Дина – филм сас спојлери

Мало је када би рекао да је за мене Дина Френка Херберта филозофија живота. То је једна од две мени најбитније књиге (односно дела, овде посматрам Дину у целини, код нас је Алнари свих шест књига објавио као Хронике Дине), друга је Ничеов Заратустра. Прочитао сам више пута, више од три мање од седам, рецимо… неке делове више, неке мање – прво сам имао прве три књиге које су изашле као шест књига јер је оно што је сама (прва) књига Дина третирано као три одвојене – Аракис, Муад’ Диб, Пророк – ово може бити занимљиво јер и филм третира само први део прве књиге.

Због тога није чудо што сам једва чекао филм, нову екранизацију а по многима прву праву. (Екранизације имају своју историју – Дина Ходоровског је најпознатији неурађени филм, Линчова Дина је такође контраверзна и не сматра се успешном). Требало је да прекине коронарни филмски пост, али филм је одложен, па је ту улогу преузео филм о Наташи Романов, због чега ми није посебно жао.
После толико чекања требало би да сам одушевљен или разочаран, а заправо нисам ништа од та два. Филм је на моменте добро урађен, рађен је са озбиљном намером, али нешто ту озбиљно шкрипи већ у самој изради, ко није читао књигу доста тога може му остати нејасно, а онај ко је читао приметиће озбиљне пропусте (чега у филму нема) и ти пропусти утичу на радњу филма и кад се гледа невезано с књигом.

Кренимо од најневажнијег. Било је примедби на изглед јунака, ту се нешто учитавало, што не мора бити нетачно. Од тога ћу овде поменути само Данкана Ајдаха и суд о њему препустити – женама. С обзиром на његову улогу у целом серијалу (био би спојлер алерт, али ко зна шта ће бити у следећим филмовима, ако их буде), једну од његове две главне улоге, то има смисла. Већи је проблем што је његов лик некако површан, као и остали, а битан заплет везан за њега је потпуно изостављен.

Барона Владимира Харконена, његов изглед, такође су тумачили. Код Линча он је риђ, овде је ћелав. И оба изгледа одговарају његовом филмском карактеру – тамо је карикатуралан, овде је злокобан. Узгред, прилика да се сетим већ заборављеног филмовања Хобита, тачније Азога. Оба Харконена маше поенту посебног типа негативца који је системско зло, о чему сам већ писао. Такав Харконен је описан код Херберта.
Његове сексуалне навике овде су сасвим изостављене. Ако би се рекло у две речи видели бисмо и два могућа разлога да се оне изоставе. Барон воли дечаке. Ако бисмо га третирали као хомосексуалца то може бити политички некоректно (онда није увек геј океј), а ако бисмо га третирали као педофила узнемирујуће за широке слојеве публике. Линч није имао тих проблема, код њих Харконенови робови имају чеп на срцу, па у сваком тренутку може доћи до споја ероса и танатоса.
Кад смо већ код Харконена и кад залазимо у радњу књиге (спојлер алерт! ко је гледао филм а није читао књигу молим да се не обесхрабри, књигу свакако треба прочитати, барем прву) овде је потпуно изостављен сајко ментат Питер де Врис. Има нека ћелава фигура (сви Харконени ваљда брију главе) која обавља неке послове, ал јој не знамо ни име ни улогу. Ал опа бато – ментати се уопште не помињу. Ни Туфир Хават код Атреида није ментат, односно ми то не знамо, видимо само име и да је дуго служио ту кућу, спреман је да преузме одговорност, етц.

Кад већ идемо кроз ликове и поређења са Линчом, дотакнимо се и (упс – спојлер алерт – ни то мајку му није речено, а требало је!) његове ћерке Џесике. Код Линча је она заносна (на кастингу се није штедело, звезда тамо има више него овде), овде је мало изгубила на тој димензији, а добила на борбености и опстанку. Дакле, што се тиче ње је ова нова Дина много боља.

Сад мало да се одвојимо од поређења са књигом, а Линчу се (скоро да) нећемо враћати, какав је овај филм кад се гледа независно? Неко ко није читао књигу може имати проблема са концептима, узећемо овде штитнике ко пример, који уопште нису објашњени! Право је чудо како филм од два и по сата који није досадан (мада ни претерано узбудљив) успева да пропусти толико ствари из половине књиге од триста страница! Успео сам да нађем физичко објашњење за фунцкионисање тих ствари које одбијају брзе ударце и пројектиле, а пропуштају спорије. Ко је играо жабице зна да брзо бачен камен рикошетира од површине воде, док онај који је спорији, или губи енергију, продире у воду и онда тоне. Тако некако ваљда и ово…

Ако филм има акцију а жели бити озбиљнији имамо увек неки баланс драматизације и саме акције. Догађања могу да се успоре да би гледаоци могли да замисле да нешто следи… Овде је за нијансу мало више успорено (кажем као неко ко није велики фан акционих сцена с ефектима). Таква је сцена кад црв треба да прогута жетелицу. Добро је што је до пред крај филма црв дат као нека злокобна претња, нешто чему само видиш чељусти док испод песка прождиру, али кад се на крају види тај чувени црв, он заправо и није нешто. Мој утисак и рекао бих не само мој.
Мистичне сцене нису нешто урађене, није довољно да се чује неки шапат квввииизацц хадерраххх и сцене са крвљу и то је то. Истина, такве сцене је најтеже урадити у сваком филму.

Најзад, прођимо мало кроз радњу у поређењу са књигом. У Линчовој Дини (ипак!) у првој сцени имамо нешто директно супротно идеји Френка Херберта – свемирски навигатори траже од цара да убије дечака Пола. Поента књиге је што су они (иако имају ограничене пророчке моћи) били блажено несвесни шта он тек може постати, чак ни кад је избила криза то нису знали. И последња сцена је супротна Френковим идејама, ал то овај филм не покрива. Ми овде не видимо те навигаторе (мислим да их нема у првом делу књиге, али китолика фигура у наранџастом гасу не би лоше деловала). Не видимо ни цара, што одговара књизи. Оно што може бити супротност је кад се барон састаје са Бене Гесерит, тачније царевим истинозборцем да кује заверу. Тога нема у књизи, није сасвим немогуће, мада је мало вероватно. Ако је до Бене Гесерита има ко је обилазио Харконене, тачније који пар, ал то можда буде у другом филму, можда и не, Дина може и без тога, мада ти ликови јесу занимљиви и битни…

Издаја доктора Јуеха је дата онако узгред и крајње неубедљиво. А он је имао знак условљености царског доктора који не би смео издати. Ништа од тога није речено… Цео заплет на линији Џесика – Војвода – Ајдахо – Хават (док на правог издајника нико не сумња) је потпуно ескивиран. Али како да знамо да се Ајдахо пијан свађа са Џесиком а Хават у њој види смртну претњу, кад о овој двојици ништа не знамо осим да служе Атреиде и подучавају младог Пола!? То је стварно огрешење о књигу, ако тако могу рећи, док филм губи на убедљивости (дакле без обзира на књигу) и једноставно не приказује шта би требало – атмосферу сукоба феудалних планетарних кућа.

Кад смо код феудализма… Било је разговора о томе. Сам Френк Херберт је видео феудализам (у ширем смислу наравно) као нешто сасвим природно међу људима, најприродније мада не тиме и набоље, уређење које постоји и данас у великим корпорацијама, рецимо… Планетарни феудализам има смисла ако је планету лако држати а комуникације између планета (звезданих система) су ретке и скупе. Друга је ствар патријархат, не нешто што нужно иде с тим, али оригиналној Дини постоји, уосталом Бене Гесерит без тога не би имао ту своју улогу коју бисмо могли описати као владање кроз мушкарце.

Како је у филму? Овде видимо правог патер фамилијаса Војводу Лета, који је праведан & строг, његову љубав према сину и жени која га је родила (није његова супруга), оданост његових људи и све то… Ништа ту није спорно. Али не видимо неко преиспитивање свега (не на линији патријархата, више на линији феудализма и уопште улоге човека у таквој галаксији) чега имамо итекако већ у првом делу књиге. Када Пол (с правом наравно!) пизди на своју мајку у шатору током њиховог бекства, не само на њу него на цео свет, после визија које је имао, он само помиње Бене Гесерит као да је то једини проблем у космосу. Па поновићу шта је било у књизи:

Он не одговори ништа, размишљајући о томе какво је семе, размишљајући кроз свест расе коју је првобитно искусио као врашку сврховитост. Наједном је схватио да више не мрзи Бене Гесерита, Цара, па чак ни Харконена. Сви су они били понесени инерцијом своје расе да обнови раштркано наслеђе, да изукршта, помеша и преплете њихове лозе у велики, нови генетски резервоар. А раса је знала само за један сигуран начин да то изведе – древни начин, опробан и поуздан начин који је све уклањао са свог пута: џихад
Добро, овде већ имамо Полово прихватање судбине. Свестан сам да је овако нешто изузетно тешко филмовати. Филм који би добро филмовао Дину за мене би био макар у рангу Одисеје 2001. Ипак, рекао бих да се могло и више.

У књизи имамо јасан израз – џихад. Одговарајући за пустињска племена Дине, уосталом цео свет Дине наслања се на нешто што се зове Батлеријан џихад – рат против машина. У тизеру за филм помињао се крусејд. Овде имамо соломонско решење – свети рат. Добро де, ако је тако политички коректно, барем није нетачно, џихад јесте свети рат.

За крај нешто не много битно, али ме је заинтригирало. Видимо у визији Пола како се бори у златном оклопу. Ефектно, али у чему је поента?! Требало би да се бори у пустињском оделу. Оклопе имају и харконени и сардаукари (ови други како се боре је стварно ефектно дато), ама чему оклоп кад постоји штитник! Још горе сардаукари имају и скафандере, као да они (људи) не дишу ваздух. Још је гора ту Линчова Дина где они имају смешне скафандере…

Сцена када Барон избегне смрт од отрова и кад се после исцељује јесте другачија него у књизи али јесте ефектна, овде је добро што се одступило, барем је мени било симпатично. Мени је промашај кад Џесика и Пол који су побегли гледају у сумрак како њихов свет гори (симболички има смисла, ал то је реална сцена – шта гледају, са које удаљености?). Боље да су на радију слушали како харконени побеђују, како је код Линча и како је у књизи. Још нешто што је изостављено – Харконенова (или царева?) лукава употреба артиљерије која са штитницима нема много смисла, али може затрпати људе који су заклон потражили у пећинама… И тако.

Како се Дина уклапа у тему трансуманизма
Патријархат и женски ред
Негативци и револуција (спојлер – следећи наставци Дине)
Моје умјетничко виђење

Иван Вукадиновић