Александар Апостоловски: Франкенштајни сa ботоксом

Девојчица ставља цирконе на капке и ујутру креће у школу. Дакле, да би стигла на први час, она мора да устане у четири како би с вечерњом шминком и свиленим трепавицама, у тесној хаљини, ушла у учионицу. По сваку цену мора да личи на виртуелну себе! Онакву каква је фотошопирана на „Инстаграму”. Али мобилни телефони имају филтере за селфи, а она је принуђена да искочи са дисплеја и уђе у стварни живот.

Узалуд, никакви пудери, коректори и маскаре не могу да постигну ефекат „Снепчета”, и тада долази до судара светова у главама малих Кардашијанки. Како ће нашминкану себе претворити у компјутерску себе, онакву какву је виде пратиоци на друштвеним мрежама? Зар да разочара много више себе, а нешто мање њих? Зато ће отићи код пластичног хирурга и затражити „филтер-изглед”. Треба испеглати лице, стањити нос, повећати уста, напумпати груди. Америчка академија за пластичну и реконструктивну хирургију последњих годину дана забележила је велики пораст утицаја селфија на индустрију естетске хирургије. Примећујете ли да је овде реч о „индустрији”, читавој привредној грани која је настала у епохи терора пластичне лепоте, о којој су пророчки певали „Идоли” у класику новог таласа раних осамдесетих? Ствар се звала баш тако, „Пластика”, и најављивала је будућност пластифицираних хомосапијенса.

Како родитељи испирају своју савест јер преживљавају у српском „Сурвајверу”, од првог до првог, или припадају вишим, недодирљивим кастама, а заједничко за становнике оба универзума јесте да немају времена да се баве својом децом, и они са дна и они са врха учиниће исто: финансираће хируршко редизајнирање својих мезимица.

Црно тржиште брзо се прилагодило масовној хистерији, па су се појавили и надрихирурзи, извесни месари, пекари, обућари, чак и молери. Кад могу да глетују зидове, ваљда могу и да врше естетске захвате на женама.

Последице по здравље и изглед пацијенткиња стравичне су. Али ти идиоти и идиоткиње – ако примећујете, прилагођавам се сензитивном новоговору, или како се већ зове – који су се лажно представљали као лекари, само су последица кретенизма, као завршне фазе неолибералног доба и заглупљивања народних маса. Погледајте хероине „ријалити” програма, већину телевизијских водитељки, певачице, неколико министарки у влади, многе угледне менаџерке, армију клинки… Као да су изашле испод истог чекића. Тако пресликане поручују: ниси пластична – ниси успела!

Девојке, наравно, нису криве. Оне која се одупиру инквизиторској догми естетских интервенција и које не набацују од ране зоре лопату шминке на лице, осећају се као уљези, као вишкови. Какве им поруке шаљемо? Одри Хепберн данас би била ружно паче. Мерилин Монро, сан сваког мушкарца у доба кубанске кризе, морала би на хитну дијету. Софији Лорен састругали би нос. И мушкарци су били другачији. Софијин муж, славни Карло Понти, био је дебео, стар и ћелав. Вероватно је Марчело Мастројани био заузет.

Не разумем данашње жене. Како не капирају да су, тобож заштићене силним законима и конвенцијама о људским правима, постале робиње мултинационалних корпорација, покушавајући да се силиконски униформишу, од Западне обале до Камчатке. Ако не напумпају уста на пет атмосфера или ако им не убризгају некакве хемикалије у чело или образе, ако им не уклоне боре с чела, испашће из игре, баш као клинке које ће на великом одмору стајати по страни, усамљене и одбачене.

Имају два избора. Да остану своје, природне и лепе, или да се предају, па макар их уместо хирурга с Хипократом у себи, у некаквој ординацији, чекали Франкенштајни!

Заблуда је да оне то чине како би зауставиле старење, демонстрирале свој друштвени статус или „мазнуле” политичара, тајкуна, фудбалера или Кристијана. Оне се заправо такмиче између себе! У тој апсурдној трци не примећују да личе једна на другу, као да су близнакиње. Дакле, џаба су их кречили.

Ни мушкарци нису ништа бољи. Неколико мени познатих примерака више не могу да се насмеју, заливени ботоксом. Чела су им глатка, образи затегнути, и све мање личе на себе, а све више на кандидате за јагодински Музеј воштаних фигура. Штета, некад су били кул типови. Размишљам шта би учинио Бата Живојиновић да му је неко понудио да изгланца своје лице грубијана. Побио би их као Немце.

Поштујем жене које одолевају естетској диктатури. Јединствене су и, ако остану такве, можда ће све оне девојке проглашене за вишак издржати да не постану онакве – изложбени примерци банализације виртуелног света. Његов основни постулат је генијалан, али даме то не примећују, мислећи да ће скалпелом постати млађе и лепше – постају једнообразне.

Прогнозирао сам да ће се ово догодити, када сам покушао да разоткријем сав апсурд ширења друштвених мрежа, као новог облика тоталитарне владавине над нашим животима. Ево примера који ће доказати да сам у праву. Тврдити да оне, дакле друштвене мреже, постају окосница грађанског новинарства, као тобожњег врхунца демократије, исто је и што прогласити сваког бленту који маше около скалпелом и секирчетом, обучен у бели мантил, експертом грађанске хирургије. Хајде, чик, да вас такав активиста оперише на отвореном срцу. Догодило се још горе. Такви и такве рекламирали су се на поменутим мрежама и оперисали носеве и усне сиротим женама, што по илегалним ординацијама, што по паркинзима.

Признајем да ме је неколико пријатељица из ботокс-галаксије наговарало да ситним захватима уредим свој неадекватан изглед. Замислите мене с прћастим носем. Умрли бисте од смеха. Уосталом, колумнисти су махом ружни. Да су лепи, били би филмски глумци.

[table id=1 /]

Извор: “Политика”