СЛОБОДАН АНТОНИЋ: Тренутак истине

Ипак, неке црвене линије постоје. Косово не могу више нити до краја да нам узму, ако га сами не дамо. А Косово, што се Србије тиче, више не може дати чак ни колонијална управа.

Ближимо се тренутку косовске истине: да ли Вучић само због изборног рејтинга избегава и одлаже предају Косова, или је можда стварно решио – како се нада део патриота – да га ипак не да?

Част да први Србима обзнани промену проконзула у њиховој земљи добио је овдашњи The Colonial Times. Danas је, наиме, објавио да ће амбасадор САД Годфри, пре краја мандата, бити замењен особом блиском Габријелу Ескобару (овде). Ескобар је пре тога био други човек амбасаде САД у Београду, одмах иза Годфрија. Онда је у новој, Бајденовој администрацији постављен на доста високо место у министарству спољних послова („заменик помоћника државног секретара у Бироу за европска и евроазијска питања Стејт департмента“).

Практично, Ескобар је постао специјални изасланик за З. Балкан, где је оперисао и пре двадесетак година – Руси кажу више као обавештајац него као дипломата (овде).

Али, кога ће Ескобар да стави на место Годфрија? За обелодањивање те одлуке империјална бирократија одабрала је немачки службени Quisling Daily у Београду. Blic је, наиме, први објавио да ће то бити наш стари знанац Кристофер Хил. Цитиран је и „дипломата близак америчкој администрацији“ који нам је поручио да тиме треба да будемо посебно задовољни јер „именовање Хила враћа вашу земљу у позицију приоритетног партнера америчке администрације на Балкану” (овде).

Урраа, поново смо „приоритетни партнер вашингтонске бирократије“!

Хил је био истакнути члан Хорлбрукове „булдожер дипломатије“ (1995-1999), те „као и Ескобар човек специјалних операција“. Руси кажу – у односу на Ескобара тек нешто мање „интригантна и опасна особа“.

Сећам га се по плану за преуређење Србије из 1998, који је назван његовим именом. Он је Милошевићу, наиме, у име САД предложио да Албанцима на Косову препусти пуну судску, законодавну и извршну власт (укључив и „председника Косова“). Србија не би имала готово никакве надлежности над Косовом, али би Албанци имали своје обавезне представнике у српској скупштини, влади и врховном суду. Спровођење плана надгледале би копнене снаге НАТО-а, које би у Србију дошле одмах по Милошевићевом потпису. Након три године, положај Косова би се „суштински размотрио” – што ће рећи да би НАТО одлучио шта даље (в. овде 262).

Овај генијални и правдени план зли Милошевић ипак је одбио, па је на сцену ступио Холбрук. Довео је генерала Мајка Шорта, заповедника НАТО авијиације. Шорт је, током „преговора“, овако рекао Милошевићу: „Ако започнем бомбардовање, ваша земља никад више неће бити онаква какву је видите данас. Заправо, требало би сад да прекинемо преговоре, а Ви да се провозате кроз Београд – зато што такав какав је данас више никад неће бити!” (овде).

Ето, из таквог миљеа и с таквим „дипломатским“ искуством долази нам наш врли нови „партнер“, Кристофер Хил. Човек је пре три године изјавио: „Жао ми је што (ове) 2019. године и даље имамо пет чланица ЕУ које још нису признале Косово“. Он свакако не долази у Београд да једе пљескавице и пице, као Годфри. Долази да коме треба ломи руку док не потпише да Косово може уђе у УН.

Одмах пошто је на сајту Беле куће објављена одлука о номинацији Хила,Glas Amerike започео је кампању припреме терена. Данијел Фрид одатле нам је поручио: „Шта год желимо да урадимо на Балкану (мисли се на САД – С. А.), Србија је део тога – на исправној или погрешној страни. Радије бих да буде на исправној, мада није важно шта ја желим. Србија која помаже да се питања на Балкану реше, а не да буде агент Москве или национализма – може да промијени историју региона” (овде).

А знамо да се „у историју улази“, како нам је лепо објаснио Слоба Георигијев, „тако што уђеш у NATO, уђеш у EU и признаш Косово“ (овде).

Ноторни Данијел Сервер нам је, такође преко Glasa Amerike, објаснио: „Догађа се нешто због чега САД желе другачију врсту амбасадора. (…) Овде се ради о постављању робуснијег кадра. То вероватно говори о томе где мисле да је потребно уложити већи притисак” (овде).

Исто и Мајкл Кирби, кога се сећамо као проконзула САД у Србији 2012-2016: „Дијалог се не води да бисте разговарали, већ да бисте тај разговор и завршили. Годинама имамо посла с предсједником Вучићем. Он је дао одређена обећања у Бијелој кући тадашњем потпредсједнику Бајдену која није испунио. Можда је вријеме да их испуни“ (овде).

И наши партнери из актуелне Беле куће заклете су добричине. Државни секретар за спољне послове Ентони Блинкен познат је као заговорник, током рата у БиХ, наоружавања Муслимана и бомбардовања Срба, као пропагатор „геноцида“ у Сребреници, као загрижени поборник рата против Србије 1999, те као писац неких од Бајденових најпознатијих антисрпских говора (овде). На најлепше речи драгог Џоа, као заговарача окупације Србије и „јавних суђења, по угледу на Немачку и Јапан“ (која су се завршавала и вешањима), можемо да се подсетимо овде.

Радостан због доласка правог газде, с којим нема шале, очас се подигао познати нам талог бгд. прихватача реалности (овде). Сместа су своју је*ига-Косово-изгубљено грају дигли за октаву, не би ли било примећено да су први стали у ред за најам нових пропагандиста. Већ виде поспаног Џоа како прети да ће подићи авионе у Авијану уколико Миња Богавац одмах не буде враћена у шабачки театар.

Милан Ст. Протић процењује да ће Хил и Ескобар с мање муке завршити ствар него деведесетих: „За разлику од Милошевићеве власти, која јесте била погубна, али је ипак била озбиљан такмац, ови данашњи су аматери, тако да очекујем да ће Хил имати много лакши посао него ономад“ (овде).

Међутим, враћање у игру екипе од пре двадесет година не значи да ће и исход бити исти. Рециклирање старе шквадре значи повратак на основну идеју из деведесетих – притиснеш Београд и добијеш шта хоћеш. Али, свет се од тада поприлично променио – макар за једну Русију и за једну Кину.

Има мишљења да Вашингтонхоће да „преко Кристофера Хила спроведе у дело неки план који можда поседују, а нама још увек није познат“ (овде). Смео бих да се кладим да је понуда следећа: Београд да коначно добије Заједницу српских општина (ЗСО), Приштина столицу у УН (без признања независности), а Вучић неометану власт у наредних десет година. Још и да упише Србију у НАТО – ето му Нобелове награде за мир.

Два су, међутим, проблема ту. Прво, Вашингтон не може и неће да реши само Косово, а да му Република Српска остане као жариште све активнијег руског присуства у НАТО залеђу. Бајденовци журе да пацификују Балкан како би имали слободне руке за сукоб с Русијом (на ком својски раде). То значи да кад Београд сломе за Косово, не могу а да одмах не наставе да га ломе за гашење Р. Српске. То трошкове нагодбе за званични Београд практично удвостручује. Зашто би на то пристао?

А друго, ваља обезбедити да сви остали Срби, поред оних који су ставили потпис, мирно прихвате да је Хилов план 2.0 за Србе нешто најбоље што им се на овом свету може десити. Вучићева пропаганда до миле воље може да слави 5:0 ако добије ЗСО. Али, убеђивање Москве и Пекинга да пусте Косово у УН већ је много озбиљнији процес – који никаква пропаганда не може да прикрије. То значи да столица за Косово у УН тешко да може да прође без уличних протеста у Србији.

Бошко Јакшић је, одмах по победи Бајдена, изједначио Трампове „фундаменталисте протестантског `јеванђеоског појаса`” с овдашњим могућим „литијама православних зилота који и Александра Вучића сматрају `велеиздајником` спремног да им украде и преда Косово“ (овде). Ионако су сви овде нервозни због короне – посебно омладина. Косово је, у међувремену, за младе постало знак побуне и немирења. Сетимо се само макљања по Београду у јулу 2020. Чисто сумњам да ће Вучић, или ма ко други, то моћи да испегла.

Дакле, ваља се спремити. Озбиљна држава већ одавно би Вашингтону ставила до знања да Хил, као саучесник злостављања Србије 1998-1999, овде није добродошао. Али, ми нисмо држава већ колонија. Зато наши компрадорски намесници и ћуте.

Ипак, неке црвене линије постоје. Косово не могу више нити до краја да нам узму, ако га сами не дамо. А Косово, што се Србије тиче, више не може дати чак ни колонијална управа.

Дошао је тренутак истине. Е, па да видимо ко је ко.

Слободан Антонић / Правда

[table id=1 /]