Васељенска патријаршија, масони и патријарх Вартоломеј

Почећемо са кратком историјском ретроспекцијом недавне прошлости (двадесети век) Васељенске патријаршије – утицајног фактора у данашњем православљу.

Крај Првог светског рата (1918) није окончао крвопролиће на Балкану. Наставили су наредних година са Грчко-турским ратом (1919-1922), који је коначно решио важан проблем наслеђа Османског царства. Вредан савезник Грка била је Цариградска патријаршија – успостављена почетком В века после поделе Римског царства на источно и западно.

Након пораза Грчке у рату, закључен је Лозански мировни уговор (1923), који је прогласио настанак секуларне турске државе у њеним садашњим границама и средио послератне грчко-турске односе. Важно питање у њима била је будућност вековне Цариградске патријаршије, чији је уговор гарантовао очување њеног седишта у Истанбулу у замену за коју је патријаршија прихватила врховну јурисдикцију Републике Турске и обавезала се да ће поштовати турске законе.

Уговором из Лозане суштински је дефинисана улога Васељенске патријаршије као посредника у сложеним грчко-турским односима и као спојни мост између две земље. За Грке очување патријаршије у Истанбулу има још један важан значај – преко њега чувају своја „историјска права“ над овим градом, заједно са његовим епархијама (црквеним окрузима) на турској територији.

Период након завршетка рата важан је за Васељенску патријаршију с обзиром на њену будућу структуру у светлу великих политичких промена у Европи и свету.

Пре свега, морамо приметити две главне тачке у њеној балканској политици: прва се односи на сређивање њених односа са грчком државом и црквом, а друга- одржавање контроле над Светом Гором. Односи са Грчком решени су 1928. године заједничким уговором о статусу нових епархија у Егејској Македонији и Егејској Тракији, које су се придружиле након рата. Према његовим речима, они су под двојном јурисдикцијом: патријаршија и надбискупија Грчке у Атини, а старе епархије јужно од њих задржавају свој статус архиепископија.

Свету Горује други важан ослонац патријаршије на Балкану. Атонска монашка република је нешто много важније од обичног места за ходочаснички туризам. Света Гора је „поштанско сандуче“ Васељенске патријаршије за пренос новца и информација из Европе и света. Стратешки смештена и природно утврђена на полуострву Халкидики, Света Гора је погодно место за све врсте операција, а њена намерна мистификација додатно поштује народе Балкана, а не само њих.

Завршетак Првог светског рата био је прекретница за Васељенску патријаршију, која је свој будући развој гурнула у другом правцу и променила природу и циљеве своје владе. Први израз ове промене био је патријарх Мелетије ИВ Метаксакис- особа око које још увек има много гласина и нагађања. Метаксакис је одрастао и оформио се као свештеник у крилу Јерусалимске патријаршије, чији је главни секретар био осам година, пре него што је одатле прогнан. Важан детаљ у његовој биографији је његова масонска припадност- према документима „Велике масонске ложе Грчке“, Мелетиус Метакакис је био масон у цариградској ложи „Армониа“ (Хармони) од 1909. године, а 30 -их година постао је члан ложе „Александар Велики“ године. Александрија (Египат). Био је нећак познатог грчког политичара и премијера Елефтериоса Венизелоса. Захваљујући његовој подршци, Мелетије је после рата узастопно изабран за архиепископа Атине, а касније и за цариградског патријарха, иако га је Грчка архиепископија збацила, али је Венизелосова власт одиграла важну улогу у рушењу овог свргавања.

Током кратког периода своје владавине (1921-1923), патријарх Мелетије је направио многе промене, постављајући темеље за активности Васељенске патријаршије у 20. веку.Његов нагласак је пао на статус и контролу страних епархија патријаршије и грчке дијаспоре широм света : основао је грчку архиепископију у Сједињеним Државама, а затим је одузео независни статус тамошњим страним парохијама (које постоје од 1860 -их година) ) и спојио их са Грчком.архиепископија на измишљеним канонским основама. Он је предузео такав неуспешан покушај у погледу руских епархија у Сједињеним Државама. Основао је у Енглеској „Митрополију Тијатирску“, која покрива Западну и Средњу Европу. Међутим, прави циљ његове активности био је настојање да се одузму епархије Руске православне цркве (РОЦ) у иностранству , искориштавајући њену тешку ситуацију након успостављања бољшевизма у Русији и, ако је могуће, потчињавање читаве православне дијаспоре око свет.

Овај период је занимљив са још два догађаја.

Први је рођење и развој екуменизма – покрета за уједињење цркава широм света, који датира из раних година двадесетог века, али је постао знатно активнији након завршетка Првог светског рата. Један од првих оснивача екуменског покрета били су масони Јохн Мотт, Хецкер и руски филозоф и изгнаник после рата Николај Берђајев. У њој учествују само представници протестантских цркава широм света, без Римокатоличке цркве која је дискретно подржава.

Прве контакте Васељенске патријаршије са екуменским покретом успоставио је Мелетиус Метакакис, који је у њу послао своје представнике. Ова чињеница даје основ да се он дефинише као оснивач масонско-екуменске струје у управљању патријаршијом.

Други важан догађај у овом периоду било је отварање париског Богословског института „Свети Сергије Радоњешки“ од стране групе руских емигрантских теолога 1925. Важно је знати да је један од оснивача овог института и његов први спонзор био екуменски зидар Јохн Мот. Оснивање самог института такође се догодило иза леђа Руске Православне Заграничне Цркве (РОЦОР) и без благослова Сабора Руских Епископа у иностранству. Из тог разлога, она то одбија да призна.

Паришки теолошки институт је део Западноевропске (која се назива и Руска) Егзархија Васељенске патријаршије, што је позиција која се задржала до данас. Његово укључивање у Васељенску патријаршију био је један од њених највећих успеха у прошлом веку и тежак ударац за Руску цркву.

Вредан следбеник Мелетија Метаксакиса показао се патријарх Атинагора И (1948-1972), такође истакнути масон и екумениста. Занимљива чињеница у његовој биографији је да је био њен секретар када је Мелетиус био надбискуп Атине (1918-1921). Активни учесник екуменског покрета 1920 -их и добар пријатељ једног од његових оснивача, Јохна Мотта. Успоставио је многе контакте у америчкој политичкој елити, захваљујући којој је 1948. изабран за васељенског патријарха, уместо тешко болесног Максима В. Атенагора је тријумфално стигао у Истанбул личним авионом председника Харија Трумана и био активан током његове владавине. .

Дозволићемо себи да забележимо „отапање“ односа са Римокатоличком црквом, које је кулминирало„масонско руковање“ Атенагоре И са папом Масоном Павлом ВИ 1964. године у Јерусалиму, након чега је уследило међусобно уклањање анатема две велике цркве које су наметнули после „велике раскола“ 1054.

Вреди поменути и обимне реорганизационе активности у страним епархијама Васељенске патријаршије. Не треба пропустити његов активан рад у оквиру Светског екуменског савета цркава (ВЦЦ), основаног на оснивачком конгресу у Амстердаму 1948. године, чији је Васељенска патријаршија и даље активан члан.

Из владавине Атенагоре И може се извући неколико важних закључака, укључујући и чињеницу да је Васељенску патријаршију у Истанбулу учинио кључним инструментом америчке политике за „(позната и као “Труманова доктрина”). То је евидентно из свих његових активности, а његово блиско пријатељство с Труманом и другим америчким политичарима само потврђује овај закључак. Успостављање блиских односа са Ватиканом такође је део овог процеса, као и линија противљења Руској православној цркви, иако је Атинагора ублажила њен тон, за разлику од својих претходника.

Логично се поставља питање: шта је заједничко жариште између Истанбула и Рима, те између Истанбула и Светског савета цркава у Женеви? Није могуће водити тако блиску политику између толико различитих религија, које су до недавно биле непријатељи и нису могле да поднесу једна другу.Анализа чињеница показује да такав центар може бити само ЦИА, а линију пријатељства додатно учвршћују свјетско масонство и познатије ложе.

Атенагору И наследио је Деметрије И (1972-1991), његов секретар и повереник. Он не поседује интелект и енергију свог претходника, више воли да се по инерцији креће путем који је наследио. Вреди напоменути само институционализацију односа са Римокатоличком црквом, кроз оснивање 80-их година Заједничке комисије за православно-католички дијалог, заједно са папом Јованом Павлом ИИ. Његови састанци и даље представљају лице овог дијалога.

Након његове смрти, патријарха Димитрија И наследио је Вартоломеј И.(1991). Нови патријарх се прилично разликује од њега и поново активира активност Васељенске патријаршије. Вартоломеј се у својој енергији максимално приближио Атинагори. Занимљива је чињеница да је у раној младости постао секретар Деметрија И, са којим је делио многе заједничке ставове. Као и он и његови претходници, Вартоломеј је такође био масон и екумениста. Ово је дуго било предмет многих спекулација, а не треба занемарити ни чињеницу да је дипломирао на Источном црквеном институту на Грегоријанском институту у Риму (где је одбранио докторат из црквеног права) и Екуменском институту у Босеју (Швајцарска) , где је стекао солидну обуку и њихове идеолошке погледе. Анализа његове биографије, као и оних његових претходника, показује линију континуитета у избору екуменских масона за патријархе у Истанбулу. Ову праксу је увео Мелетиус Метакакис, који је започео каријеру своје секретарице и омиљене Атинагоре и покренуо је у круговима масонерије и екуменизма. Сам Атенагора, који је постао патријарх након завршетка Другог светског рата, покренуо је и на исти начин припремио Деметрија И, који га је наследио на овом месту. Деметрије И је заузврат учинио исто за Вартоломеја И, који га је преузео.

Поставља се логично питање: да ли је овај континуитет случајан или није, а ако није, онда није то исти масонско-екуменски клан који је након Првог светског рата преузео власт Васељенске патријаршије и њоме управља до данас?

Очигледно је Вартоломеј И још један представник овог клана, чије амбиције превазилазе уске границе Васељенске патријаршије. Будућност ће показати какве ће бити стварне последице његове владавине.

Превод: Васељенска ( Извор: budiveren.com)

[table id=1 /]