Време је за српску антиелиту

1

У доба историјских прекретница изванредне задатке на себе преузимају елите. У великим државама оне су стабилније и дуготрајније од српске, вазда непостојане и порозне. Отуда је домаћа интелигенција на себе преузела део послова елите, мада се за њих није спремала. Интелектуалце срећемо у скоро сваком друштву – у заједницама усмене традиције као врачеве и свештенике, поете и гусларе или као родословце, а у заједницама које користе писмо као философе, адвокате, теоретичаре, друштвене и политичке коментаторе.[1] Интелектуалци су у Француској били главни критичари цркве и старог режима.[2] Насупрот, у Британији нису имали значајан утицај нити у парламенту нити у области друштвене мисли и критике.[3]

Данас се у Србији, као и у евроатлантском свету, сударају либерали интернационалисти (елита) с једне стране и националисти (контраелита) с друге стране. Мушичав сукоб председника САНУ Владимира Костића и чланова председништва САНУ с двојицом академика Чаславом Оцићем и Данилом Бастом сведочи о непомирљивости елите и контраелите. Али овај сукоб није важан због садржаја већ контекста. Отвара велико питање: зашто после два столећа европеизације Србија није достигла материјално благостање, привредни развој и организацију метропола у којима су њена елита и интелигенција стекле светоназор?

Антиматерија

Већ у другој половини XIX столећа у Русији на историјску сцену ступа интелигенција. Обухвата слој људи с универзитетским образовањем квалификованих за професионална занимања.[4] Француз Жилијен Бенда помало разочарано писао је о национализму клера и интелектуалаца, често истичући немачки. Сматрао је да је националистички интелектуалац у ствари немачки изум те је у области духа немачка победа.[5] Фихте и Хегел, учинили су тријумф Немачке врховним и нужним циљем развоја Бића, што је имало утицај на срце немачког народа.[6] Осим просветитељства, интелигенција је сасвим нехотично и узгредно у доба националног буђења развила далекосежну делатност – организацију политичке мржње.[7] Упрегла је сву знану јој науку да мржњи да прецизност и јачину.[8] Док је национално осећање било ограничено на краљеве или на министре оно се сводило на оданост неком интересу (ширење територија, погодности у трговини и сл.) а онда је постало питање поноса.[9] Некада су ратови трајали годинама али не и мржња; данас она не престаје ни часа те „национално уједињење“ води у општу мржњу.[10] На крају видимо да су шовинизам, облик патриотизма изумеле демократије.[11]



Српска интелигенција није се много разликовати од европске и руске. Прошла је три развојна стадијума. С почетка, до 1918 (кнежевина, краљевина Србија), владала је великим талентима али и снажним осећањима, вером, традицијом и пасионираношћу. Већ после ослобођења од отоманског окупатора српска интелигенција почиње да опањкава свој народ, да се диви култури европских колонијалиста и да распаљује самопрезир. Српска браћа из Аустрије отворила су све капије према Западу.[12] Владика Николај вели да су Кнез Милош, кнегиња Љубица и Вучић увиђали опасност од немачкара (Срби из Аустрије) али им нису могли одолети; кнез Александар подлегао је западу безвољно и малодушно, кнез Михаило драговољно а краљ Милан свим срцем и душом.[13] Ипак, од немачкара гори беху школовани шумадијски синови који су све што је српско одбацивали као турско а ово презирали као азијатско мада у суштини нису познавали ни турско ни азијско.[14] Између два светска рата (Краљевина Југославија) интелигенција је још увек талентована али утопљена у безлично свечарство и све даља од Србије. После 1944. (СФРЈ) остала је без вере и без талента а започела је и надметање с Европом у самољубљу. Европски атеизам и паганизам помогли су јој да се ослободи сувишног и недостојног наслеђа које су упртили и носили столећима СПЦ и геџа. Мали туђи народ (Достојевски) запловио је према Европи али још увек није у сигурној луци; затекао се на пучини док бура руши пристаништа.

Да се туђи народић мање китио европским перјем запитао би се зашто философије настају на западу а религије на истоку и зашто на истоку философе сматрају свецима док су они западни професори?[15] Или зашто је раздаљина између светаца и професора већа него од Истока до Запада.[16] И не би се ни постављало питање: зашто је међу децом непопуларан књижевни језик, ћирилица а популарна неписменост и језик ријалитија?[17] Тешко је одговорити али ако се удубимо сетићемо се да су бејби бумери (р. 1946-1964) и Х генерација (р. 1965-1980) углавном преспавали рат за српски језик. Z генерација (р. после 1990), наследила је њихов пораз – дијалект створен у раздобљу учвршћивања демократије и либералног капитализма (1990-2000). А дијалект је језик који је изгубио битку док дијалект постаје језик тек пошто политички успе.[18] Језик „ријалитија и криминала“ победио је уз помоћ демократије и тржишта. Од Француске револуције демократија је ковала свој језик мешајући дијалекте међу којим је најцењенији био дијалект потрошачког друштва. Правопис за њега је испевало тржиште а бележењем од заборава отела буржоазија. Из евроатлантског света демократски језик увезла је српска/југословенска елита. Пером уместо мачем ширила га је и одомаћила интелигенција – духовна војска материјалног уверена да су праведно и лепо одређени корисним.[19] Тог правописа држе се организатори свих ријалитија на кугли земаљској.

Но, осим избора језика (дијалекта) важно је и његово крштење. Прва омеђена територија сваког народа је матерњи језик те је право на именовање у пракси језичка страна права на присвајање.[20] И то добро знају кумови бројних језика насталих преименовањем српског. Ако САНУ и универзитет негују шверцовани српски језик различитих назива у каталогу Народне библиотеке Србије шта је остало омладини? После препуштања српског језика намерницима, цензор европског светоназора у нас – САНУ, први пут од када постоји, почетком овог столећа, јавно је оспорио наше небо – Косово. Челништва универзитета и САНУ излазе из историје како су и живела – без елемената достојанства, мимо Заједнице и косовског завета. Дакле, да ли је корисник транзиционог новоговора кривац, жртва или купац?



Елита и контраелита

Окренимо се господару интелигенције коме она служи – елити Југословенске револуције. Где је она данас у пирамиди моћи и угледа и какве су њене могућности? Подсетимо се да је у другој половини ХХ столећа ова елита била важан учесник антисовјетске игре и неколико деценија је пландовала на таласима геополитичког паразитизма. Сукоби у комунистичкој елити СФРЈ довели су до издвајања контраелита, првенствено националистичких. Управљање Србијом после 1990. одвијало се преко парламента и партијских пројеката као што су: ЈУЛ, СПО, ДС, ДСС, СРС. Први је обезбеђивао трансформацију друштвене својине у приватну и контролу владе и парламента у последњој деценији ХХ столећа. СПС јој је терцирао. ДС и ДСС су осигуравале привид вишегласја а за узврат су ухлебиле део интелигенције и дисидената и трајно учврстиле везе с атлантистима. Солирао им је Гестапо Револуције – ГСС. Напокон, СРС је настала делањем активиста задужених за губитнике транзиције (радништво, сељаштво) да би сировим национализмом одржавала симулакрум политичке разноврсности. После обављеног задатка 2000. ЈУЛ је расклопљен а делови су уграђени у данашње политичке структуре. Читав политички живот измештен је из парламента у невладин сектор. Коначно, последњих година са политичке и животне сцене једна по једна одлазе ДС, СРС и ДСС… Без читуља, помена и комеморативних скупова. Њихов формални наследник СНС, ни са ким у роду, бескрвно се бори за имовину оставиоца. Чини се да је дошло време да се након продаје суверенитета Србије, земље старије од Ротшилда, Рокфелера, Виндзора и барона Југословенске револуције, промени и природа њеног народа. Промену ваља да учини елита Југословенске револуције. Али авај, неспособна је да обавља како геополитичке задатке (несврставање, антируска пропаганда, симулација неутрализма…) тако и локалне комуналне послове. Али и за то се назире решење. Уз музику на тему „иностране инвестиције“ тихо затварати део по део школског, социјалног и здравственог система и остати сам једини господар спржене земље. Као источноевропске клике.

Легион

Прошлост нас учи да земље напредују ако их предводе мудри и смиони људи способни да чувају и бране тековине и слободу. Чак и највеће државе су у опасности ако елите прожима геополитички идиотизам а лакомислени представници интелигенције, кратковиди транзициони барони не презају да начине штету без посебне користи. Збивања у САД, Француској, Скандинавији, Немачкој наговештају продубљивање кризе капитализма и настанак нове Европе.



Велики неред начињен у ХХ столећу неко мора да поспреми. Изгледа да је судбина тај задатак поверила Z генерацији. Поколења ђака која су уместо часова српског и математике у школи, похађала демократију на улици, преживела реформу основног и средњег школства и болоњску реформу универзитета спремна су за велики посао одлучне разградње старог поретка. Све је ту: нестанак појмовног мишљења, ишчезавање етике и дугорочног планирања, искорењивање блискости и заједништва. До 2025. стручњаци рођени пре 1960. отићи ће у пензију а техничка елита рођена до 1975. биће времешна мањина самлевена пандемијским карантином и долазећом геополитичком олујом. Завиримо ли у интернет схватићемо да су технотронички кубикаши оставили језик коректности и приграбили „језик ријалитија и криминала“ да би се избавили из света у коме за њих нема места. Чујете ли пркосну песму Легиона: „Нећу Владу, хоћу младу председницу САНУ“?

Антиелита

Пре сто година Кашанин пише да смо у Први светски рат ушли да спасемо голу душу и егзистенцију а да се религиозни и морални проблеми којима се бави свет код нас мало постављају. Ни трага разматрањима бесмртности душе, контемплације, хришћанства, будизма, материјализма, агностицизма.[21] Данас је тишина још гласнија. Цео социјални и политички пејзаж обележава одвојеност СПЦ од секуларне државе у којој су случајни људи на местима елите остали ускраћени за духовну вертикалу. Заређени атеизмом нису могли да приме и усвоје предање од кога се црква никада није одвајала. Ако је Револуција укинула монархију, одвојила Заједницу од Цркве како је српска елита могла да досегне до просвештеничког поимања света и човека?

Елита и контраелита у Србији осуђене су на сигурну пропаст пошто нису завршиле грађански и верски рат чиме су изгубиле поверење Заједнице (темељ сваке власти). Нерешени сукоб убрзаће настанак антиелите, сасвим нове појаве усредсређене на усклађивања духа и економије. Антиелиту ће ваздићи стихија и просвештеници новог поретка. Уочи надолазеће пандемије безумља, антиелита ће служећи се мудрошћу, снагом и искуством, прибрано расклопити паклену машину грађанског рата. А онда ће потрошачко друштво (тржиште) засновано на потребама заменити новом социјалном и духовном структуром оживљеном православљем. У срећном сплету околности српска антиелита уместо да постане елита (изабраник на месту које никад није пусто) прерашће у мањину пробрану животом – племство.

Заједница мислећих

Велики српски план подстаћи ће настанак нових организационих облика попут мреже основних и средњих школа за талентоване ослоњене на СПЦ. Оне би биле основа универзитетског образовања у два смера: духовничког и војничког. Можда је право време да Православни богословски факултет иступи с Београдског универзитета (БУ) ради оснивања православног универзитета. На њему би млади људи упознавали духовну и материјалну страну човековог живота проучавањем не само богословља, већ и црквеног градитељства, рестаурације, антропологије, етнологије, лингвистике, те биологије, медицине, агрономије и др. У универзитетском животу учествовали би одабрани манастири са посебне мапе сакралних тачака (Тиватска превлака, манастир Хилaндар и др.). Институт у Винчи може да послужи као посебан узор обуке секуларног правца. Оснивањем православног универзитета превазишле би се расправе о статусу богословских студија на БУ исказане почетком ХХI столећа и између два светска рата. Уједно, СПЦ би се ослободила настојања демократске елите да богословима наметне учења попут дарвинизма и малтузијанизма.



Окно могућности

Велики пир евроатлантског света приводи се крају највећом трансформацијом после Француске револуције. На духовну кризу успешно ће одговорити малобројни народи и њихове даровите вође. У наредним годинама на видело ће изаћи избори и одлуке начињени у претходне три деценије у Вашингтону, Кремљу, Лондону, Риму, Јерусалиму и Пекингу. Неповољни трендови: опадање старих индустрија и брзо увођење нових информационих технологија, повећање слободног времена људи (беспосленост), нестанак средње класе и хришћанства у Европи, те промена њене етнографске слике јесу велики изазов али и прилика српској антиелити и СПЦ. Можда већа него што слутимо. Ако савремену елиту и контраелиту не замени антиелита милиони људи ће постати непотребна биомаса, бескорисна чак и за најразноврсније опите (социјалне, економске или медицинске). Сви у којима је живо и чило осећање чојства, части и стида показаће да ли су спремни за обнову: вером а не науком, срцем а не умом. Да ли ће се снаћи две црне овце Академије – Часлав Оцић и Данило Баста видеће се. Можда ипак напусте табор контраелите и придруже се антиелити пред којом стоји тежак задатак да изнесе велики план заснован на духовности, слободарству и новој дигиталној економији. Наше је да носимо Истину јер народ предања нема право на грешку. С елитом и интелигенцијом израслом из атеизма и заблуда ХIХ и ХХ столећа изгубићемо ХХI. Или ћемо породити антиелиту или ћемо се повући са сцене. Знамења промена севају као Илијине муње на небу. Прво, „Косово је Србија“ – истиче државни разлог, друго „Косово је срце Србије“ бисер је нашег етоса, а треће „Не дамо светиње“ наговештава поновно тумачење света иза физике. Окно могућности за надарене и смеле биће отворено кратко време. Свако ће моћи да се бори или да побегне. Пандемијски карантин показао нам је и ко ће бити победник. Који победи страх и зајаше највеће зло данашњице – безумље, узеће све. Заслужено. Читајте водич за антиелиту. Најбоље је пред нама!
———————————-

Аутор је професор универзитета, уредник Форума Пољопривредног факултета Универзитета у Београду и хобиста

[1] Botomor, T. 2008. Elite i društvo. Mediteran publishing, Novi Sad, prevod O. Stefanović, str. 74.

[2] Botomor, T. 2008. Elite i društvo. Mediteran publishing, Novi Sad, prevod O. Stefanović, str. 75.

[3] Botomor, T. 2008. Elite i društvo. Mediteran publishing, Novi Sad, prevod O. Stefanović, str. 78.

[4] Botomor, T. 2008. Elite i društvo. Mediteran publishing, Novi Sad, prevod O. Stefanović, str. 73/74.

[5] Benda, Ž. 1996. Izdaja intelektualaca, Socijalna misao, Beograd, str. 43

[6] Benda, Ž. 1996. Izdaja intelektualaca, Socijalna misao, Beograd, str. 55

[7] Benda, Ž. 1996. Izdaja intelektualaca, Socijalna misao, Beograd, str. 25

[8] Benda, Ž. 1996. Izdaja intelektualaca, Socijalna misao, Beograd, str. 13.

[9] Benda, Ž. 1996. Izdaja intelektualaca, Socijalna misao, Beograd, str. 17.

[10] Benda, Ž. 1996. Izdaja intelektualaca, Socijalna misao, Beograd, str. 13.

[11] Benda, Ž. 1996. Izdaja intelektualaca, Socijalna misao, Beograd, str. 18.

[12] Велимировић, Н. (владика). 1996. Изнад Истока и Запада. О лакомим и превареним. Београд, Глас Цркве, Изабрана дела, књига II, приредили Љ. Ранковић и Р. Биговић, стр. 294.

[13] Велимировић, Н. (владика). 1996. Изнад Истока и Запада. О лакомим и превареним. Београд, Глас Цркве, Изабрана дела, књига II, приредили Љ. Ранковић и Р. Биговић, стр. 295.

[14] Велимировић, Н. (владика). 1996. Изнад Истока и Запада. О лакомим и превареним. Београд, Глас Цркве, Изабрана дела, књига II, приредили Љ. Ранковић и Р. Биговић, стр. 295.

[15] Велимировић, Н. (владика). 1996. Изнад Истока и Запада. О лакомим и превареним. Београд, Глас Цркве, Изабрана дела, књига II, приредили Љ. Ранковић и Р. Биговић, стр. 299.

[16] Велимировић, Н. (владика). 1996. Изнад Истока и Запада. О лакомим и превареним. Београд, Глас Цркве, Изабрана дела, књига II, приредили Љ. Ранковић и Р. Биговић, стр. 299.

[17] Видети један осврт на новоговор у чланку: Рајна Драгићевић: Деца говоре језиком ријалитија и криминала. Стање ствари, 19.10.2020.

[18] Kalve, L. Ž. 1981. Lingvistika i kolonijalizam. Mala rasprava o glotofagiji. Beograd, BIGZ, str. 67.

[19] Benda, Ž. 1996. Izdaja intelektualaca, Socijalna misao, Beograd, str. 53.

[20] Kalve, L. Ž. 1981. Lingvistika i kolonijalizam. Mala rasprava o glotofagiji. Beograd, BIGZ, str. 72.

[21] Кашанин, М. 1928. Напомена о проблему Запада и Истока. Летопис Матице Српске, год. СII, књ. 313, св.3.

ИЗВОР: https://stanjestvari.com/2020/12/18/slavoljub-lekic-vreme-je-za-srpsku-antielitu/

Пише: Славољуб Лекић

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



1 Коментар

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.