Дан заставе или дубока провинција Америке

Водити дневник просташтва, примитивизма, неукости, идиотизма, кретенизма, ове власти, довело би нас до једног крајње безнадежног посла. Али опет, измакне им се, па одвале нешто пробитачније по сили безумља које надилази уравнотежене токове живота. Тако се ових дана огласише из самог врха, као и из самог постамента данашњег врха власти, и рекоше: Сви Срби да истакну српску заставу. Па се томе додаје да „би требало више радити на изградњи култа српске заштите“, а истицање барјака би се најпре десило 15. септембра, на Дан српског јединства, слободе и националне заставе (пази ти, молим те, велико слово и већ је обнародован нови српски празник, бато, нема зезања! што гарантује сам врх власти).

Тако извештава мој омиљени сајт „Спутњик“.

Није то било тако давно, али данашње разумевање времена подразумева веома, веома далеку прошлост, као да треба да заборавимо када је Млађан Динкић, уз Лабуса и Ђелића, као превасходни западни кадар за уништвање српске привреде, нарочито оних великих предузећа, уз сатирање банака Србије, да Србима и осталим грађанима земље Србије, замаже очи пред својом криминалном делатношћу, као и својих сатрапа, (из загонетних разлога још увек на слободи), узео да маше српском заставом са свих државних установа, помињући култ заставе. Као тобож: заставом ће показати да је он и његовова криминална клика подојена родољубљем и да служе застави. Еј, служе застави, бато!

Толико што се тиче оригиналности самог врха власти, оличеног, гле чуда, у једној јединој персони. О осталом, мало касније.

Колико је мени познато Американци имају Дан своје заставе. Што и није чудно, с обзиром на миксер нација у коме се крчкају непојамна отимачина огромна пространства земље, река, шума, брда, поља, неба, звезда, и њима следствених имена, тешко схватљиво свеобухватно тамањење домаћег становништва, трговина људима друге расе и њиховог држања по имањима и кућама као услужне марве, грађански рат, епски велике битке код Алама у којој је погинула стотињак Американаца, па и Дејви Крокет, Декларација о слободи да се слобода закатанчи иза седам брава… и тако даље, до бачене две две атомске бомбе на већ војно поражен Јапан, војне базе широм света, под барјаком слободе и демократије оружано пљачкање широм света код војно слабијих противника, увек и безусловно без витештва и части, подмукло и лицемерно, да бисмо стигли до неколико малецних и једва видних тона и тона уранијума посејаног по нашој Србијици… Ако тај Дан заставе у Америци, по свему овде побројаном, иком ишта значи, Холивуд нас у то уверава на свим филмским сахранама (гле чуда и то смо ми Срби преузели од Америке, или Холивуда, како у начину савијања заставе, тако и у начину уручивања исте те заставе), сада би требало и нама, Србима, то исто да буде важно, као да смо тиква без корена онако како нас представља власт, тојест постамент врха власти, већ ословљен као увлакач. Амерички Дан заставе оличава геноцид, насиље, безобзирност, осионост, лоповлук, надменост, бахатост, пљачкање, немаштину и беду, и минијатурну шачицу богаташа – јер то је дух Америке, то је ток америчке историје, а застава је пригодни и дипломатски симбол једног народа. Док у Америци живи толико народа да се и не усуђујем да их набројим, само ћу рећи: наш Американац Јован Боснић, тојест Џон Боснић, недавно је на једној друштвеној мрежи објавио мапу Северне Америке, са означеним пољима где су који домородци, по племенима живели, док их нису почели таманити англосаси и поименце су наведени: са преко педесет (50) њих од који су најзнатнији Апачи, Сијукси, Команчи, Ајове, Чејени.

После тог геноцида (који није ни прићи оном у Сребреници, али има наде, стићи ће) са преко 14.000.000 побијених Индијанаца, Индијанци су сведени на статистичку цифру, али ту су Ирци, Енглези, Немци, Кинези, Руси, Срби, Италијани, Французи, потомци афричког робља, дистрибуираног у Америку нордијским рукама, Мексиканци, Маје, Ацтеци, Сефарди, Ашкенази… и шта тај силни свет може да уједини, Дан заставе, енглески језик или љубав према новцу? Или пљачкање по свету? Или глумљење Рамба на свакој стопи земљине кугле? Или океанска пучина из сваког чамца и брода? А сви су они натопљени својим реалним пореклом, својом прошлошћу, заборавом свог језика и маглом у припадању свету. То сами они знају, и када на то помисле, или кад им је све равно до Алама и оне чувене битке коју је описао Вилијам Фокнер, са посеченом шумом од силне пуцњаве.

И сад међу нама каже, подметач, односно постамент врха власти, илити увлакач, што ће речи говори врх власти: да су српски језик и ћирилица оно што повезује Србе и да је то „идентитеска есенција и најважније ткиво српског идентитета“. Пази, бато. А ја неук мислио да је то Свети Сава, или Свети Кнез Лазар, или Милош Обилић, или Свети Василије Острошки, или Карађорђе, или војвода Мишић, или Дража Михаиловић, баш сам туп и неук!!! А ако је ћирилица тако важна, како нам шашоље са врха власти, зашто онај безазлени закон о ћирилици чами у тами најдоње фијоке стола у кабинету председника владе Републике Србије? Или је завршио у корпи за отпатке?

Срби су и пре Косовске битке знали за заставу, за Крсташ барјак, како га је опевала српска јуначка епика. И ако ћемо говорити о Дану заставе међу Србима, уз ону силу америчких закона који бришу српски идентитет, а које је акламативно усвојала скупштина Републике Србије, ако је енглески језик и енглеско писмо доминантно у јавном општењу (кроз имена фирми, преписке, огласе на интернету, певање, све чешћа употреба американзираног енглеског у говору…), ако ћемо се правити да Хрвати не малтретирају Србе зато што су Срби, када се задесе у Сплиту, Дубровнику, Задру, ако ћемо судити Србину који бране српски идентитет кроз светосавље и православље, ако ћемо допустити да једној, ЈЕДНОЈ ЈЕДИНОЈ српској души у Ђаковици о глави ради сав шиптарски род, ако по земљи Србији подижемо споменике туђину и српским крволоцима, ако су врхунска а тобожња књижевна дела она која пљују по Србима, ако финансирамо филмове и серије на телевизији који Сребе извргавају руглу, ако силне паре дајемо којекавим протувама за безумље под насловом уметности, ако потписујемо докуменат који није на српском језику а још мање ћирилицом, ако по земљи Србији оргијају разноразне организације блатећи Србе и њихову историју и још их за то ми плаћамо, ако ћемо још много и много тога навести што се управо дешава – где је ту онда одбрана идентитета? Где? Питам сам врх власти, отеловљен у једној персони, и, наравно, оне увлакаче, пардон, подметаче.

Или је ово још један штос мазања очију Србима који треба да се уједине? Како нас је у то увео архикриминалац и некажњена несравнива народна штеточина Млађен Динкић.
А ако нам је потребна застава уједињења, будући да Срби не знају за тај американски обичај као свој, али знају за своје заставе из Првог светског рата – од којих ни једна једина није пала у руке хабсбуршке солдатеске и швапских сатрапа, онда ми имамо те заставе. И имамо заставе из Првог српског устанка! Ко је крив комунистима кад су од Срба правили антисрпску војску, бар кад је знамење војно бивало у питању, да онда и није ни чудо да је најславнија војна јединица била и остала 63 падобранска, до дана данашњег, како у она комунистичка, тако и данас, само од Срба (не рачунам кад би у њу залутао неки несрбин). Дакле, Србина уједињава само и само војна застава, само и само Крсташ барјак, са геслом: За крст часни и слободу златну. А зна се кад се истиче тај барјак – ваљда има неког да шане овим скоројевићима и љубитељима Запада на власти. Или се међу њих ушуњала, па се крије као суфлер Кори Удовички, велики мрзитељ српске заставе и српске круне!

Јесмо ли ми Срби цивилизацијски скоројевићи и подрепаши Запада, да бисмо њихове водњикаве и безличне обрасце живота узимали као узор. Ако они не желе да знају, ми то морамо чувати и неговати: док смо ми крварили под Турцима, они су спокојно пљачкали и таманили народе по свету, да би нас данас извргавали руглу својим наказним моралом и опљачканим богатством. Ако су толико силни, као што се бусају у своја изопачена прса, што нису дошли пешке 1999. у Србију?

А ови унуци Јосипа Броза и духовна дечица Коче Поповића (љубитеља енглесих бомби по градовима у Србији и Београду), Марка Ристића, Ивана и Петра Стамболића, Драже Марковића, Милована Ђиласа, Латинке Перовић… дакле, нека њихова духовна дечица и даље паламуде о Дану заставе за Србе, али на плацу иза решетака српске прошлости, или у пирсинг салонима за улепшавање душе и тела. Можда ће их тетоважа сасвим, до другог идетитета, превести у постојање.

Или да будем љубазан, па ћу да кажем: престаните, ви, у власти, да се измотовате као дилетанти и скоројевићи. Срби су мало старији од вашег мисаоног корака у прошлост. Ако већ не знате ко сте, питајте, увек ће бити оних који ће вам објаснити. И оставите Запад више на миру, нек сам са собом излази на крај, са својом педерастијом, својим законима, својим невладиним секторима, тојест њиховим слугама од нашег порекла и наших пара, својим мигрантима, својом мултикултуралношћу, својим суновратима – наше народно биће, наш српски лик живота је далеко, далеко од свега тога. И наш је и ничији више!

Срђан Воларевић / Васељенска

[table id=1 /]