Слободан Деспот: ТАЈНА НЕРАЗУМЕВАЊА ИЗМЕЂУ ЗАПАДА И ИСТОКА

Слободан Деспот, познати је српски интелектуалац из Швајцарске, преводилац, дугогодишњи уредник у издавачкој кући Наш дом у Швајцарској, аутор два романа, Мед и Плави зрак (први је објавио у престижној француској издавачкој кући Галимар). Деспот је оснивач издавачке куће Ксенија, а видео-клип у ком је он у једној телевизијској дебати сасуо у лице Бернару Анрију Левију оно што му нико није до тада рекао, доживео је милионске прегледе у Француској и неподељене симпатије међу демонстрантима који су носили жуте прслуке. Деспот је човек који је радио на успостављани културних мостова међу европским народима; на предавању које је одржао у Институту за европске студије у Београду, у априлу 2019, покушао је да пружи одговор на једно од најтежих питања које мучи многе овде у Србији: у чему је тајна неразумевања између католичко-протестантског Запада и православног Истока.

Кад говоримо о Западу и Истоку, не говорим о Европи и Кини, већ о западном и источном хришћанству. С временом сам дошао до закључка да је много мање неразумевање између православног света и свега што се налази источно од њега до Тихог океана, него између православног света и свега оног што се налази иза, односно западно од Шида. Ово тврдим одговорно, пошто сам све своје школовање прошао у Швајцарској.

Добио сам класично образовање у вероватно најстаријој гимназији у Европи, у свету, која се налази у Швајцарској – то је гимназија Опатије Светог Маврикија, која постоји 1200 година и која, и до дана данашњег, додуше сада мало разводњено, предаје класичну филозофију засновану на аристотелизму, на схоластици, на традицији Светог Томе Аквинског и Игнасија Лојоле, и уопште на том погледу на свет који је образовала западна католичка теологија. Разлике у схватању о којима бих да говорим отелотвориле су се у великом расколу 1054. године.

Тај раскол се није десио случајно, он је и сâм производ еволуције, разноликог развоја хришћанске цивилизације, западно и источно од ових крајева. Теолошки изговор или мотив тог раскола, који се састоји из неколико речи из Вјерују (символа вере) и молитве Оченаш, делује прилично апстрактно за нас и делују прилично апстрактно свакоме ко се није удубио у смисао тих теолошких расправа и у њихове последице по људски живот и схватање света.

Размишљао сам о томе, читао сам много западну теолошку литературу, а читао сам и наше православне теологе. И могао бих да не улазим у једну зону, која би нас заједно одржала на окупу до сутра, да сажмем то једном опаском. У молитви Оченаш у православној верзији, говори се на крају „спаси нас од лукавог“. На западним верзијама се каже „спаси нас од зла“. Личност злога, лукавога је избачена, замењена је концептом зла. Сходно томе, многи аспекти схватања света на Западу се деперсонализују, од инкарниране оличене силе они прелазе у силу концепта. Умни, интелектуални развој Запада може да се окарактерише, све до времена просвећености у Француској, као концептуализација света. А то је нама веома тешко пратити и источном свету није својствено. Рани црквени оци, они први монаси, пустињаци, који су писали о свом духовном искуству, пишу о подневном демону.

Подневни демон је оно најстрашније искушење верујућег човека да поверује да ништа не постоји, да сутра не постоји, да Бог не постоји, да падне у грешно стање које се зове униније (очај) – acedia у латинском језику. Ти монаси, који су се суочавали са тим искушењем, оличавали су га као подневног демона. То је онај демон који долази да нас искушава и мучи у подневни сат, јер управо из неких, можда чак физиолошких разлога, негде када почне оно тешко сунце подневно, човек се осети без воље и наде у било шта у тим медитеранским пустињама.
Чињеница да се у то доба говори о демонима, да се персонализује та унутрашња духовна борба, није случајно. Она ће после и на Западу и на Истоку прерасти у нешто много више концептуално да би у крајњем развоју западне духовности, који се оличава у протестантизму, то постало само чисто суочавање са сопственом савешћу, свешћу без икаквог учешћа самог Бога. Човек протестантске вере или протестантског погледа на свет је сам. Његов однос са Богом је мало, једва ближи, једва више отелотворен него што је он отелотворен у исламу, где, као што се зна, између човека и Алаха нема никакве везе.

Зато – усуђујем се да прескачем читаве етапе, громаде мисли и аргументовања – чини ми се разумљивим зашто онај део западне цивилизације, који отелотворава крајњи домет њеног духовног развитка, тако постојано већ два века и мало више, иде ка сједињењу са исламом. Покоравање Мишела Улебека један је романескни есеј више него роман, сликовити есеј о томе како је западном човеку лако схватити предност исламског поретка и у њега се утопити. А то нама уопште није својствено. Зашто? Ту су опет неки од тих духовних аспеката, духовних раскола, који нâс, људе православне културе, суштински одвајају од наших веома блиских суседа који говоре сличним језиком, који се облаче на сличан начин, који имају чак и културни фонд веома близак – у литератури, филозофији, природним наукама – а који су опет даљи од нас него Кина, Индија, Камбоџа, Монголија.

Ово што говорим црпим из ума једног ретког Француза, Пјера Лежандра, историчара и филозофа права, који овде није превођен и који у Француској није познат колико заслужује, а који проучава историју римохришћанске цивилизације од самог њеног почетка, кроз историју и филозофију њених институција. Пјер Лежандр је установио да у 15. веку са великим колонијалним походима почиње оно што он назива ером менаџмента. Он цитира повељу једног папе из 15. века, који првим конквистадорима, после Колумбовог открића Америке, даје повељу на управљање Новим светом. Он тада користи реч која ће постати менаџмент – домострој на словенским језицима. Тада се на језику западних завојевача не говори о политици, не говори чак ни толико о прозелитизму, о духовном преображавању дивљака и незнабожаца, колико се говори о менаџменту, о уређењу познатог света васионе. Тапија коју папа даје конквистадорима у 15. веку односи се на све што они нађу, на све што они могу да покоре, на све што они могу да заузму, и даје им право, у његово име, наравно, пошто је он Христов викар на земљи, да буду његови викари у оним подручјима куда он не може да путује. Он њима даје тапију да искоришћавају и да владају свеукупним познатим универзумом. Пјер Лежандр с правом подвлачи да то, до тада, није пало на памет никаквом цару, чак ни Александру Македонском: да цео универзум сматра својом прћијом, својим салашем, својим брлогом. Тај, опет прескачем векове развоја, веома рани став о располагању васионом постаће карактеристика западног технолошког друштва, који Хајдегер много векова касније обележава као Гештел. Гештел на немачком значи располагање, приручност. У инструменталном смислу, то значи ми имамо право да располажемо свим оним што нам је при руци, као да је то наше оруђе или потрошна роба. Значи нема никаквих сакралних ограничења, нема никаквих Божијих заповести које нас ограничавају у том експлоатисању свега. То је оно што Хајдегер подразумева под појмом Гештел, приручности, и чиме он објашњава ту невероватну експанзију западног света и њено претварање у строго технолошко, утилитарно друштво. То је тај Запад, који објашњава тај филозофски и теолошки став: да је све нама на располагању јер смо ми викари Бога у овом материјалном свету чији смо и сами део. Само што ми нисмо мисаоно језгро, ми смо периферија Запада, као што смо и периферија, на неки начин, Источног света. Објашњава како је Запад могао доћи до тога да преоре целу планету без поштовања било чијег трансцендентног права на било шта.

Примери и последице тога су бројни; тако су оне снаге, које делују у име закона, било на војном, економском или колонијалном, духовном плану увек носиоци барјака тог права, да целим постојећем универзумом располажу као инертном масом. Та приручност, гештел, у нашем случају и нашој судбини, ово ће вас можда изненадити, оличило се у бесомучном, бескрајном свирепом а истовремено као успутном уништавању нашег народа од 1941 до 1945.године у НДХ. Један од стручних, бољих историчара Другог светског рата и хришћанства у 20. веку, Гзавије де Монкло, написао је књигу под насловом Став хришћана према нацизму и стаљинзму за време Другог светског рата. Та књига је у Француској сматрана референцом. У тој књизи постоји поглавље о НДХ и постоје поглавља о томе шта се догађало са разним хришћанским заједницама и црквама у њиховим односима са совјетском идеологијом и влашћу или са нацистичком идеологијом и влашћу. Постоји и поглавље о томе како се један немачки бискуп борио против нацистичког притиска због тога што је био апсолутно против абортуса. Национал-социјализам је озаконио абортус. Абортус је био сасвим нормална појава у време нацизма, која се наравно косила са свим принципима католичанства. Један од бискупа (ако се не варам, келнски бискуп) се томе супротставио и доживео низ непријатности од нацистичких власти.

Било је шиканирања, привођења, уцењивања његове пастве. То у књизи од 500 страница заузима неких 30 страница. У поглављу о НДХ говори се о томе да је Независна Држава Хрватска у име своје вере, у име својих расних убеђења, увела у закон истребљење православаца и Јевреја, и да је то спровела у логору Јасеновац. Наводе се и цифре, које су грубо умањене у односу на оно што се тамо стварно десило. У књизи Монклоа спомиње се, ако се не варам, цифра од 125 000 убијених људи у Јасеновцу. Убиство 125 000 хришћана од стране других хришћана, које подразумева и учешће клира, које подразумева и законске одредбе о њиховом истребљењу, у књизи француског католичког аутора заузима – две стране. Шиканирање једног бискупа из Келна, зато што се супротстављао абортусу, шиканирање а никако мучење или не дај боже слање у логор, заузима 30 страница. Чињеница да су српски патријарх и најславнији теолог владика Николај били у Дахау се не спомиње у тој књизи. То значи да кад западни хришћани каже хришћани, онда чак и са најбољим намерама ту отелотворава једну хијерархију у којој сваки католички или протестантски западни хришћанин заузима хиљаду пута већу вредност од истог човека који је источни хришћанин. То су одреднице, предубеђења, које ми не можемо мењати. Тих одредница људи нису ни свесни. У књизи Ребеке Вест Црно јагње и сиви соко, која је преведена и на српски, има много о нама, и нама се много појашњава о нашој судбини, али оно што је врло занимљиво у Ребекиној књизи јесте да на крају књиге наводи одговарајућу библиографију. Уз једну малу напомену која је кључна. Она каже, на почетку своје библиографије: „Ја сам из овог списка књига изоставила, изопштила, одређен број академских радова које би свако у нашој земљи, Британији, сматрао кључним, незаобилазним делима о Балкану. Међутим, кад се човек, добронамерно и беспристрасно и без предубеђења, заинтересује за те радове наших великих академских стручњака и великих професора из 19. и 20. века, поражава га суштина тих радова, који су сушта пропаганда без иједног аргумента, без иједног доказа, најгрубљим расистичким тврдњама шта су Срби или Грци или шта су други. А то одсуство сваке академске скрупулозности, које је карактерисало кључне радове најчувенијих стручњака са Оксфорда, Кембриџа и других универзитета, нико није ни примећивао јер се од њих није ни тражило да доказују своје тврдње кад се већ радило о Србима, Грцима или Русима. А да су тако нешто писали о етнолошким радовима о првим рибарским насеобинама у Велсу, па да су нешто рекли произвољно, подигла би се страшна полемика. То значи да се овај источни свет заправо не сматра сасвим људским, па научна апаратура којом се он изучава не мора бити толико прецизна, као што је за западни свет.“ Или за Африку. Правосуђе, правни апарат којим се тамо суди, као што се то сада види у Хагу, може бити исто толико стручан и непристрасан као што је то било правосуђе у колонијама. Нама се додељују кенгурски судови. Нашим представницима, кривцима, као што се видело у случају Радована Караџића, суди се кенгурски.

У Француској је 1991, када је почео рат у Југославији, са невероватно добрим календаром изашла књига Пола Гарда, професора са универзитета у Монпељеу, који је иначе био слависта, акцентолог, никакв историчар, никакав геополитиколог. Он је написао књигу Живот и смрт Југославије. Ко год је отворио ту књигу са неким знањем о нама, схватио је одакле је она писана: од стране проусташке хрватске дијаспоре, којој је Пол Гард, због својих пријатељских, породичних веза позајмио само име и перо. Ми смо тада у издавачкој кући Наш дом у Лозани објавили одговор на ту књигу, оповргавање те књиге, која је била груби фалсификат. У том колективном оповргавању, међу 5-6 аутора учествовао је и Павле Ивић, и Ани Кригел, која је била чувени аутор у Француској. Међутим, нашој књизи, у којој је набројано 300 фактографских грешака, које су могле да се провере у било којој енциклопедији или речнику, нико није дао никаквог одјека, сем што је у католичком часопису Еспри изашла веома погрдна критика, како српски ултранационалисти пљују по француском професору. Аутор је побркао Анту Павелића, поглавника, са Антом Павелићем који је био зубар и који је био члан југословенског покрета, да би из тога извукао закључак како су Хрвати били толико разочарани у Југославију да је тај добри Југословен, зубар Павелић, постао поглавник НДХ.

У Бордоу је 1992. у част Добрице Ћосића организован академски скуп о проблемима Југославије, где су дошли само они међу француским професорима који су могли да седну са Добрицом Ћосићем. То је била једна врста просрпског академског скупа. Мени је тада било двадесет пет година, још сам био студент и истовремено сам био Добричин преводилац. Кренуо је разговор о књизи Пола Гарда, која је тада била обавезна лектира свих дипломата и новинара у Француској. Ја сам њима као клинац поставио питање: када они сви знају о чему је реч, кад знају да је то фалсификат, наручена књига из мрачних кругова, зашто ниједан од њих не објави бар трибину у Монду и напише Немојте читати ту књигу, зашто се нико није огласио. Одговор је био само ћутање. Исправљати истину о Србији која је била грубо изопачена није представљало достојан напор, да би неко ризиковао, да не кажем каријеру, него неку непријатност на радном месту. Ово је брза дијаметрална илустрација тих дубоких духовних раскола, дубоког презира, мржње, неповерења који су се накотили на Западу у односу на источни свет од времена када се водила расправа са такозваном Фотијевом јереси. Оно што се накапало од одбране онога што се звало Фотијева јерес, борбе која се састојала од одбране световног, политичког преимућства, примата римског папе, то је ушло у капиларе свеукупног западног друштва. И то је од нашег источног православног света направило дословно ону слепу тачку западног погледа на свет. Они нас не само што не желе да виде – они нас не виде. Они граде свет без уважавања нас. И нас та полемика погађа у срж, између осталог и због геноцида у НДХ, но када пређете на виши ступањ фактографије, видите како се пише о Русији. Са којим се ниподаштавањем и са каквом паранојом данас на Западу пише о земљи која је за њих последњи контакт са њиховим астронаутима у васиони, у орбити, која је последњи конструктор њихових ракетних мотора за свемир! Како се говори о земљи која им је дала таблу елемената, која допринела дубинском схватању људске психологије, било кроз Достојевског, Толстоја, или кроз Павлова! Како се говори о земљи чији је цивилизацјски допринос уграђен у сâм корен савремене цивилизације! И ви видите да је ту неко луд. Да то неко неће да види. Начин на који можемо реаговати, била то помирљива реакција или агресивна реакција, ништа неће променити у том ставу. Штавише, колико сам установио по сопственом искуству и по чињеници да су, на крају крајева, француски издавачи мени објавили непомирљиви роман о Олуји и Крајини, сматрам да је далеко боље заступати став који одговара нашем идентитету, који не чини никакве уступке по питању нашег културног, духовног, историјског наслеђа. И да је битно да се сами отарасимо комплекса ниже вредности према тој цивилизацији, барем што се тиче погледа на свет, трезвености тог погледа и интелектуалне непристрасности. Ми нисмо болесник овога света. Болесник је са оне стране.

Постоји диван филм који је заснован на старој шпанској причи, хорор филм са Никол Кидман, који се зове Они други, The Others. Жена са децом живи у кући која је зачарана, и жени се чини да сеу кући појављују духови. А испоставља се на крају да су духови они, а да су ови који се појављују као духови заправо живи људи. Ми се понашамо као духови у свету где смо ми живи људи. Тај однос треба преокренути.

[table id=1 /]

Геополитика број 109, јун-јул 2020.