, о томе можемо разговарати. Међутим, то није био повод за рат. Из Београда долазе емисари , они одржавају зборове, они држе говоре и буне Србе у Хрватској. Из Београда, дакле, из те кухиње долази подстицај за побуну.

Значи, ви мислите да се Срби у Хрватској, међу којима је било оних који се сећају својих рођака страдалих у Јасеновцу, неки од њих су преживели тај логор, мислите ли да они не помишљају онда, када су претворени у националну мањину, да им се поново може догодити нешто слично и да их је заправо тај страх претворио у те побуњене момке?

МЕСИЋ: Није. Никакав страх ту није. То је политика која долази са емисарима из Београда…

Али нису емисари укинули Србе као конститутивни народ у Хрватској. То је одлучио владајући ХДЗ, чији сте ви били члан.

МЕСИЋ: То је одлучила већина у парламенту. То је тачно.

Зашто? Шта су сметали Срби било коме?

МЕСИЋ: Мени нису сметали Срби. Зашто би.

Па зашто сте их укинули као конститутивни народ?

МЕСИЋ: Није због тога дошло до рата. До рата је дошло зато што је Милошевић желео да створи велику Србију и треба му иницијално паљење. Ова одлука му је само добродошла. Слушајте, пре свега да вам кажем нешто о ХДЗ-у. У врху ХДЗ-а, на почетку били су антифашисти. Моји су сви били првоборци, сви. У врху ХДЗ-а: Јосип Манолић – 1941. године, борац, Јосип Бољковац –  1941. године, борац, Шиме Бален – секретар ЗАВНОХ, Туђман – 1941. године, борац, и ми Туђмана држимо у оквиру са нама.  Зашто смо ми ишли у формирање ХДЗ-а? Ишли смо зато, јер се у Србији држе ти велики митинзи који шаљу поруку – идемо до Љубљане, а у Загребу ћемо само мало отрести чизме. Ми смо рекли – морамо бити приправни.

Господине Јовићу, да ли је онда Србија заиста хтела да се прошета до Љубљане? Да ли је Србија заиста желела ово што говори господин Месић?

ЈОВИЋ: Свашта. Сада ћу вам рећи. Прво, господин Месић је први дан када је дошао у председништво, саопштио да је дошао да растури Југославију.

МЕСИЋ: То си ти сањао Боро. Ниси смео сањати на седници председништва.

ЈОВИЋ: Написано је то. Када је растурена Југославија, отишао је и рекао: „Обавио сам задатак.” Молим вас, све ово склопите сада, то што је причао, да је дошао да се промени облик Југославије у конфедерацију, то је предложила Хрватска са Словенијом заиста, али његов циљ је то што је рекао. Хрватска и Словенија су предложиле конфедерацију – то је једна превара. У чему је ствар. Проблем је био како да се Хрватска издвоји из Југославије, а да задржи територије на којима живи српски народ. То је кључно питање било увек. Цео проблем југословенске кризе је то било. Они су предложили да се у року од пет година или три, свеједно, створи нека конфедерација, овако како је Стипе говорио, с тим да кроз пет година свака држава је слободна.

Значи, избегавамо постављање српског питања, кроз пет година немамо право да то постављамо. То је један трик, наравно, који нико није могао да прихвати, јер је то превара да би узели територију без решавања српског питања. Због тога је то одбијено.

Друго, Анте Марковић. Пазите, они нису изабрали Анту Марковића, он је ишао у Босну да га бира народ и добио је један одсто бирача. Он је тиква без корена. Нигде га нико није изабрао као политичара, а он ће да реши проблем Југославије. Чиста је лаж да су обећаване милијарде њему да спаси Југославију економски или да нас уведе у ЕУ. Нити су нудили паре, никада нигде, ја сам био председник Југославије, морао бих то да знам. Нити су нудили паре, нити би могли да нас припоје ЕУ, јер би нама 10 година требало да променимо систем да би ушли у ЕУ. Како бисмо могли да уђемо са бабама и жабама у ЕУ? Овде не можемо сами са собом, а тамо ћемо са ЕУ. То су све приче за малу децу.

Господине Јовићу, да Срби нису избачени из хрватског Устава као конститутивни народ, да ли би и онда њихов положај био проблем за тадашње српско руководство?

ЈОВИЋ: Био би проблем. Срби у Хрватској су формално били уписани у Уставу да су друга нација, али у скупштини нису имали право вета. Није било нигде написано у хрватском уставу шта они могу да спрече као Срби, ако им се не допада нешто. Они су имали само Балтића, Драгосавца и још неколико који су били хрватски Срби, који су прихватали то што Хрватска ради и у суштини ствари су били варани на тај начин.

Ово је једно формално питање, а шта је суштинско питање? Тито и Кардељ када су одлучили да праве Устав 1974. године да се ово питање дефинитивно реши, имам стенограм разговора између Тита и Стеве Крајачића, где је Тито Стеви Крајачићу рекао: „Ја сам Кардељу дао задатак да Устав буде тако написан да Хрватска може да се издвоји из Југославије.” Дакле, он је знао да се распада Југославија. Како ће се то урадити, најбоље је да се право народа на самоопредељење замени правом републике на отцепљење. Значи, Устав је написао Кардељ  за сепаратисте по Титовом налогу, и све ово је довело српски народ у позицију да је он тамо морао да остане у Хрватској, јер је одлука да се раздвоји Југославија по републичким границама. Српски народ није хтео политички, ни етнички, како год хоћете, да прихвати такво решење. Када је дошло дотле да на састанку код Карингтона одлуче да се Југославија растура, када је Хрватска то прихватила, када је Немачка рекла да ће то одобрити свакако, Срби су рекли – ми нећемо нови Јасеновац, хоћемо тамо где смо живели, не може нас нико натерати да изађемо из своје државе. Наравно, почели су да се буне. Ово Милошевић, Јанко, Марко, то везе нема уопште. То је причање празне приче. Ово је суштина ствари, а та суштина је почела још 1947. године, када је први Устав донет где је написано да све нације остварују своја права у републикама. Тиме је решено да српски народ не може као целина да одлучи ништа, нити сам са собом да сарађује. Зар не видите да смо имали руководство у Книнској Крајини, па смо имали руководство у Босни, па смо имали руководство у Црној Гори, па смо имали руководство у Србији, па не могу да се сложе. Немамо једно руководство, имамо четири, пет руководстава. Разбијени смо Уставом. Дакле, Устав је то решио тако да су Срби доведени у позицију да немају одговора него пушку у руке и да се бране.

Што се тиче односа нашег српског руководства и војске, то морам да кажем, ми се никако нисмо слагали читавог периода кризе са војском. Војска је сматрала да је њен задатак да брани територијални интегритет и уставни поредак. Словенци и Хрвати су нарушили уставни поредак. Војска је казала – нас не интересује српско питање, ми не можемо да се стављамо на страну једног народа, ми се стављамо на страну Југославије и хоћемо да Уставом вратимо на своје место, да нам дате доста војске да порушимо југословенско, хрватско и словеначко руководство. Пазите, то нигде у свету није било,  да за три године постојања председништва Југославије ниједан налог у војсци није дало председништво, него је само председништво предложило, а војска је увек донела шта би она могла да изврши ако председништво одлучи. Дакле, она је предлагала за саму себе шта ће да ради. Није извршила одлуку о одузимању оружја, није је председништво ни позвало да пита због чега. Дакле, то су неке ствари које су чудне.

Тек маја 1991. године је донета једна одлука, први пут када Кадијевић није био присутан, по мом мишљењу због тога смо и успели, где су били председници свих република и председништво. Донета је једна одлука да војска стане између хрватских и српских побуњеника, да се ту распореди и да им не да да се бију међусобно. Та одлука је била једна у суштини ствари одлука која је значила стављање војске на српску страну. Зашто? Зато што су Хрвати одмах почели да нападају Југословенску армију, без обзира на то што је наша одлука била таква. Она је морала да се окрене против њих. Тада је војска стала на српску страну стицајем околности и то је остало до краја рата. Једино та одлука је важила до краја рата.

Суштина проблема је уставни положај, без права на самоопредељење, без права на своју одлуку, без националних прва. Хрвати то нису прихватили, него су говорили – то само Милошевић њих подбада. Велика Србија? Која велика Србија. Ми имамо велику Југославију. Шта ће нам веће од Југославије. То су све трикови.

[table id=1 /]

Жељко Шајн

Александар Апостоловски

Марко Албуновић

Политика

БОНУС ВИДЕО: