Александар Митић: О НАУЦИ И КРИТИЦИ

Пре неки дан објављено је писаније Жарка Вељковића, као одговор на мој претходни текст на Васељенској. Пре него што укажем на неке проблеме у његовом одговору, морам да истакнем један од првих коментара на његов одговор, који је такође дат као посебан текст на Васељенској (https://vaseljenska.net/2021/09/06/unde-venistis-zarko-et-quo-vadis-flaminius/). Коментатор је написао готово све што сам и сам желео да кажем, али, како обичај налаже, морам и сам да дам свој одговор.

Вељковић дакле демантује гласину како нема завршен факултет. И сам сам се у претходном тексту оградио од тога, као што свако може да се увери. Чудно је само што Вељковић помиње да је завршио мастер студије, а кад сам чак и ја студирао, иначе млађи од Вељковића пуних 5 година мастер још увек није постојао. Колико се сећам уведен је са новим образовним системом 2006. године. Или је необично дуго студирао, или је касније уписао факултет? Но то за нас није од пресудне важности сада.

Што се тиче мојих радова, колико сам их написао и колико бодова носе, ја сам по томе много скромнији од самог Вељковића. Имам неколико десетина радова и за сада само три књиге, две ауторске и једну каоуторску (са Александром Шаргићем), које се у науци, колико ми је познато више „бодују“ од једне збирке песама коју је написао Вељковић, и то ако занемаримо чињеницу да збирка песама не може да буде научно дело. Наравно то не значи да не ценим поезију. Више о мојим радовима можете читати у мојој биографији на сајту www.pametnik.rs.

Оно у чему се такође слажем са коментатором Вељковићевог текста јесте да би требало да се одржи јавна дебата поводом спорних питања у науци. Рад сам да се увек одазовем када су такве дебате у питању. Ако је таква дебата ипак немогућа из разноразних разлога, онда би научна полемика као и у свакој нормалној научној средини, требало да се одвија кроз наша дела. Но, вратимо се главном проблему, јер нисмо толико битни ни Вељковић ни ја. Да би се дала објективна критика неког дела, потребно је да се то дело које се критикује најпре прочита. Не једном, него више пута и то пажљиво. Критиковање нечијег рада, а да дело није ни прочитано, како се то ради на ФБ групи којој припада и сам Вељковић, не спада у научну критику, већ у чаврљање уз кафицу.

Моја последња књига СРБИ-ГОТИ-СЛОВЕНИ И ЊИХОВА ПРАПОСТОЈБИНА, НОВО ЧИТАЊЕ И ТУМАЧЕЊЕ ИЗВОРА, заправо је написана у полемичном духу. Као што и сам поднаслов књиге каже, ја сам пре свега дао изворе, а затим њихово тумачење. Оно што стално понављам, а што многи не желе да виде, а поготово господа из дотичне ФБ групе, јесте разлика између ИЗВОРА и ТУМАЧЕЊА.

Ево да дам један пример. Изабраћу онај који их највише боли. Службена историографија стално понавља како је спис ромејског цара Константина Порфирогенита, извор за досељавање Срба на Балкан. Да добро сте чули. У уџбеницима пише да је то ИЗВОР. Међутим, то уопште није тачно. Да би то био извор за досељавање Срба на Балкан, морао би да буде написан у 7. веку, када се наводно то досељавање догодило. Дакле од сведока тог догађаја, или бар непосредно након тога, док су сведоци догађаја били у животу. Како они тврде, спис потиче из 10. века, што такође није тачно, јер завршна верзија списа потиче тек из 17. века, што смо јасно показали Александар Шаргић и ја у нашој књизи НИЈЕ БИЛО СЕОБЕ СРБА НА БАЛКАН, дајући чак и делове Порфирогеитовог манускрипта.

Дакле, од наводне сеобе до завршне верзије списа, када су убачени делови о сеоби Срба, протекло је 1000 година. Чак и да је истина да је спис из 10. века, а није, опет то не може бити извор, јер би онда био писан са дистанце од преко 300 година, а признаћете живих сведока (сем ако није у питању неки Метузалем) тада није могло бити. Питате се да ли постоји неки ИСТОРИЈСКИ ПИСАНИ ИЗВОР који потврђује сеобу Срба у 7. веку? Одговор је НЕ. Теофилакт Симоката, Георгије Писада, Теодор Синкел, митрополит Јован, као ни анонимни писац „Ускршње Хронике“, који су по званичној хронологији живели и стварали у време ромејског цара Ираклија, када су се, како пише у завршној верзији Порфирогенитовог списа, Срби тобоже доселили на Балкан, не бележе ни једно једино словце о наводној сеоби Срба. Такав наратив непознат је науци све до почетка 17. века, када је као зец из шешира извучен Порфирогенитов спис. Са друге стране, дело сиријског аутора Јована Малале из 6. века о УСТАНКУ Срба у Тракији 559. године је од наше службене историографије потпуно занемарено, чак погрешно преведено, а да не помињем јерменске, грузијске и арапске писце који уопште и нису превођени, а говоре о нама као о староседеоцима Балкана и Подунавља.

Како то разумети? Зашто службена наука не објасни обичним људима – како је могућ такав један феномен? Како је могуће да су сви народи на Балкану староседеоци, чак и они народи са „посебним потребама“ (новостворени у двадесетом веку), а једино су Срби дошли од некуд, тамо негде иза Карпата, не зна се тачно ни одакле, притом прешли Дунав дишући на трске? Коме то толико смета присуство Срба пре 7. века? Шта је то толико страшно у тој причи? Да неће, не дај Боже, земља да нестане, ако се то озваничи у нашим школским уџбеницима? Или ће наш међународни положај да се драстично поправи или погорша, ако то буде званични став наше науке? Како они мисле да бране нпр. српско историјско право на Косово и Метохију од све учесталијег насртаја Албанаца? Да ли тако што аминују причу о Албанцима као потомцима Илира? Оних Илира, који су били врсни морепловци, баш као и приморски Срби, и оних Албанаца који немају ни терминологију за поморство?

Од студенских дана па до данас, а од тад је протекло поприлично времена, прочитао сам море дела из историографије и сродних дисциплина. Врло добро сам упознат са радовима службене историографије и далеко од тога да сматрам да су сви они лоши, само зато што почињу српску историју од 7. века. Има сјајних радова, нарочито из етнологије, археологије, али и из историографије, међутим, проблем је у томе што се достигнућа наше науке не осликавају кроз школске уџбенике. Тамо је прича зацементирана већ век и по. Мени није проблем да цитирам дело неког аутора ако сматрам да је по неком питању био у праву, па макар се не слагао са њим у по стотину других питања. На крају крајева, рецензенти мојих књига су дипломирани историчари и дипломирани археолози, а њихове позитивне рецензије више говоре у одбрани мојих ставова, него што бих ја то морао сам да чиним.

Још нешто, господо из дотичне ФБ групе. Немојте да мислите да сте ви већина. Ви сте само једна гласна мањина и ништа друго. Све и да хоћете, више не можете зауставити море информација које побијају вашу сулуду догму. Можда у том мору информација има свега и свачега, али, као што то Бог уређује, временом ће се прочистити жито од кукоља и све ће доћи на своје место. Да не дужим више и да закључим. Као што сам обећао у једној претходној објави, а желео бих да будем доследан, моја полемика са онима који оспоравају мој научни рад може да буде само на два начина. Први је јавна дебата, други је критика мојих радова кроз дела мојих опонената. На обе ћу одговорити, искључиво тако и никако другачије. Критика мог рада по фејсбук групама, са уличним фразама, а да дело нису ни прочитали, више ме не занима ни мало и на то више нећу да губим време.

Александар Митић

[table id=1 /]