Митрополит Филарет (Дроздов) Велика тајна о духовном сиромаштву

2. децембар (19. новембар) је дан спомена светог Филарета, митрополита московског и коломенског (Дроздова), великог делатника у историји Руске Цркве 19. века, који је спојио особине црквеног јерарха и ученог богослова, државника и подвижника побожности, проповедника и песника.

Он је био један од оних људи, које је Сам Бог изабрао за мисију највишег духовног вођства. Само на московској катедри (митрополији) његова служба је трајала скоро пола века (од 1821. до 1867.), а при крају живота његов ауторитет је био такав, да су га савременици називали „митрополитом Сверуским“, „природним патријархом“ Руске Цркве.

Митрополит Филарет је сматрао да је проповед неодвојива дужност епископа. Слава проповедничког дара била је стални пратилац његове службе.

Митрополит Филарет (Дроздов) Беседа о духовном сиромаштву

Блажени сиромашни духом: јер је ваше Царство Божије (Лк.6,20). Ово је начелно учење, које је предао Божански Учитељ и Господ наш Исус Христос, кад је на једном месту равном опколио Њега народ ученика Његових, и много мноштво људи из целе Јудеје и Јерусалима, и приморја Тирског и Сидонског, који су дошли да Га слушају и да се исцељују од својих болести (ст.17,18).

И ми смо овде на месту равном: зато што овде и високи велможа није виши од осталих, а ниски мирјанин није нижи од осталих, пред Богом, Који живи у вишњима, и на смирене погледа. И овде је народ ученика Његових: јер сви хришћани су ученици Христови. Ово много мноштво људи је дошло овде, да би се приближило и дотакло се, колико је могуће, светиње и силе Божије и кроз то да би се излечило од болести својих, какве ко осећа душевно или телесно: надам се да је (мноштво вас) дошло, или је бар требало да дође, и са том мишљу, да би слушало учење Христово.

Немојте се стидети, стари и, тако рећи, природни ученици Христови, ако вам предложим начелно учење Христово: него са већом пажњом слушајте учење, које је одавно требало да испуните, и у коме остати незналица, не само да је стидно, већ и погубно.

Блажени сиромашни духом: јер је ваше Царство Божије.

Благословен је љубљени Учитељ за овај почетак учења! Ако би Он, почињући да говори народу о Царству Божијем, одједном свима без разлике рекао оно, што је насамо рекао човеку, који се сам сматрао за учитеља Израиљевог: ако се ко не роди свише, не може видети царство Божије: онда на питања Никодимова: како се човек може родити будући стар? еда може други пут ући у материцу своје мајке и родити се (Јован.3,3-4)? колико би се још додало питања тешко разрешивих за плотске људе! Или, ако би не-припремљеним ученицима Он предложио учење о крсту, које су, и после припрема, сами Апостоли тешко разумели: и не разумеше овај глагол, јер беше сакривен од њих, да га не осете (Лк.9,45): како би тешко било слушати Њега, и прихватати оно што се чуло! Сада пак снисходећи немоћи оних слушалаца, Он не задивљује висином, не плаши тешкоћом учења, него пре свега чини њега милим (љубазним), и привлачи к њему срца слатким речима блаженства, царства Божијега.

Ко не тражи блаженство, где и како уме (како зна)? Ко не жели Царство Божије? Који безумник или безосећајник може бити хладан или непажљив кад му предлажу блаженство, кад му обећавају царство Божије? И гледајте. Ово је пут ка блаженству; ово је двер у царство Божије – сиромаштво духа. Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Божије. Није ли истина, да се може одбацити цео свет, да би се стекло ово сиромаштво, које доноси блаженство и царство Божије?

Хришћанине! Учениче блаженства! Учениче Царства Божијега! Зар не продиру у твоје ухо ови први звуци Христовог учења? Зар се не шири твоје срце да би прогутало ово? Зар не жуди твој ум да сазна, шта је то сиромаштво духа? Зар не побуђује тебе дух на спасоносну бригу, како би ти постао један од блажених сиромашних духом? Слушај и учи се.

Блажени сиромашни духом: јер је ваше Царство Божије.

Опет благословен је Премудри Учитељ, што премудро учење облачи у простоту слова (у једноставност речи), тако да се скривено од мудрих и разумних открива младенцима. Шта је загонетније од блаженства, које сви свуда траже и нико нигде не налази? Шта је не-достижније од Царства Божијега, пошто је све Божије недостижно? Да ли је просто по овоме објаснити начин да се достигне блаженство и Царство Божије? Насупрот томе, шта је познатије и простије од сиромаштва, које свуда срећемо међу собом? И управо тиме највећи Учитељ (без премца) објашњава тајну, како постићи блаженство и царство Божије. Гледај на бедно сиромаштво плоти, размишљај, и разумећеш блажено сиромаштво духа.

Сиромашак нема ничега, него све проси од других, и као милост проси оно, што је неопходно за живот, као што је храна, одећа, склониште. Ако дух твој, спомињући рајско станиште (обитавалиште), из кога је он у прародитељима изгнан, и рајску одећу светлости, од које је грехом обнажен, и рајску храну са дрвета живота, које је лишен, (и осећа себе) и види себе у крајњој оскудици сваког добра и у опасности да умре вечном смрћу; и зато непрестано прибегава и припада Богу, тражи и проси себи духовно обитавалиште – у Цркви Његовој, и духовну одећу – у благодати Сина Његовог Исуса Христа, да би (био) крштен у Њега и обучен у Њега, и духовну храну – у сваком слову (речи), које излази из уста Божијих: по таквим расположењима Бог, Који је богат милошћу, види и прима тебе као сиромашног духом, и дарује ти прошена блага, и у њима дарује ти само Царство Божије. (Спознати) Признавати да у нама, и за нас у свету, нема истинског духовног добра, и усрдно просити духовну милост од Дародавца свих блага Божијих – то је дело (човека) сиромашнога духом. Смирена молитва и молитвено смирење сачињавају сиромаштво духа.

Судећи по томе, што је лишеност небеских и духовних блага заједнички жреб (удео) од прародитеља свих, који живе на земљи: онда би ваљало, изгледа, свима без изузетка да буду сиромашни духом. И заиста, по овом расуђивању међу људима заправо нема богатих духом: него, што је најгоре, има оних, који се богате, то јест има сиромашних, који се представљају као богати. Они су, ако могу тако рећи, богати гордошћу, сујетом, лицемерјем, незнањем и слепилом; и зато не долазе до спасоносног осећаја духовног сиромаштва.

Један (човек) је учинио неколико добрих или добротворних дела; и мисли, да се већ обогатио врлинама. Другога су похвалили; и он уверава себе, да је већ достигао савршенство. Неко је умео (успео) само да сакрије своје пороке: и тада већ њему нису потребне врлине. Неко је навикао да задовољава само захтеве плоти, и готово да и не зна за потребе духа, изобиљем земаљских блага (он) сакрива од себе недостатак небеских блага, чулним задовољствима затупљује духовни укус, и ако је дом његов пун, одећа украшена, тело сито или пресито, он је веома задовољан; и гледа на људе тачно (тако) као што богати (човек гледа) на сиромахе, који му говоре о духовној глади, о греховној наготи, о бедном земаљском изгнанству нашем из нерукотвореног и нетрулежног дома Оца небескога.

Ко има ухо да чује, нека чује шта Дух говори. Говориш, како богат сам, и обогатих се и ништа ми не треба, а не знаш, да си ти јадан (окајан) и бедан, и сиромашан, и слеп и наг (Откр.3,13-17). Да чујемо и то, какву судбину одређује Бог таквима, који се лажно и маштарски богате. Гладне испуни добрима, и оне, који се богате, отпусти празне (Лука.1,53). И шта може бити друго! Ко мисли, да је богат, тај не осећа потребу (нужду): ко не осећа потребу, тај не проси: ко не проси, тај не прима, по реченоме од Апостола: немате, јер не просите: јер небески Дародавац блага, као што не наређује да бацамо бисере пред свиње, тако и Сам то не чини; а с друге стране онај, ко не проси благодати од Бога, није у стању да је прими, имајући закључано срце (затворено). Стога је и речено: ко проси, прима, и ко тражи, налази, и ко куца, њему се отвара (Мт.7,8) унутра скривено Царство Божије.

Хришћани! Тај (Исус), Који нас у Јеванђељу учи духовном сиромаштву, богат будући, нас ради осиромаши, да би се ми сиромаштвом Његовим обогатили (2.Кор.8,9). Ако би из послушности Њему, из захвалности, ради учешћа у безбројном (безмерном) богатству, које нам је стекао, то јест у бескрајном блаженству Царства Божијега, требали ми од богатих постати сиромашни: зашто жалити (зашто да нам је жао)? Али ми немамо шта да изгубимо по свом унутрашњем, духовном човеку, ако нас благодат Христова није обогатила; постати сиромашни духом значи само јасно познати и искрено признати сиромаштво, које се са нама родило и са нама живи. Да ли је могуће ово занемарити? Да ли је могуће бити упорно против овога?

Ако ти се чини, да си стекао неке врлине: шта имаш, што ниси примио? Зар ниси ти примио од Бога закон доброте, и светлост ума, у којој си ти видео овај закон, осећање срца, којим си га заволео, сведочанство савести, које ти није дозволило да се одрекнеш њега, или да га заборавиш, снагу воље, којом си се покренуо да га испуниш, средства, којима си ти могао да га испуниш? Па ако си то примио; што се хвалиш као да ниси примио (1.Кор.4,7)? Издвоји и одбаци од духовног богатства, које си присвојио, оно, што си примио од Бога: и види, да ли ће остати нешто код тебе, осим твога наследног сиромаштва?

А шта, ако су плодови твоје правде као унутарњим црвом оштећени нечистим намерама и побудама? Шта, ако насупрот неколико динара, које ти бројиш у свом духовном скровишту (ризници), Бог и ближњи могу да ти наброје много хиљада динара дугова, то јест грехова и неправди? Зар не треба у том случају признати, да си ти сиромашнији од (свих) сиромаха? Ако, уместо тог признања, ти заглушујеш осећање тог сиромаштва, полажући своје задовољство у пропадљивом земаљском богатству, или оптерећујући своје срце прождирањем и опијањем, и предајући се другим чулним и скотским жељама: ти чиниш оно (исто), што и (изображени) описани у Јеванђељу распусни син, кад он у недостатку хране, својствене човеку, жељаше да се насити од рошчића, које јеђаху свиње (Лк.15,16).

(Да разумемо) Да осетимо (ми), учесници свеопштег сиромаштва, да осетимо, свако у свом духу, наше сиромаштво у духовним добрима и да се смиримо; да признамо своју греховност и да се покајемо; да прибегавамо често дому Оца Небескога, и да просимо од Њега духовну милост, ради Христа, Јединородног Сина Његовог, Који је ради нас осиромашио, и нама стекао богатство благодати Крвљу Својом; и нема сумње да ће Он, по овом заступништву (посредништву), дати Духа Светога онима, који просе од Њега (Лука11,13) са вером, и овај Утешитељ изнад слова (речи) опитом ће нас научити, како су блажени сиромашни духом, и да је заиста њихово царство Божије. Амин.

[table id=1 /]

Дела Филарета (Дроздова). Слова и говори. Том 2, 1821-1826.