Смутно време у Русији

0

У историји Русије је било много хаотичних периода, али само један је назван „Смутное время“ или једноставно „Смута“. Израз Смутно време се у нашим књигама преводи као: „Време нереда“ и „Време немира“. У енглеској литератури налазимо превод: „Time of Troubles“. За почетак Смуте се узима 1598. година, када је умро син Ивана IV Грозног, цар Фјодор I (срп. Тодор). Фјодор I је био млађи син цара Ивана IV Грозног (старијег Ивана Ивановича, Грозни је убио). Фјодоров млађи брат, Димитрије је страдао под нејасним околностима 1591. године, док је са слугама у граду Угличу играо традиционалну руску игру „свајку“ (бацање зашиљеног комада метала у гвоздени прстен на земљи). У том тренутку имао је само 9 година. Ко је заиста убио Димитрија Ивановича или је у питању било самоубиство, тешко је рећи. У историји се усталило мишљење да су и Фјодор и Димитрије имали психичких проблема, али постоји велика вероватноћа да су такве гласине дошле из бојарских кругова који су претендовали на царску власт.

Црква је прихватила мишљење да је Димитрија убио Фјодоров зет Борис Годунов. Након Фјодорове смрти, овај потомак покршеног татарског најамника из ХIV века, постаје руски цар. Борис Годунов је био члан намесништва које је на самрти именовао Иван IV Грозни, знајући да је Фјодор неспособан да влада. Од 1587. године, Борис је био главни намесник и de facto владар Русије. Заслугом Бориса Годунова, Москву је посетио васељенски патријарх Јеремија II (1588). Следеће године (1589) Јеремија II је московском митрополиту Јову доделио титулу патријарха, чиме је руска црква стекла ранг који је одавно заслужила. У грамоти васељенског патријарха Москва је названа Трећим Римом, што је било њено формално признање за наследика Другог Рима (Константинопоља, Византије).
После Фјодорове смрти (1598), Борис Годунов званично постаје руски цар. На спољнополитичком плану Годунов је имао доста успеха: сузбио је нападе Швеђана и турских вазала (Кримских Татара). На месту где се приближавају Дон и Волга, саградио је Царицин (касније Волгоград или Стаљинград), чиме је утврдио руску доминацију у јужним степама, која је започела још са уништењем Казањског и Астраханског Каната у време Ивана Грозног. Годунов је такође поспешивао колонизацију западног Сибира. Русија је споља деловала снажно, али је изнутра била трула. Земљу су погађале последице Порухе (велике економске кризе, коју је изазвао дугогодишњи Ливонски рат у време Ивана Грозног). Пред крај владавине Ивана Грозног, због великих намета, запустела су многа села, а историчари процењују да је преко 50% обрадивог земљишта у реонима Москве и Новгорода било запуштено.




На све проблеме, надовезала се велика глад, која је харала Русијом од 1601. до 1603. године. Пред крај Годуновљеве владавине, Русијом се проширио глас да је најмлађи син Ивана Грозног, Димитрије жив. Гласине су потекле из Пољско-Литванске уније, која је била центар римокатоличког прозелитизма на истоку, а имала је и територијалне аспирације према руским територијама. На двору пољског великаша белоруског порекла, Адама Вишњевецког живео је самозванац, који се издавао за Димитрија. Највероватније да је овај самозванац био Гришка Отрепев, одбегли манастирски ђак из Русије. Гришка Отрепев је прешао у римокатоличку веру и обећао пољском краљу Жигмунду III Вази да ће по доласку на власт целокупну Русију превести у римокатоличанство. Спајањем са Великом Литванијом Пољаци су још од краја ХIV века контролисали огромна подручја данашње Белорусије и Украјине. Ту нису намеравали да стану, а римокатоличка црква је желела целу Русију потчинити папској доминацији.

Након смрти Бориса Годунова (1605) у Русији избијају немири. Борисовог сина, цара Фјодора II је после месец и по дана владавине убила разјарена маса. Гладни народ је ишчекивао царевића Димитрија као спаситеља. Лажни Димтрије (рус. Лжедимитрий) је уз помоћ пољско-литванских трупа дошао до Москве, где су га бојари и маса грађана прогласили царем. Доласком Лажног Димитрија на власт, Русија је потпала под утицај Пољско-Литванске уније. Лажни Димитрије је руски двор преуредио по узору на пољско-литвански. Руску Думу је назвао Сенатом, а државним чиновницима и дворјанима је дао пољске титуле. Подмукле намере Лажног Димитрија, разоткрио је један од најистакнутијих бојара, Василије Шујски. Овај далеки потомак полулегендарног Рјурика је разгласио да је нови цар самозванац и римокатолик. Пронађен је монах из Чудског манастира који је бојарима потврдио да је лично учио младог Гришку Отрепева писању. У Москви је 1606. године избио народни устанак, а бојари су провалили у царев двор и сабљама посекли Лажног Димитрија назавајући га „пољским јеретиком“. Измасакрирани леш Гришке Отрепева је остављен на Црвеном тргу где су га неколико дана грађани засипали свакојаким ђубретом и изметом.

Бојар Василије Шујски је постао нови руски цар под именом Василије IV. Нови цар, не успева да умири осионе бојаре, нити да спречи упаде хусара и козака са пољско-литванске територије. Пољаци 1607. године убацују новог тројанског коња у Русију: Лажног Димитрија II. Овога пута у питању је био Јеврејин, који је прво прешао у православље, а затим постао римокатолик. Пољаци су планирали да се Лажни Димитрије II устоличи у Москви, а да затим абдицира у корист пољско-литванског принца Владислава Вазе. Лажни Димитрије II је у једном тренутку имао око себе чак 100.000 војника. Опседао је Москву неколико пута, али није успео да је освоји. Крстарење ове велике војске по Русији је потпуно урушило државну организацију. Цар Василије IV Шујски се одлучио на очајнички потез: склопио је савез са шведским краљем Карлом IХ. Русија је ово савезништво платила скупо: територијама на северозападу земље. Шведска је као протестантска (лутеранска) земља Русима деловала као мање зло у односу на римокатоличку Пољско-Литванску унију.




Здружена руско-шведска војска је доживела катастрофу у судару са пољском коњицом код Клушине 1610. године (Смоленска област). Пољаци заузимају велика пространства и приближавају се Москви. Швеђани такође користе ситуацију и шире своје поседе у Русији. Василије IV Шујски више није контролисао земљу. Немоћан, абдицира 17. јула 1610. године (интересантно, бољшевици су убили цара Николаја Романова истог датума!).

Василије Шујски је био последњи потомак полулегендарног викинга Рјурика на руском престолу. Пољаци су га заробили и у Москву довели сина свог краља Жигмунда, Владислава. Шујски је убрзо умро у пољском заробљеништву. Део руских бојара („Семибојаршћина“) се скупио у Москви и прогласио римокатолика Владислава Вазу за владара Русије. Али ни Владислав Ваза не контролише земљу која је утонула у анархију. Лажни Димитрије II, који се налазио око Калуге, Пољацима је постао сувишан. Овај самозванац је роварио још неколико месеци са својом војском, све док га један покрштени Татарин није убио. Али појављују се још два Лажна Димитрија: један на северозападу („Псковски вор“) и један на југу („Астрахански вор“).

Своју кандидатуру за руског цара објавио је и нови шведски краљ Густав Адолф (1611). Каније шведски кандидат за цара постаје Адолфов рођак Карл-Филип, који је желео да пређе у православље. Руси ипак нису желели странце за владаре. Избио је устанак „Первое ополчение“, који је доживео неуспех. Ипак, Руси су били упорни и подигли су „Второе ополчение“ (1612), под вођством месара Кузме Мињина и кнеза Димитрија Пожарског. Овај устанак је био успешан и Руси су истерали Пољаке из Москве. Пољаци се после низа пораза повлаче из централног дела Русије, док северозападни делови и даље остају под Швеђанима. Обрачун са њима је остављен за касније.

Почетком 1613. године састао се Земски сабор који је расправљао о избору новог цара. Разматране су кандидатуре осморице руских бојара. Изабран је седамнаестогодишњи Михаил Романов, син московског патријарха Филарета У време синовљевог избора за цара, патријарх Филарет се налазио у пољском заробљеништву из кога је пуштен тек 1618. године. Избор новог цара, који је више био фигура на престолу, објединио је бојаре и народ у борби са непријатељима. Михаил Романов је био малолетник, па је Русијом управљао Земски сабор. Војске Псковског и Астраханског Димитрија су растурене. Швеђани су истерани из Русије до 1616. године (Мир у Столбову). Са Пољацима је закључен мир у Деулину 1618. године. По Деулинском миру, размењени су заробљеници и патријарх Филарет се вратио у Москву. Михаил Романов је иако одавно пунолетан, и даље био само фигура на престолу. Патријарх Филарет је преузео власт од Земског сабора (1619) и de facto владао Русијом све до своје смрти 1633. године.

Мир у Деулину, означио је крај двадесетогодишњег Смутног времена. Русија је преживела низ унутрашњих немира и пољско-литванско-шведску окупацију. У време првих Романова, Михаила и његовог оца Филарета, долази до стабилизације земље и постепеног економског опоравка. Наставио се и продор кроз Сибир, па Русија излази на Тихи океан (Пацифик) 1639. године. Јачање државе плаћено је слободом руског сељака: Михаилов наследник цар Алексеј, 1649. године доноси закон који везује сељаке за земљу и потчињава их бојарима.

аутор текста: Душан Јевтић / Васељенска

Помозите Васељенску

Донирајте 5 €Донирајте 10 €Донирајте 20 €Донирајте 30 €Донирајте 40 €Донирајте 100 €Донирајте колико желите
Помозите рад Васељенске донацијом. Хвала!



Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.