Социјализам, капитализам и трећи пут у античкој Кини

Кина је прошла кроз разне фазе развоја у Старом веку. Период који Европљани повезују са робовласничким поретком, у Кини је имао своје феудалне, капиталистичке и социјалистичке фазе. Оно што је европска цивилизација дочекала тек у ХХ веку, Кинези су искусили још пре Христа или у првом вековима после њега. Историја древне Кине није само дугачка епопеја сукобљених династија, већ повест друштвених покрета и преокрета. Династичке промене, обједињавање и разбијање царства били су само одрази дубоких превирања и промена у кинеском друштву.

Канцелар Шанг Јанг је од 361. г. пре Хр. у држави династије Кин започео својеврсну социјалистичку револуцију „одозго“. Друштво је издељено на микрозаједнице од по десетак домаћинстава, уведен је строги полицијски надзор, ограничено је кретање изван сеоских атара и градских зидина, спровођена је национализација имовине, државна контрола над производњом и трговином стратешким извозним производима. Спаљиване су књиге и забрањивано је писање поезије. Овај тоталитаристички поредак успостављен је на простору свих „Зараћених држава“ када их је династија Кин објединила мачем под својом круном (до 221. г. пре Хр). Ова стравична државна контрола над становништвом се окончала крвавим сукобом који је избио убрзо након смрти првог правог кинеског цара Ши Хуангтија.

Успони и падови су обележили владавину дуговечне династије Хан (202. г. пре Хр.- 220. г). Крајем II века пре Хр. (до 110. г пре Хр), успостављен је Пут свиле, којим су из Кине кроз беспућа Средње Азије до Европе и Блиског Истока стизали луксузни кинески производи. Кина се претворила у велику радионицу из које су се елите Рима, Персије и Скитије снабдевале тканинама и луксузним предметима. Поседовање кинеских производа се сматрало статусним симболом. На двор кинеског цара Хуандија у Лојангу 166. године је стигло посланство цара Андуна из земље Да Кин. Иза имена Да Кин се крије Рим,а Андун је Марко Аурелије (161-180), владар из династије Антонина.

У време када је Рим успоставио дипломатске односе са двором Источног Хана у Лојангу, у Кини су почеле да се назиру крупне друштвене промене. Трговачка класа је постала доминантни друштвени сталеж услед уносне размене са западом. Трговци су у време династије Кин били омражени и сматрани су паразитима, а у време ране фазе династије Хан (тзв. Западни Хан) били су потиснути из државног апарата услед меритократског система проистеклог из конфучијанског учења. Двор династије Хан је од средине II века управљање провинцијама препуштао богатим трговцима као закупцима пореза. Припадници аристократије и конфучијански учењаци су потиснути из управног апарата, што је довело до појаве центрифугалних сила у држави. Провинције су буквално приватизоване. Нова класа богаташа је позамљивала новац кинеским поданицима, а када дужници нису били у могућности да отплате дуг, повериоци су преузимали куће и имања. Дужници су остајали на својим бившим поседима и радили су за мизерне наднице.

Закупци пореза су повећавали дажбине како би извлачили што више новца за себе, а двору обезбедили довољно средстава за одржавање Пута свиле на коме је било много утврђења са војницима који су обезбеђивали сигуран пут робе до Европе.

Савез богаташа и државе умногоме наликује на западноевропски капитализам савременог доба. На самом двору у Лојангу настале су својеврсне корпорације. У овом деструктивном процесу, главну реч су имали евнуси. Евнуси, кастрирани службеници су у време позне фазе династије Хан (тзв. Источни Хан) заузели важна места у државној управи. Кинески цареви и њихови регенти сматрали су да ће евнуси, будући на не могу да имају потомство, мање поткрадати државу него службеници који су имали породице.

Међутим, евнуси су почели да усвајају децу којима су остављали огромно богатство, стечено преко леђа пореских обвезника Настали су велики евнушки кланови или корпорације. Ово помало личи на савремени геј лоби који има великог утацаја у многим државама и компанијама. „Деца“ евнуха су постајала војсковође, државни службеници, крупни трговци и земљопоседници. Управљање Кином је у другој половини II века преузело веће „Десеторице сталних евнуха“. Они су на трон постављали малолетне чланове династије Источни Хан како би њихови картели несметано искоришћавали царство и поданике.

Учени Кинези су отворено изражавали незадовољство према евнусима, трговцима и новој класи богаташа, уопште. Ванг Фу је у својом спису „Критике скривеног човека“ истицао негативне стране успона трговачке класе, која је довела до друштвене кризе и пада морала. Филозоф Чен Фан је јавно говорио да је за Кину најцелисходније решење физичка ликвидација свих евнуха на двору у Лојангу.

Далеко конкретнији су били припадници месијанских покрета проистеклих из таоистичке религије. Таоизам, који је основао учењак Лао Це истиче принцип Ву-Веј (Неделање). Била је то религија пустињака и усамљених мудраца. По таоизму, свет је лош и никакав људски труд га неће учинити бољим. Рад и друштвени активизам су сматрани бескорисним. Ипак, неке верзије таоизма су сматрале да је пружање отпора злу дозвољено. То је проузроковало настанак многих месијанских покрета у Кини.

После великих поплава, најезда скакаваца и епидемија које су погодиле долине Хоангхоа и Јангцекјанга, таоистичка секта Жутих Турбана је подигла устанак против владајућег поретка (184-205). Многи очајници су пришли устаницима. Идеолог покрета је био Чанг Чује, који је тврдио да може да излечи сваку болест и рану. Војни команданти су била тројица браће Занг, а најјаче упориште устанка је било полуострво Шандунг (истурени део копна у Жутом мору). Политички програм покрета је био протокомунистички: одузети земљу богатима и на праведан начин је поделити сиромашнима.

Група високих војних старешина је после смрти цара Лингдија 189. године решила да стане на пут корумпираним евнусима и да угуши покрет Жутих Турбана. Може се рећи да су покушали да пронађу неки трећи пут између дивљег капитализма и комунизма. Војне старешине су извршиле покољ над евнусима и члановима њихових кланова. Побијени су чак и неки невини дворјани, како се главни кривци за пропаст државе и династије не би провукли. Један од ових радикалних официра, Тунг Чо, који се раније истакао у борби са Жутим Турбанима, постао је de facto владар Кине. Тунг Чо је убио новог цара у страху да владар не врати стари поредак. На престо је поставио малолетног Хсијандија и прогласио се његовим регентом.

Тунг Чо је свесно своје руке опрао у крви како би сачувао јединство Кине. На неки начин, и он је попут Жутих Турбана веровао да има мисију на овом свету. Наводно је у раној младости, док је обрађивао њиву у свом селу, пронашао нож на коме је писало: „Цепај господаре попут пањева“. Иако је био ниског порекла, презирао је и Жуте Турбане које је изједначавао са природном непогодом. Нови регент царства се борио на два фронта. Против револуционарних Жутих Турбана и против провинцијских управника који су се осамосталили и за кратко време Кину претворили у конгломерат независних држава. Једно што је обједињавало локалне магнате је била мржња према Тунг Чоу. Господари провинција су већином били чланови евнушких кланова који су желели освету за покољ на двору који се догодио после смрти цара Лингдија.

Свестан да је његова војска бројчано мања од непријатеља, Тунг Чо је решио да се повуче из Лојанга у стару престоницу Кине, Ченган. Пре него што је напустио Лојанг водећи малолетног цара са собом, Тунг Чо је наредио да се одузме злато од најбогатијих становника престонице и да се покупе драгоцености из гробова упокојених владара.
У бици код Ченгана 192. године један од евнушких усиновљеника, Цао Цао је победио Тунг Чоа. Поражени војсковођа се склонио унутар зидина старе престонице, где га је убио један од његових телохранитеља. Након тога, старатељство над Хсијандијем, последњим царем династије Хан, преузео је Цао Цао. Нови регент је коначно угушио устанак Жутих Турбана, али није успоставио јединство Кине, која се до 220. године распала на три дела: Веи, Шу и Ву. Током наредних векова, број држава ће се умножавати. Тек крајем VI века Кина ће се поново ујединити у велико царство.

Литература и интернет:

Suzan Vajs Bauer, Istorija starog sveta, III tom (Prvi preobražaji), Beograd 2018.
https://en.wikipedia.org/wiki/End_of_the_Han_dynasty
https://en.wikipedia.org/wiki/Sino-Roman_relations

аутор: Душан Јевтић / Васељенска

[table id=1 /]