Иван Милић: Кобни ударац с леђа

0

Многима ни данас није јасно како је војно, морално и национално надмоћна српска војска поражена током ратова 90-их. Како је дошло до серије бесмислених и катастрофалних потеза који су српски народ коштали вековних територија, изгубљених живота и прогнаног становништва које је расељено широм света.

Пропагандна гласила наших непријатеља и домаћих издајника нас упорно убеђују да је српска војска била разуларена хорда која ништа сем пљачкања и силовања није умела да уради. Док нам говоре да је непријатељ био супериоран на свим пољима истовремено нас убеђују како смо малтене извршили напад на половину света који је био ненаоружан док смо ми имали сву технику ЈНА. Наши западни „савезници“ нису успели да нас победе на бојном пољу, али су зато успели да нас победе у нашим умовима. Залуд је било што смо имали војску лавова кад је њу предводио магарац.

Издаја Крајине Хрватима, предаја више од половине Босне муслиманима, трговина са непријатељем, ратно профитерство, дозвола партијским апаратчицима да опљачкају и упропасте целу привреду, почетак ријалитизације нације, кварење омладине и на крају срамотна кумановска капитулација у којој је можда и највећа српска победа претворена у пораз – све су то заслуге Слободана Милошевића и његових послушника од којих већина и сада чини главне полуге окупационе страховладе у Србији. Власт и опозиција су свако са своје стране задали ударац Србији с леђа и бацили је у понор из кога не може да изађе деценијама. Док је радикалско – социјалистичка власт продавала српске земље и трговала српском крвљу, демократско – конзервативна опозиција је унутар државе саботирала српске ратне напоре. У историји држава и ратовања није било таквог издајничког подухвата у којем су учествовали не само политичари већ и готово целокупна културна елита. Владајуће структуре су током целог рата имале састанке са непријатељском врхушком где су великодушно поклањали српску земљу као да им је то дедовина. Све војне победе су поништили за зеленим столом и пљунули на све који су дали своје животе у тој борби.

Не само да су продали народ, територије и победу, већ су отворено учествовали у дехуманизацији Срба тврдећи да кољемо непријатеље зарђалим кашикама за ципеле, да их бацамо у јаме, вешамо наопако и тако даље и тако даље. Док је власт гурала земљу у све дубљи понор изазивајући инфлацију, пљачкајући народ преко Језде и Дафине и губећи добијене битке, за то време опозиционе партије нису губиле време већ су са своје стране помагале у урушавању државе. Њихови гласноговорници су упирали прстом у српске војнике и у маниру хипика, током вијетнамског рата, их називали кољачима и силоватељима деце. Поједине странке су ишле дотле да су покушавале да изазову грађански рат на простору Србије и да тако гурну српски народ у још већу несрећу и погибију. У томе су предњачили гробари српског национализма, зли политички близанци и кумови Војислав Шешељ и Вук Драшковић. Уз све то невладине организације су ницале као печурке после кише и све до једне су се такмичиле у србо-мржњи. Тадашња социјалистичка власт ништа није предузимала да их заустави што јасно говори у прилог тези да су сви они радили заједно. То што се тада дешавало у Србији је унутрашњи сукоб унутар комунистичке партије, односно стаљиниста и троцкиста, тј. милошевићеваца и стамболићеваца.




Тако удружени слуђивали су српски народ и гурали га у поразе, беду и безнађе. Последице њиховог штеточинског деловања започетог пре 30 година (и раније, али нема потребе да идемо даље у прошлост) осећамо и данас, штавише сада се гангрена раширила по читавом друштву и прети да поједе читаву нацију. Све политичке партије, културна елита, али и црква, су удружени у злочиначком подухвату уништења српског народа. Али најстрашнији вид њиховог бешчашћа и отворене издаје где су потпуно огољени десио се током рата 1999-е када нам је нанет ударац с леђа. Након тромесечне херојске борбе где је вишеструко бројнији непријатељ понижен и готово поражен дошло се до слепе улице. Американци и њихови савезници могли су да ураде три ствари: да пређу на тепих бомбардовање, копнену инвазију или да признају пораз.

Тепих бомбардовање не би било могуће јер ипак је Европа у питању а не нека афричка земља за коју нико не зна. Копнена инвазија би значила покољ агресорских трупа јер је српска војска, а и цео народ, била мотивисана за борбу до краја. Кошаре и Паштрик су јасно ставили до знања НАТО команди да им се копнени удар неће исплатити. Постепен престанак бомбардовања је била најреалнија опција, требало је издржати још само мало. Међутим, тада на сцену ступа велеиздајничка клика коју је предводила црвено – црна коалиција, уз свесрдну помоћ жутог удружења. Нација се припрема за капитулацију, дефетизам и фатализам се преко медија шире попут пожара. Ниједан непријатељски војник није успео да уђе у Србију, победа је на домак руке, али онда су преговарачи сели за зелени сто и као што су радили пре, тако су и сада продали и издали све за шта смо се борили. Тужно је било видети победнике како се повлаче погнутих глава, многи су плакали јер нису могли да поверују да им је одузето оно што су имали у рукама. Они јесу овенчани славом, али им је одузета победа. Косово и Метохија су на тацни предати шиптарским хордама, српски народ им је остављен на милост и немилост.

Да све буде још луђе и апсурдније побринула се јуловска машинерија и капитулацију представила као победу. Наша војска је осрамоћена, народ понижен, држава исмејана. Након привидног пада црвено – црне коалиције и доласка ДОС-а на власт ништа се није променило, само се издаја, пљачка и понижавање појачало до крајњих граница. Да се са тог пута не скрене побринуо се напредњачки картел који укуцава последњи ексер у мртвачки сандук Србије. Само варају се они ако мисле да је са Србима готово.

Унутрашњи непријатељ је далеко опаснији од спољног, па се ми морамо побринути прво за њега, односно почистити сопствено двориште што би рекли југонекрофили. У супротном, стално ћемо добијати ударац с леђа и вечито остајати на дну живота, завршићемо на сметлишту историје и нестати као народ.

Иван Милић / Васељенска


Прочитајте још: 


Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



 

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.