Национализам и социјална правда

Бити националиста је нормално јер је нормално волети свој народ, борити се за њега и бити му посвећен. Нација је највиши облик друштвеног организовања који се заснива на друштвеном и политичком јединству народа. Национализам није никакав експеримент, већ историјска нужност: спој искуства прошлости и предвиђања будућности сваког народа посебно. Национализам је свест о културној и крвној заједници, свест да сви припадамо једном истом народу, да је нама свима прошлост заједничка, да смо нераздвојно везани у садашњости, да су нам исти путеви будућности. Дужност српског националисте је да се бори за национални, социјални, културни и духовни препород свог народа. Национализам као осећање мора обухватити све слојеве друштва да би се на тај начин превазишле поделе у оквиру нације. Национализам мора бити спона у оквиру заједнице а не камен спотицања.

Не можемо се назвати националистима ако се залажемо или жмуримо на очигледно израбљивање народа било од домаћих било од страних капиталиста. Ако имамо ситуацију да је више од половине народа бедно, жалосно и уништено, то даје ужасну слику о нама, поставља се питање какви смо то националисти и шта ми уопште радимо. Када је народ у потпуности здрав, у сваком смислу, онда можемо бити поносни што смо његов део. Да би дошли до тога морамо радити дан и ноћ, морамо се борити без престанка за препород нације. Национализам није само борба за увећање територија, национализам је, пре свега, борба за благостање народа, јер џаба од велике државе ако је народ јадан и обесправљен. Да би национализам био потпун он у себи мора имати и осећање за социјалне потребе народа из кога је потекао. Национална идеја је неодвојива од социјалне правде јер ће само задовољан и срећан народ бити замајац националне борбе и националног препорода.

Социјална правда је у једном друштву остварена, онда када држава свим средствима уклони све друштвене неправде, пре свега у привреди, и када успостави потпуну социјалну заштиту у оквиру народне заједнице.

Економија једне државе треба да буде усмерена ка задовољењу потреба сопственог народа. Ово мора бити главни задатак националне економије. Идеје о светској трговини, трговинском билансу, суфициту итд. припадају умирућој епохи и које су се свеле на апсурдно, зато што крше вечне законе органског живота и зато што имају порекло у шпекулацијама, а не у потребама или земљи. Морамо да научимо да је то издаја када шпекулативна производња, са свим средствима оглашавања и рекламирања, ствара вештачку потражњу, издаја народног рада и живота. Вештачки створена потреба подстиче све већу похлепу која са своје стране дуплира људско ропство. Шта народ данас зна о животу? Трче наоколо до изнемоглости и муче се као робови у галији само да би живели страховито празним животом.

Стога, залагање за социјалну правду углавном подразумева тежњу ка државном обезбеђењу: пуна запосленост, правична цена рада, одређено радно време, бесплатна здравствена заштита, бесплатно или умерено наплативо школовање, забрана израбљивачких уговора у производњи, интервенција у циљу спречавања необуздане игре личних економских интереса. Држава израбљивачког либералног капитализма, са необузданом игром појединачних интереса у економији утврђујући се у 19. веку у периоду после индустријске револуције, постала је кључни фактор социјалних немира. Захтеви за социјалном правдом постајали су све гласнији сагласно све већој суровости бездушног капитализма који временом постаје неподношљив. Ми смо данас дошли до тога да је израбљивање радника страшније него икад. Ми као националисти морамо по сваку цену стати томе на пут, морамо српског сељака и радника ослободити од капиталистичког израбљивања и левичарског обмањивања. Наш задатак је да станемо на пут сваком интернационализму и да народну судбину узмемо у своје руке.

Национализам који у себи не садржи социјалну компоненту је само оруђе у рукама крупног капитала и отворено гура раднике у руке левичарских обмањивача који се хране сукобима унутар народне заједнице и тако слабе и народ и отаџбину.

Иван Милић / Васељенска

[table id=1 /]