Михаило Меденица: На улице, да зло види од чега смо или чиме да браним Подриње ако немам Подримље?!

Где сутра- на улицу, наравно, али понављам: не као уличари, не само да бисмо рекли како смо изашли већ да овом злу буде јасно да смо- изашли!

Нема то везе са тим колико ће нас бити но какви ћемо бити, а даће Бог бићемо- саборни!

Под светим српским знамењем и подигнуте главе уместо песнице (отпор је стање свести и духа, а не белосветско просеравање по диктату и за јаничарски ћар)!

Не плаши се ово зло народа, народом владају ко робљем, али страх их је појединца, човека, онога који зна да не мора да буде ни вођен ни предвођен јер робу је и маслачак ко оков а слободном- ланци ко копрена…

Бићемо саборни ако смо слободни у глави и души, тога се зло највише плаши и противу тога нема багера, чекића, нема довољно фантомки којима ће сакрити страх…

На улице, под светом тробојком, у славу Србије, јер пострадала је сирота и због нас колико и због овог зла!

Нисмо бољи зато што нисмо као они, напротив, они су мрак онолико колико ми нисмо имали храбрости да упалимо свећу, но…

Ево нам прилике да победимо себе, а чим то учинимо- побеђено је и зло!

Досадан сам, знам, али опет понављам- победићемо само саборношћу, а не пуким протестима!

Саборношћу у веру, свести и сазнању да излазимо на улице како сутра не бисмо тумарали тражећи и богазе!

Ако ћутимо на велеиздају Косова и Метохије узалуд узвикујем противу проклетог Рио Тинта!

Ако нам ваља Мали Шенген (Отворени Балкан) нека нам слободно закона о експропријацији!

Ако дам Велику Хочу, Призрен, Пећ, Митровицу, Приштину, Ђаковицу…чиме ћу бранити кућу кад зло дође по њу?!

Где сутра- на улицу, наравно, али понављам: не као уличари, не само да бисмо рекли како смо изашли већ да овом злу буде јасно да смо- изашли!

Нема то везе са тим колико ће нас бити но какви ћемо бити, а даће Бог бићемо- саборни!
Под светим српским знамењем и подигнуте главе уместо песнице (отпор је стање свести и духа, а не белосветско просеравање по диктату и за јаничарски ћар)!

Не плаши се ово зло народа, народом владају ко робљем, али страх их је појединца, човека, онога који зна да не мора да буде ни вођен ни предвођен јер робу је и маслачак ко оков а слободном- ланци ко копрена…

Бићемо саборни ако смо слободни у глави и души, тога се зло највише плаши и противу тога нема багера, чекића, нема довољно фантомки којима ће сакрити страх…

На улице, под светом тробојком, у славу Србије, јер пострадала је сирота и због нас колико и због овог зла!

Нисмо бољи зато што нисмо као они, напротив, они су мрак онолико колико ми нисмо имали храбрости да упалимо свећу, но…

Ево нам прилике да победимо себе, а чим то учинимо- побеђено је и зло!

Досадан сам, знам, али опет понављам- победићемо само саборношћу, а не пуким протестима!

Саборношћу у веру, свести и сазнању да излазимо на улице како сутра не бисмо тумарали тражећи и богазе!

Ако ћутимо на велеиздају Косова и Метохије узалуд узвикујем противу проклетог Рио Тинта!

Ако нам ваља Мали Шенген (Отворени Балкан) нека нам слободно закона о експропријацији!

Ако дам Велику Хочу, Призрен, Пећ, Митровицу, Приштину, Ђаковицу…чиме ћу бранити кућу кад зло дође по њу?!

Понављам: нећемо отерати проклети Рио Тинто ако нам је Богородица Љевишка предалеко, нити ћемо одбранити куће ако не сачувамо згаришта, а понајмање ћемо уставити накарадне законе људске ако прећутимо Законе Божије!

На улице- да зло види од чега смо: од дечанских висина и самодрешке причести!

Саборно- не плаше се они народа, страх их је човека, а шта је сабор до устанак човека у човека, за човека крај њега.

[table id=1 /]

Михаило Меденица/Два у један