ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: УДБА не нестаје, само се трансформише

Аутор књиге „ОЗНА – мач револуције“, Коста Николић, једном је рекао:“Одељење за заштиту народа – Озна, прва је тајна комунистичка полиција чија амбиција никад није била да служи друштву већ да њиме господари. Из ње су настале све остале тајне структуре на територији Југославије. Озна је формирана само с једном задатком, да контролише власт у држави и зато се увек фиксирала изнад система. Никада није нестала, само се више пута трансформисала, савршено се прилагођавајући политичким околностима. Ознино братство није идеолошко, већ интересно. Свеједно им је да ли влада идеологија комунизма, национализма или европских интеграција“. (1)

Авај, удбаши су држали под кључем наше архиве, спречавали да се сазна пуна и права истина, пре свега о српским жртвама Другог светског рата. Они нису дозвољавали да се сазна шта се збивало заиста, а све у име „братства и јединства“ и Броза у чијој су се сенци крили, као стоноге и ухолаже под каменом. Ни до данас нисмо сазнали пуну истину о Јасеновцу – између осталог, зато што су Брозови удбаши ту истину прећуткивали онда када ју је требало, на сав глас, објавити. Недавно се, у издању Архива Војводине, Архива Републике Српске и Епархије бачке, појавила насушна књига „Усташка зверства / Зборник докумената 1941-1942“, коју је приредио наш угледни историчар Милан Кољанин. Она је настала на основу архивске грађе коју је, до смрти, код себе чувао удбаш Славко Одић. Ево шта Кољанин каже о удбашком историчару – аматеру:“Рођен је ратне, 1915. године у Бихаћу, а Други светски рат га је затекао као студента технике. После разбијања и окупације Југославије 1941, био је један од организатора Народноослободилачког покрета у Средњој Босни и Босанској Крајини. Славко Одић, био је политички комесар вода, секретар штаба бригаде, политички комесар батаљона, помоћник команданта места и подручја, командант подручја, помоћник шефа обавештајног центра штаба корпуса и члан Одељења за заштиту народа (ОЗНА) при Врховном штабу Народноослободилачке војске Југославије. Носилац је Партизанске споменице 1941. и резервни пуковник. У послератном периоду, Славко Одић је радио у Савезном секретаријату за унутрашње послове, односно у Управи државне безбедности, а затим у дипломатској служби као генерални конзул у Торонту и начелник у Државном секретаријату иностраних послова. Широј јавности, Славко Одић познат је пре свега по својој историографској и публицистичкој делатности./…/

Као руководилац у Управи државне безбедности, Славко Одић је имао на располагању и немачке архивске фондове међу којима се издвајао фонд немачког Заповедника Полиције безбедности и Службе безбедности у окупираној Србији (Befehlshaber der Sicherheitspolizei und des Sicherheitsdienst, скраћено: BdS, у даљем тексту: Заповедник полиције у Београду). Почетком осамдесетих година прошлог века, овај фонд је готово у целини предат Историјском архиву Београда. Од тада, то је један од основних извора за истраживање периода Другог светског рата у окупираној Србији, делом и у НДХ и другим деловима Краљевине Југославије. Педесетих година 20. века, овај фонд је био основни извор за писање једне публикације за интерну употребу у Управи државне безбедности под насловом Немачка обавештајна служба. У шест томова представљена је немачка обавештајна служба и њено деловање у Краљевини Југославији, пре свега током Другог светског рата./…/

Славко Одић је неко време био спољни сарадник Института за савремену историју у Београду, у којем је аутор ових редова провео свој радни век. Институт је 2005. године, објавио књигу Зашто Јасеновац није ослобођен чији коаутори су били Славко Одић и Славко Комарица.”(2) Удбаш је, као да је то његова бабовина, чувао драгоцене архивске документе, уместо да су се њима бавили историчари који је требало да прецизно утврде број жртава усташког терора. Мада то и није оно најгоре: ипак их је Одић оставио архивама Србије. Могао је, да је хтео, и да их уништи, као што је ко зна колико докумената уништено.

Сведочење Николе Милованчева

Наш познати правник и историчар, Никола Милованчев, тим поводом бележи:“Јуна 2020. године је др Марија Елизабета Милетић, млађа сестра В. Бродар, потписала изјаву у вези с научним радом комисије у Јасеновцу 1964. Доносим део тог текста у преводу са словеначког:„Сестра је добила задатак на свом радном месту, али су детаљи и захтеви поруџбине и поручиоца остали углавном у тајности, пошто су истраживање затражили највиши органи Југославије и да о томе није пожељно говорити. Стога моја сестра до своје смрти никада није дала никакву јавну изјаву и увек је одбијала да разговара са новинарима, иако није било непосредних претњи или забрана. У вези с овим је осећала одређену нелагоду, можда чак и страх. Сестра је целог свог живота била оптерећена Јасеновцем, не само због стравичних налаза или тежине самих радова на ископавању, већ првенствено због недостатка било каквог званичног деловања у вези са овим масовним покољима. Не само да жртве нису пребројане, нити је процењен број жртава у обележеним гробницама, него ни све гробнице нису биле означене као такве. Већ тада – 1964. године – све је указивало на намеру највиших власти Југославије да се ратни злочини прикрију и забораве, те да се недужним жртвама ускрате достојна сахрана и спомен. Моју сестру је посебно болела чињеница да је међу жртвама било много жена и деце. У теренским истраживањима 1964. године је установила да много људи уопште није ни доспело у логор у Јасеновцу, јер је пуно жртава погубљено одмах по доласку транспорта и сахрањено у масовним гробницама у околини Јасеновца. Када су 80-их и 90-их година прошлог века почеле да се појављују процене које су број убијених у логору Јасеновац и у његовој околини смањивале на 40.000 до 80.000 лица, моја сестра, др Вида Бродар, ове је оцене прихватила са огорчењем. Она их је доживљавала као намерно смањивање и прикривање стварних размера злочина, јер је сматрала да је стварни број жртава многоструко већи.“(3) Зато је данас могуће манипулисати бројем жртава – све се, зато што је удбашка екипа крила архивску истину ( рецимо, још не показују Степинчеве дневнике, иако их имају ) свело на „мож` да бидне, а не мора да значи“.

Что дјелат?
Шта да се ради? Кад нам се ради о глави, дужни смо да радимо за истину, и да се боримо за истину. Јер само она ослобађа. Треба објавити све што су удбаши крили, и разобличити све што су кривотворили. То је наша дужност према прецима и потомцима. А најважније – утврдити истину о српским жртвама 20. века, не обраћајући пажњу ни на мртву Југославију, ни на повампирену југоносталгију. То је једини пут ка стицању историјске свести, без које ћемо потонути у националну деменцију.

Упутнице ( 14.9.2021.године )

1. klubglasnik.com/v/dd79b53c-6581-4429-b55d-9938df66dfb6/%D0%A2%D0%B0%D1%98%D0%BD%D0%BE-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D1%82%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE-%D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%B0-%D0%BC%D0%BE%D1%9B%D0%BD%D0%BE-%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%80%D1%99%D0%B8%D0%B2%D0%BE-(%D0%92%D0%B5%D1%87%D0%B5%D1%80%D1%9A%D0%B5-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE).aspx

2.https://www.academia.edu/44762094/%D0%A3%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%88%D0%BA%D0%B0_%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0_%D0%B7%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%B8%D0%BA_%D0%B4%D0%BE%D0%BA%D1%83%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B0_1941_1942_) 3. https://stanjestvari.com/2021/03/10/nikola-milovancev-zataskavanje-jasenovackih-zlocina/

[table id=1 /]

Владимир Димитријевић / Правда