Синови светлости и синови таме

У Књизи постања или Првој Мојсејевој, којом почиње Свето Писмо, пише да је Бог, стварајући свет, најпре оделио светлост од таме: „И рече Бог нека буде свјетлост. И би свјетлост. И видје Бог свјетлост да је добра. И растави Бог свјетлост од таме“.[1]

Као и васељена, и светлост и тама су Божје створење; али и више од тога – као Добар и Милостив, Бог је обучен у светлост и на тај начин показује своје присуство онима који га желе и призивају: „Светлошћу као хаљином одеваш се, простиреш небо као кожу“.[2] Пророк Исаија (8. столеће пре Христа) позива свој народ: „Доме Јаковљев, ходи да идемо по свјетлости Господњој“.[3] „Слуга Божји биће видјело народима“.[4]

Светлост коју су предсказали старозаветни пророци постаје стварност доласком Господа Исуса Христа: „Док сам у свијету, свјетлост сам свјету“.[5] „Народ који сједи у тами видје свјетлост велику, и онима који сједе у области и сјени смрти, свјетлост засија“.[6]

Узвишена је песма-захвалница праведног старца Симеона Богопримца, која говори о тренутку када овај дочекује Спаситеља света, а која се свако вече чита или поје у православној Цркви: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој. Јер видјеше очи моје спасење Твоје, које си уготовио пред лицем свију народа. Свјетлост, да просвећује незнабошце и славу народа Твојега Израиља“.[7]

Промислом Божјим „свјетлост незнабошцима“ постао је и Саул (Савле) најпре правоверни јеврејски фарисеј, а после преобраћења – Павле, апостолски гласник Благе вести међу незнабожачким народима.[8]

Писац четвртог Јеванђеља, Свети Јован Богослов, од свих јеванђелиста највише помиње светлост као природу Божију и доказ Богојављења: „У Њему бијеше живот, и живот бјеше свјетлост људима“.[9] „Бјеше свјетлост истинита која обасјава свакога човјека који долази на свијет“.[10] „Исус им опет рече говорећи: Ја сам свјетлост свијету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати свјетлост живота“.[11] „Ја у свијет дођох као свјетлост, да свако ко вјерује у мене не остане у тами“.[12] „А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла“.[13]

Свети апостол Петар се обраћа Хришћанима као Богом изабраном народу: „А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва из таме на чудесну свјетлост своју“.[14] Ту преображенску Светлост апостоли Петар, Јаков и Јован угледаше само једном: „И после шест дана узе Исус Петра и Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија се лице Његово као сунце, а хаљине Његове постадоше бијеле као свијетлост“.[15] Јер је светлост у природи Божијој и „тада ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свога“.[16] У небесном Јерусалиму праведници ће вечно уживати у „свјетлости Јагњета“ како то богонадахнуто пророкује Откривење Јованово: „И град не потребује сунца ни мјесеца да му свијетле, јер га слава Божија освјетли, и свјетлост је његова Јагње“.[17]

Видесмо, дакле, из стихова и порука Светог Писма да се сви богољубиви праведници убрајају у „синове светлости“. Међутим, таквима себе сматрају и следбеници оца лажи. У Енциклопедији слободног зидарства великог мајстора Алберта Макија под одредницом „Синови светлости“ (стр. 446) пише следеће: „Слободни зидари се наглашено називају Синовима светлости, јер су они, или би бар требало да буду, у поседу истинског значења символа. Светлост је важна реч у масонском систему. Она изражава обичном уму тешко разумљива значења. (…) У себи садржи добро скривену алузију на саму суштину спекулативне масонерије“.[18]

Слично пише и велики мајстор Менли Хол (Manly Palmer Hall, 1901–90) у књизи Изгубљени кључеви слободног зидарства: „Мајстор масон је као Сунце, велики рефлектор светлости. Он стоји пред светлом распламсале ватре и пред светом. Кроз њега пролази Хидра, велика змија, а из њених уста куља светлост Божија“.[19]

У свом главном делу „Поуке и учења“, намењеном масонима највише иницијације, Алберт Пајк (1809–91), велики командир Јужне америчке јурисдикције, „црни папа“, учитељ и „лучоноша“ свих масона света, открива нам ко је за слободне зидаре истински носилац светлости: „Луцифер, Лучоноша, Луцифер, Син Јутра! Је ли он тај који носи Светло? Не сумњајте у то!“.[20] А Менли Хол допуњује тумачење појма масонске светлости: „Узавреле моћи Луцифера су у рукама Мајстора масона и пре него што можда ступи напред, он мора доказати способност да правилно употреби моћ“.

Масони, дакле, верују да ће њихов Светлоносац (Луцифер) коначно својом светлошћу масонске истине надјачати Божанску светлост Истине и Правде Богочовека. Да се у то не би сумњало, прочитајмо још неке мисли Алберта Пајка: «Видиш, брате мој, шта је значење масонског `Светла`; видиш због чега је Исток Ложе, где почетна слова имена Божанства висе изнад главе мајстора, место Светлости… то је та Светлост, истинско познавање Божанства, вечно Добро, за којим су трагали масони свих нараштаја. Још масонство чврсто гази напред, према Светлу које пламти у даљини; Светлу тога дана када ће Зло бити побеђено, када ће избледети и нестати заувек, а Живот и Светло бити једини закон Универзума и његове вечне хармоније“.[21]

Пајк, дакле, објашњава да је Светло за којим теже сви масони истинско знање о правом Богу, а онда обзнањује свету да је Луцифер први и прави бог Универзума.

Тако је Пајк открио највећу тајну масонства; сада пажљиви читалац Тајне безакоња поуздано зна ко су истински, а ко лажни синови Светлости, и ко је заправо бог масонских ложа и носилац њихове Светлости.

[1] Књига постања или Прва Мојсејева 1, 3-4.

[2] Пс 103, 2.

[3] Исаија 2, 5.

[4] Исаија 42, 6.

[5] Јован 9, 5.

[6] Матеј 4, 16.

[7] Лука 2, 28-32.

[8] Дела апостолска 13, 47; 26, 18.

[9] Јован 1, 4.

[10] Јован 1, 9.

[11] Јован 8, 12.

[12] Јован 12, 46.

[13] Јован 3, 19.

[14] 1 Петрова 2, 9.

[15] Матеј 17, 1-2.

[16] Матеј 13, 43.

[17] Отк 21, 23.

[18] Al­bert Ma­cey, Encyclopedia od Freemasonry, New Jork, 1873, p. 446.

[19] Manly Hall, The Lost Keys of Freemasonry, 1976, p. 55.

[20] Albert Pike, Morals and Dogma, 1871, p. 321; иначе, Албертово презиме Пајк (ен. Pike) на енглеском значи „штука“ (Nomen est omen).

[21] Albert Pike, Morals and Dogma, 1871, p. 287.

*Прилог је поглавље у књизи Драган Р. Млађеновић, Тајна безакоња – увод у историју антихришћанске завере, Београд, 2010.

[table id=1 /]

Драган Р. Млађеновић/Балканска геополитика