Александар Бородај: Истовремено заоштравање ситуације у Босни, на Косову и у Донбасу није случајност

Готово синхронизованоо заоштравање око Донбаса, као и Косова и Републике Српске у Босни никако није случајност. Србија је најзападнија предстража руског света.

О томе и многим другим стварима дописнику ПолитНавигатора рекао је посланик Државне думе Руске Федерације Александар Бородај, лидер Савеза добровољаца Донбаса.

ПолитНавигатор: Знам да сте прошли кроз низ војних сукоба – наравно, Донбас, Придњестровље. Јесте ли икада били на Балкану 90-их?

Да будем искрен, нисам се борио у Босни. И, генерално, нисам учествовао у тим догађајима на простору бивше Југославије. За разлику од мојих другова у Придњестровљу. На пример, Валера Биков. Неки су тамо страдали. Али нисам отишао тамо. Учесник сам придњестровског рата, два чеченска, добро сам радио у централној Азији током тамошњих конфликтних ситуација, па је био рат у Донбасу. Али сам редовно и више пута посећивао Србију. И наравно према српском народу се односим са великим људским симпатијама. Као према браћи.

Зачудо, ескалација на северу Косова и у Босни поклопила се са ескалацијом у Донбасу. По вашем мишљењу, да ли је то међусобно повезано или случајност?

Нисам сигуран да ли је ово несрећан случај. Постоји политика Запада у односу на Словене и оно што се зове Руски Свет. А ова политика је увек и свуда иста. Састоји се од две главне компоненте: провокација и санкција.

Ситуација са непризнатим републикама и пре Донбаса у потпуности се манифестовала на постјугословенском простору са српским републикама – Републиком Српском Крајином и Републиком Српском. Можемо ли рећи да је Запад тестирао тамошњу ситуацију, шта да се ради са народима које сматра својим геополитичким противницима?

Наравно да можемо. И, узгред, можемо повући историјске аналогије много већег обима. Јер Запад непрестано покушава да подели и распарча оно што се зове чак и не руски свет, већ словенски свет. Ако се, на пример, подсетимо историје средњег века, онда ћемо се подсетити и да су православни, наглашавам, Словени имали неколико центара уједињења. А пољско-литванска држава је у великој мери била православна, и поред московске Русије била је један од центара сверуског, ако хоћете, јединства. А одакле је дошло? На чињеницу да је захваљујући огромним напорима и потпуно дивљим организационим и финансијским улагањима Ватикана, пољско-литванска држава претворена у Комонвелт, који се, захваљујући појачаној идеолошкој обради, претворио у непријатеље московске државе, оживљавајући Руски свет . Претворила се у вечну испоставу Запада у агресивном рату против Русије, иако су Пољаци по крви заправо Словени. Апсолутно. А најупечатљивија манифестација овога је понашање пољских интервенциониста током великих невоља са заузимањем Москве. Недавно смо, наиме, прославили Дан народног јединства и подсетићу да ово није само нека врста празника, већ датум ослобођења Москве, наше престонице, од пољских освајача.

Сада и Запад иде на Исток. Дранг нацх Остен се наставља. Само у улози Пољске, те средњовековне Пољске, они покушавају да од такозване независне Украјине направе такво оружје против Руске Федерације, као наследнице и Русије и Руске империје, а донекле и Совјетског Савеза. И, сходно томе, постоји и моћна идеолошка индоктринација становништва, како би се људима објаснило да они уопште нису Словени, да нису део руског етноса и да нису млади људи, већ прави Европљани. , тачније, кандидати за Европљане, који своју европејство морају доказати и оправдати чињеницом да ће, на овај или онај начин, бити у рату са Русијом.

А Србија је за нас најзападнија предстража руског света. Српски народ, да се тако изразимо. А ова испостава је у веома рањивој, тешкој позицији, како економски тако и геополитички. Распад Југославије довео је до тога да је српски народ, значајан, довољно велики, који је одиграо веома велику улогу у историји Европе, уопште, и света, сада у подељеном положају. Природно покушава да се бар некако одбрани. Искрено говорећи, ови покушаји су прилично слаби, али се бар предузимају.

Али ако се окренемо искуству српског света, ту је и искуство непризнатих република. Негативно и не баш позитивно. Негативна је Република Српска Крајина која је једноставно уништена, а не баш позитивна Република Српска, која у тешким условима наставља да брани свој суверенитет више од двадесет година. Проучавајући ово тешко искуство и преносећи га на искуство руских република Донбаса и Придњестровља, желео бих да разумем имплементацију ког сценарија треба да очекују?

Покушај војне агресије, очигледно, прети републикама Донбаса. Ово је прилично очигледно и скоро неизбежно. То одлично разумемо и из практичних корака и из реторике украјинског руководства, које, наравно, није независно, већ је гомила гаулајтера на територији коју развија Запад. Штавише, њиме се интензивно савладава, говоримо, посебно, о све јачем војном присуству на територији такозване Украјине. Штавише, ово није само америчко, већ и све веће британско присуство. Према информацијама које имам, уз активно руководство официра британских специјалних служби, специјалне операције, које се, посебно, воде против република Донбаса.

А руско руководство је, наравно, суочено са питањем стратешког и тактичког решења овог проблема. Бојим се да једноставно није остало једноставних, лаких и нерадикалних решења. Историја нас суочава са потребом да доносимо одлуке. И ове одлуке, на овај или онај начин, биће тешке конфронтационе природе. Ако желимо да останемо велика сила. И не желимо да постанемо жртва западне политике некада у догледној будућности.

„ПолитНавигатор”: Лидер босанских Срба Милорад Додик најавио је спремност да поново створи војску Републике Српске. Мислите ли да он то може?

У Републици Српској има момака који су, како нам показује пракса протеклих година, били способни да се боре за своју слободу. Стога се искрено надам да ће Милорад Додик успети. Истина, нисам се лично упознао са њим, али са њим имам велики број заједничких пријатеља.

Али већ сада, са стране Сарајева и Запада, изражава се озбиљно незадовољство овим плановима Републике Српске. Треба ли очекивати да ће противљење намерама босанских Срба само расти?

Мислим да да, вреди. Дејтонски споразум је српски народ ставио у позицију вештачки подељеног народа и потлаченог народа. Такав европски народ је парија.

Најзанимљивије је да властита Војска Републике Српске ни на који начин није у супротности са Дејтонским споразумом.

Чим део Босне и Херцеговине – а Република Српска је правно део Босне и Херцеговине – дозволи себи неке самосталне кораке, а може себи приуштити, како у финансијској, тако и у економској и војној области, подићи ће се талас и скандал ће бити велика.

Али, ипак, волео бих да разумем колико технички то босански Срби желе да ураде, пошто се десило да је максимални број југословенских одбрамбених погона отишао у Федерацију (бошњачко-хрватску) БиХ, а Србима – прилично мало. .

Да, знам. Република Српска ће имати потешкоћа са техничком подршком своје војске, али братска Република Србија је близу. Истина, на граници су, као што знамо, пре свега, бошњачке патроле.

Како би Русија могла помоћи Републици Српској у садашњој ситуацији?

За сада се може рећи само једно: ако се Русија осећа као велика сила, онда, наравно, треба да подржи српски народ у целини. А српски народ је у веома тешкој ситуацији и на једном броју територија налази се у првој линији. Једна од ових територија је, наравно, Република Српска, друга Косово. Питање за Русију је у којој мери је Велика Србија, са престоницом у Београду, и сама спремна за руску помоћ. Зато што је великосрпска власт принуђена да маневрише између разних геополитичких сила, посебно између Запада и Русије.

Како у том светлу објаснити јачање војне сарадње Русије и Србије: заједничке вежбе, испоруке руске војне опреме Београду? Истовремено, Србија је поново покренула сопствени војно-индустријски комплекс, па чак и примљена у међународни клуб извозника оружја. Зашто се српска страна наоружава и како, уопште, треба развијати војну сарадњу Београда и Москве?

Ја сам присталица максималног развоја односа Београда и Москве, најпријатељскијег карактера. Што се тиче развоја војно-индустријског комплекса Србије и јачања борбене моћи српских трупа, очигледно је да се то не дешава у условима када Србија не осећа никакву претњу. Напротив, јасно је да она осећа спољни притисак, спољну претњу и наставља да осећа. И јасно је да српско руководство не може без овога ( милитаризација – прим. аут. ), јер се не зна где ће и када букнути ватра тог рата ( 90-те – прим. аут. ), која је, заправо, само угашена. поново горе.

Након што сте постали посланик Државне думе, да ли планирате да некако лобирате за даљи развој руско-српских веза?

Наравно, колико могу, природно ћу то учинити. Као један од многих заменика шефа комитета Државне думе за земље ЗНД, пре свега, мораћу да се концентришем на своје основне активности, али у којој мери од мене зависи јачање руско-српских односа, ја учиниће све за ово. И ја сам као шеф Савеза добровољаца Донбаса ово урадио.

Конкретно, Савез добровољаца Донбаса је о свом трошку обновио гробове руских добровољаца који су погинули за слободу српског народа још 1876. године. Било је то тачно годину дана пре руско-турског рата, када су руски добровољци, уз дозволу цара Александра ИИ, отишли ​​у Србију у броју или десет, сада се не сећам тачно, или дванаест хиљада људи. Неколико хиљада њих је погинуло за слободу Србије, јер су борбе биле жестоке.

Ту су били хероји необјављеног, добровољачког рата Руске империје. Наравно, путовали су, пре свега, професионални војници. Управо смо утврдили гроб пуковника Раевског, који је тамо погинуо, представника познате породице. Као што разумете, сахране су практично напуштене, неке од њих, на пример, где су лежали остаци 400-500 руских добровољаца, почели су да еродирају, кости су почеле да се испирају у реку. И заједно са нашим српским друговима подигли смо споменик на том месту, бетонирали обалу реке, поново направили крипту, подигли спомен-крстове. Носимо успомену на руско-српско пријатељство. Овога се, истина, мало ко у Русији сећа, али у Србији добро памте. Сећам се како су нас тамо дочекали, било је све локалне власти, почев од градоначелника града Ниша, једног од већих српских градова, па до начелника Жандармерије. Су Понављам, памте, хвала Богу! Штета што заборављамо.

Заиста, веома је важно да руски народ запамти ко је и ко су му пријатељи.

Наравно. И сетили су се да је мисија заштите словенског света, који се сада с правом може назвати руским светом, јер је данашња Русија оличење овог словенског света, на нама. Јер словенски свет, у својим геополитичким, политичким надама, као и у жељи да сачува неокрњену православну веру, нема коме да се обрати осим Русији. И ово је тужна, али прилично објективна стварност.

И на крају, замолио бих Вас, као особу која је имала једну од водећих улога на почетку сукоба у Донбасу, да оцените српске добровољце који су се борили за народне републике.

Долазили су нам добровољци из целог света, али је дошло доста Срба. Наравно, међу њима је било различитих људи. И они су се борили на веома различите начине, било је људи који су се борили сјајно, а било је људи који су, у суштини, седећи позади, причали о томе како су се борили. Генерално, српски добровољци су бистри људи, способни да покажу храброст, а њихово присуство је било важно не толико са чисто војног становишта, примењено, колико као део наше руске идеологије, као доказ да је заједничка руска идеја, идеја уједињења словенског света, рођена је пре више векова и живи до данас.

И између осталог, неће бити сувишно подсетити да је и земља Донбаса донекле српска земља. На пример, постоји Славјаносербска област, где су још од времена Катарине ИИ живели српски досељеници, исељеници из Србије, која је у то време била потпуно под османлијском контролом. И природно је да су Срби у прилично великом броју кренули да се боре за земљу Донбаса, јер су ишли да се боре, ако не за земљу својих директних очева, дедова и прадедова, онда за земљу коју су њихови најближи рођаци некада населили.

[table id=1 /]

Алексеј Топоров/Политнавигатор

Превод: Васељенска ТВ