Фанар је започео дијалог са исламом и јудаизмом, шта он мисли кога представља?

Патријарх Вартоломеј је 1. новембра 2021. године, током посете Сједињеним Државама, најавио почетак дијалога са Јеврејима и муслиманима. „Константинопољска црква је, паралелно са својим водећим учешћем у екуменском покрету, започела и званични дијалог са другим верским традицијама, посебно са две друге монотеистичке религије, јудаизмом и исламом“, рекао је поглавар Фанара. Ватикан веома дуго води сличан дијалог и његови резултати су веома интересантни. Анализирамо зашто би нам ово могло бити важно.

Пролог
Пре него што почнемо да анализирамо дијалог који Ватикан води са исламом и јудаизмом, препоручљиво је погледати шта је БЛМ ((Black Lives Matter) идеологија. Зашто повлачимо такве паралеле, читалац ће разумети из текста у наставку. У међувремену једноставно констатујемо да су по овој идеологији потомци белаца, који су вековима угњетавали и наносили огромну патњу црнцима (црнци нису изазивали ништа мање патње једни другима, али није пожељно да се сада фокусира на ову чињеницу) данас мора платити и покајати се пред потомцима црнаца. Треба да плачу, клекну пред њима и љубе им ноге. Иначе, папа Фрања чини управо то, додуше номинално из другог разлога.

Белци, такође, морају да им дају субвенције, да им дају већа права од њих, да зажмире на њихове злочине данас, итд. А црнци би требало све ово снисходљиво да прихвате и да натерају белце да се покају иза то још више плате.

Јудео-римокатолички дијалог
У већини публикација овај дијалог се назива јудео-хришћанским, али је исправније назвати га јудео-римокатоличким, пошто га води Ватикан, а последице овог дијалога до сада се тичу само римокатолика.

Сам дијалог у садашњем облику започет је након Другог светског рата и масовног истребљења Јевреја, названог Холокауст. Као резултат ових догађаја, у римокатоличкој теологији је настала такозвана „постаушвицка теологија“. На веома поједностављен начин, своди се на то да је Холокауст постао врхунац страдања јеврејског народа којем су га хришћани подвргавали две хиљаде година. Одговорност за све ово лежи на хришћанима, који морају да за то „одговарају и покају се“ и промене своја веровања на начин који не вређа осећања Јевреја. Један од истраживача ове теме С. Лезов пише:

„У садашњој хришћанској (…) теологији расправља се не о морално.политичкој одговорности хришћана за геноцид над Јеврејима, јер је сада директна кривица хришћана ван сумње, штавише, њено јавно признање све више постаје елемент доброг правца. Ортодоксни рабин Соломон Норман из Центра за јеврејске студије у Оксфорду написао је да је Хитлер свој однос према Јеврејима наследио од хришћана: „У суштини, Хитлеров став према Јеврејима се не разликује од хришћанства; разлика је само у методама које је користио.“ Хајнц-Петер Катлевски у свом чланку „Теологија после Аушвица“, који је 2005. објавио Дојче веле, наводи: „Предуслов за Холокауст био је прогон коме су хришћани подвргавали Јевреје током 2.000 година“.

„Теологија после Аушвица“ са римокатоличке стране развијала се као „теологија помирења“, тј. признавање од стране римокатолика њихове одговорности, или барем њихове саодговорности за Холокауст, и сходно томе – кајања за кривицу. Међутим, на јеврејској страни ствари су биле другачије. Идејну основу јудео-римокатоличког дијалога поставио је јеврејски историчар и писац Жил Исак (1877-1963), који је живео у Француској. У његовим књигама „Исус и Израел“ (1946) и „Постанак антисемитизма“ (1956), однос хришћанства према јудаизма се посматра као „доктрина презира“. Апостоле, јеванђелисте, свете оци Цркве он карактерише као доследне антисемите који су мрзели јеврејски народ. Према Жил Исаку, они такође треба да деле моралну одговорност за судбину Јеврејима у Аушвици и Холокауст. Ову „доктрину презира“ треба заменити „доктрином прочишћења“, у оквиру које хришћани треба да раде следеће:

да искључе из својих литургијских текстова, посебно оних који се читају на Велики петак, свако помињање злочина Јевреја;
да прогласе да Јевреји нису одговорни за Христову смрт, осим заједно са остатком човечанства;
из јеванђеоских текстова искључити упућивање на поступке Јевреја против Христа, а посебно следећи одломак из Јеванђеља по Матеју: „И одговарајући сав народ рече: Крв његова на нас и нашу децу“ (Мт. 27:25);
да се призна да Црква већ два миленијума подстиче непријатељство и мржњу према Јеврејима;
да се донесе одлука о покајању хришћана за све што су чинили Јеврејима, те за ово учинити све потребне напоре да уклоне зло које су им учинили.
Након што се хришћанско учење „прочисти“, оно се мора преобразити у „учење поштовања“, тј. признати јудаизам за свог старијег брата и одустати од покушаја да Јевреји убеде у потребу веровања у Христа као Сина Божијег. „Ви сте наша старија браћа“, обратио се папа Јован Павле II рабинима када је посетио римску синагогу 1986. године

Веома снажан замах у развоју јудео-римокатоличког дијалога био је Други ватикански концил (1965) и тамо усвојена декларација „О односу Цркве према нехришћанским религијама“ (Nostra Aetate), у којој је значајан део посвећен јудаизму. Документ је садржао неколико изјава које радикално мењају однос римокатолицизма и према јудаизму и према Јеванђељским догађајима.

Прво, овај документ не прави разлику између старозаветног јудаизма и такозваног пост-храмског јудаизма који је настао након што су Римљани уништили Други храм 70. г. Друго, неипостасни Јехова (намерно нетачна вокализација Имена Божијег), коме се клањају савремени Јевреји, признат је као прави Бог … Треће, јеврејски народ је признат као невин за распеће Спаситеља: „Иако су јеврејске власти и њихове присталице инсистирале на Христовој смрти, међутим, оно што је учињено за време Његове муке не може се неселективно приписати ни свим Јеврејима који су тада живели. , или модерним Јеврејима“. Овде је већ врло јасно да је кривица Јевреја, који су узвикивали: „Распни, распни Га!“ се не приписује никоме другом осим конкретним лицима, док кривица немачких фашиста који су убијали Јевреје у Аушвицу пада на све хришћане уопште. И четврто, практично се признаје да Јеврејима Христос није потребан за спасење, они у сваком случају остају изабрани народ Божији: „Јудеји највећим делом нису прихватили Јеванђеље, а многи од њих су се чак противили његовом ширењу. Ипак, према апостолу, Јевреји су, ради својих отаца, и даље драги Богу, чији су дарови и позиви непроменљиви“.

Одредбе декларације Nostra Aetate, а још више даљи документи које су римокатолици усвојили на њеној основи, нису ништа друго до испуњење програма Жила Исака за прелазак хришћанства (римокатолицизма) са „учења о презиру“ на „учење о уважавању“.. Управо тако се то доживљава међу Јеврејима. Члан Светског јеврејског конгреса Жан Халперин написао је о декларацији Nostra Aetate да је она „заиста отворила пут за потпуно нови дијалог и покренула нови поглед Римоатоличке цркве на Јевреје и јудаизам, показујући њену спремност да замени учење о презиру учењем о поштовању“.

Године 1973, у складу са одредбама Nostra Aetate, Конференција римокатоличких бискупа Француске усвојила је декларацију „Однос хришћана према јудаизму“, у којој се, између осталог, каже да „категорички осуђујемо оптужбе Јевреја за Богоубиство.“ Односно, римокатолички бискупи су признали да Јевреји, који су убили историјског Исуса Христа рукама римских војника, нису убили Бога. Тако то схватају и сами Јевреји.

Јеврејска научница Хелен Фрај, коментаришући декларацију Nostra Aetate у књизи „Хришћанско-јеврејски дијалог”, написала је: „Римокатоличка црква је 1965. укинула оптужбу са Јевреја за „богоубиство”: раније се веровало да су починивши убиство Исуса, Јевреји заправо убили самог Бога.“ Лако је видети да је ова изјава једнака негирању Богочовечности Исуса Христа, порицању Символа вере, који каже: „Верујем у јединога Бога Оца… И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног од Оца рођеног пре свих векова, Светлост од светлости, истинити Бога истинитог ( …) И који је распет за нас у време Понтија Пилата…“. Веома је значајно да је 1986. године, када је папа Јован Павле II посетио главну римску синагогу, одржао говор у коме се само једном помиње Исус Христос, а назван је као „син вашег (јеврејског – Ред.) народа” и није назван Сином Божијим.

Римоатолици данас верују да су савремени јудаизам и хришћанство два пута која воде ка истом циљу. Немачки римокатолички месечник Herder Korrespondenz објавио је 2018. године писмо упокојеног папе Бенедикта XVI, у којем је он навео да су јудаизам и хришћанство два облика тумачења Светог писма и да Јевреји не морају да проповедају Христа. „Мисионарство међу Јеврејима није ни предвиђено ни неопходно. Христос је послао своје ученике да објављују Радосну вест свим народима и културама. Мисионарска мисија је универзална, али са једним изузетком: код Јевреја она није предвиђена и није неопходна из разлога што су само они међу свим осталим народима познавали „несазнатљивог Бога“. По мишљењу Бенедикта XVI, у дијалогу са Јеврејима потребно је говорити о „разумевању личности Исуса из Назарета“.

Сва ова одступања римокатолика од саме суштине хришћанства могу се објаснити речима светог апостола Јована Богослова: „Дух Божији [и дух заблуде] препознају се овако: По овом познајте Духа Божијег, и духа лажног; сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је; А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога: и овај је антихристов, за ког чусте да ће доћи, и сад је већ на свету.“ (1. Јованова 4: 2,3).

Као што видите, римокатолици су у јудеоримокатоличком дијалогу у потпуности задовољили жеље супротне стране, а шта су добили заузврат? Углавном, само то да су се Јевреји сагласили да признају заслуге Исуса Христа у популаризацији јудаизма међу нејеврејима, и то с оградом да Он ни њима самима није потребан. Хелен Фрај, која је већ поменута, активна учесница јудео-римокатоличког дијалога, овако пише о томе: „Јудаизам може сасвим добро без Исуса: постоји богата јеврејска рабинска традиција која се развијала паралелно са хришћанством и сведочи о могућности другачије, нехришћанске употребе библијског наслеђа… Али у исто време, Јевреји могу прихватити и прихватају Исуса као особу кроз коју су незнабошци препознали Бога Израела.“

Хришћанско-исламски дијалог
Много је теже окарактерисати дијалог између хришћана и муслимана из разлога што хришћани много више комуницирају са муслиманима на друштвеном и свакодневном нивоу него са Јеврејима. У многим земљама, они сарађују једни другима и једноставно су принуђени да воде дијалог. Тешкоће при таквог дијалогу представља недостатак централизоване управе у исламу. Ако је римокатолицизам јединствена административна структура са центром у Ватикану, онда је ислам представљен многим независним покретима, од којих сваки може имати свој поглед и на хришћанство и на дијалог са њим.

Међутим, што се тиче богословског дијалога, он се, као и јудео-хришћански дијалог, води углавном између муслимана и римокатолика. А у оквиру овог дијалога, Декларација Nostra Aetate усвојена на Другом ватиканском концилу (1965.) и Декларација Lumen Gentium усвојена на истом месту, у чијем параграфу 16 се каже да спасоносна воља Божија обухвата и оне „који признају Створитеља, а међу њима су, пре свега, муслимани, који, исповедајући своју приврженост вери Аврамовој, заједно са нама клањају се једном Богу, милостивом, који ће судити људима у последњи дан.н“Можемо рећи да је у погледу ислама Други ватикански концил радикално променио своју средњовековну традицију, према којој је ислам био признат као јерес, а оснивач муслиманске религије Мухамед је био лажни пророк, па чак и антихрист. Сада, као што је папа Јован Павле II рекао 1985. обраћајући се муслиманима: „Наш Бог и ваш су једно те исто, а ми смо браћа и сестре у вери Аврамовој.“

Међутим, таква промена се не односи само на ислам, већ и на све нехришћанске религије уопште. Ако је пре Другог ватиканског сабора Римоатоличка црква све оне који јој нису припадали признавала за наследнике пакла, сада је овакав став потпуно другачији. Став 2 Nostra Aetate каже: „Римоатоличка црква не одбацује ништа што је истинито и свето у овим религијама. Она се са искреним поштовањем односи према том начину деловања и живљења, оним заповестима и учењима која, у много чему се разликују од онога чега се она придржава и чему учи, ипак често преносе трачак Истине која просветљује све људе.“

Године 2019, током посете Уједињеним Арапским Емиратима, папа Франциско и врховни имам Ал-Азхар шеик Ахмед ел-Тајеб потписали су заједнички документ о људском братству, чија је главна порука била успостављање међуверске толеранције и мирне коегзистенције. Један од параграфа овог документа гласи: „Позивамо интелектуалце, филозофе, верске вође, уметнике, медијске професионалце и мушкарце и жене из сфере културе у свим деловима света да поново открију вредности мира, правде, доброте, лепоту, људског братства и суживота. да поново потврдимо важност ових вредности као сидра спасења за све и да их промовишемо свуда.“ Односно, римски понтификт, позиционирајући се као Христов намесник на земљи, потписао је да је „сидро спасења“ све само не Господ Исус Христос.

Убрзо након путовања папе Фрање у УАЕ, представљен је пројекат изградње храмског комплекса за три аврамовске религије: хришћанства, јудаизма и ислама. (?)

Овај комплекс, назван је „Дом породице Аврама“ (Abrahamic Family House), а налазиће се на острву Саадјат у главном граду УАЕ, а требало би да буде отворен 2022. године.

Треба рећи да Ватикан у дијалогу са муслиманима није дозволио таква одступања од сопствене вере као у дијалогу са Јеврејима. Али то је због чињенице да је ислам настао почетком 7. века, када је хришћанска доктрина већ увелико формирана. Осим тога, муслимани су од самог почетка препознали Исуса Христа као пророка и њему, као и његовој Пречистој Мајци, дали одговарајуће поштовање. Сукоби муслимана са хришћанским светом углавном нису били богословски, већ војно-политички и манифестовали су се у виду освајања или колонизације. Стога је фокус римокатоличко-муслиманског дијалога углавном усмерен на миран суживот и спречавање ратова и тероризма.

Закључци
Прво, речи патријарха Вартоломеја да је „Константинопољска патријаршија (…) започела званични дијалог (…) са друге две монотеистичке религије, јудаизмом и исламом” сведоче о намери Фанара да подигне овај дијалог на квалитативно нови ниво, са новим циљевима и задацима, уосталом, и сами такви дијалози се воде доста дуго и у оквиру рада разних екуменских структура.

Друго, пошто се улазак Фанара у дијалог дешава истовремено са интензивирањем процеса уједињења са Ватиканом, то значи фактичко прикључење Фанара дијалогу који Ватикан води већ неколико деценија.

Треће, искуство римокатолика сведочи да у оквиру таквог дијалога Ватикан одступа од своје доктрине да би удовољио својим партнерима у дијалогу. То се посебно односи на јудео-римокатолички дијалог. Међутим, реципрочних корака практично нема.

Четврто, нема разлога да се верује да Фанар, у оквиру овог дијалога, неће ићи путем отпадништва и да ће остати веран изворном православном учењу.

И пето, данас више нема сумње којим путем иде Константинопољска патријаршија. Ићи за њом или остати веран Православљу – ово је питање са којим се сада суочава свака Помесна Православна Црква. И свака Црква мора сама да одговори.

[table id=1 /]

spzh.news/ru

Превод: Зоран Милошевић/Балканска геополитика