Опасности роботизације друштва

Расправе на нивоу глобалног друштва за време текуће пандемије вируса корона скренуле су на један сасвим очекиван, али не суштински битан правац. Логично је да се за време пандемије у великом делу друштва појави несавладиви страх. При томе, уколико политичка класа, која је подложна смени на изборима или на улици, крене да по сваку цену избегава одговорност и пребацује је на исто то заплашено друштво, а такође искоришћава средства за сузбијање пандемије, као што су вакцине, у геополитичкој борби – глобални интернет ће све виши личити на сујеверно средњовековно село.

Новооткривени страх од смрти (јер смрт је у потрошачком друштву добро сакривена тајна) ствара плиму незадрживих емоција, отуда и расправе о томе која закулисна група жели да нас све прореди, као и питања постављена дрхтавим гласом – да ли си се вакцинисао?! Чим се корона навикне на нас и наши организми на њега, истог трена кад ступимо у неизбежан биолошки суживот, страх од смрти биће потиснут негде дубоко у подсвест, а дојучерашњи оптуживачи у међусобним убиствима наставиће са својим обичним животима као да се никада ништа није десило. Нешто ће, међутим, остати од те луде вишегодишње журке назване „хистерија треће деценије 21. века“, а то су инструменти контроле државе над грађанима.

Свевидеће очи

Никада досад државе нису располагале таквом технологијом да могу, уколико то пожеле, контролисати кретање готово сваког свог грађанина. Мегаполиси попут Москве, Лондона и Берлина препуни су камера, док су алгоритми за распознавање лица увелико усавршени. Московски метро је исте године када је држава почела да примењује дигиталне инструменте за контролу кретања својих грађана увео систем Face Pay, плаћање за пролазак кроз рампу на метро станицама путем распознавања црта лица. Руски државни финансијски гигант Сбербанк кренуо је у кампању сакупљања биометријских података од својих клијената, а који укључују снимање гласа и лица. У свету дигитализоване државне управе наше лице постаје наш пасош и нигде се не можемо сакрити од свевидећег ока државе.

У самом јеку пандемије, јуна 2020. године, председник Руске Федерације Владимир Путин потписао је указ о успостављању централизоване базе података грађана Русије. Овим актом наложено је пребацивање свих најважнијих државних података о грађанима у јединствену базу података, која ће бити под контролом Федералне пореске службе. Рок за оперативност базе је 1. јануар 2023, а одређен је и прелазни период за усклађивање државних органа с овим инструментом до 31. децембра 2025. године. После тог датума, дакле од 2026, ова база постаје главна за све процесе валидације, то јест препознавања грађана. Нема више раздвојених архива, трагања за подацима, некомуницирања међу разним органима државне управе, све је на једном месту, доступно кроз један клик. То подразумева не само ефикаснију државну управу већ и највиши степен контроле над грађанима, крајњи облик процеса „паспортизације“ започетог у Совјетском Савезу, а довршеног у дигиталној ери.

Грађани Србије се и не питају откуда им јединствени матични број грађанина (ЈМБГ), који је уведен 1976. године. Очито да је његов циљ био ближа контрола над грађанима у сусрету с државним органима, како би биле избегнуте ситуације замене идентитета и томе слично. Пошто је ЈМБГ уведен за време једнопартијске диктатуре, о њему се није водила расправа на нивоу друштва. У совјетској Русији ЈМБГ никада није уведен. Тек 1999. године већ демократизована руска држава увела је индивидуални број пореског обвезника за физичка лица, на руском скраћен као ИНН. Грађанима Русије није се допало да их држава обележава бројевима, наслеђе совјетског репресивног система било је и те како свеже, особито ревносни православци су у томе чак видели печат антихриста. Борци за заштиту људских права критиковали су повишење степена контроле над грађанима, док је Руска православна црква била принуђена да на пленуму Богословске комисије 2001. године донесе решење да руска верзија ЈМБГ-а ипак не значи да је Апокалипса пред вратима. Наравно, руска држава је увела ИНН без обзира на рационалне и ирационалне критике друштва.

Исти процеси одвијају се и у свим осталим државама, у развијеним брже, у неразвијеним спорије. Они представљају заокружење процеса дугог трајања који датирају још из доба античке државе, од самог почетка држава као институционализован систем стара се да повећа контролу над својим грађанима, јер су у функционалном смислу грађани за њу ресурси којима она располаже. Што је степен контроле виши, већи је и страх од последица потенцијалних репресија, јер државе такође располажу монополом примене силе. Што је држава мање демократска, а њени инструменти контроле над грађанима савршенији, репресије ће бити обухватније. Степен контроле над грађанима Русије данас је већи него у време Совјетског Савеза, али је степен репресија знатно нижи. Другачије речено, грађанске слободе су на знатно вишем нивоу у поређењу с претходним периодом.

Данас је, међутим, готово немогуће, а у ближој будућности ће бити потпуно немогуће, нестати с радара државе. У време најљућих репресија у СССР-у 1937-1940. године забележена су бекства сибирских сељака од колективизације. Одлазили би далеко у тајгу, на ненасељена подручја где није било државне контроле, и тамо би заснивали нова слободна села. Тако су, својевремено, руски сељаци с Урала и из западног Сибира побегли на леву притоку Јенисеја – реку Дубчес, и живели слободно од државе. Проживели су у слободи све до 1951. године када их је случајно открила совјетска авијација, после чега држава није штедела ресурсе да пошаље оружану силу дубоко у сибирску недођију не би ли вратила под своју контролу одбегле грађане.

Упоредо с увођењем нових званичних докумената, као што су у оквиру пандемије федерални QR код сертификати о вакцинацији, руска држава убрзано ради на развоју електронске управе. Портал Госуслуги је државни федерални сајт преко кога грађани могу да остваре разна социјална и административна права без физичког присуства у општинским многофункционалним центрима. У последње време неке услуге су доступне искључиво кроз овај портал. На нивоу града Москве функционише и портал Мос.ру са истом наменом као и портал Госуслуги, с тим што се његовим услугама могу користити само грађани с пријавом боравка унутар административних граница Москве.

Како би грађанин активирао налог на овим сајтовима, мора унети своје податке из личне карте (у Русији се она зове унутрашњи пасош) и затим у банци или пред државним органом потврдити свој налог. На попису становништва Руске Федерације завршеном 15. новембра ове године, око 20 одсто грађана самостално се пописало кроз портал Госуслуги. Русија развија и системе електронског гласања, то јест гласања кроз интернет. Као и са е-управом, постоје два паралелна система – федерални и московски. На федерални систем електронског гласања нису стизале притужбе, а он је још у фази тестирања и употребљиван је само у неким регионима Русије. На адресу московског система за електронско гласање стигле су озбиљне оптужбе за манипулацију изборним резултатима током овогодишњих парламентарних избора.

Пандемија је убрзала ток дигитализације руског административног система, будући да је закон о увођењу федералног QR код сертификата о вакцинацији већ у думској процедури. Грађани ће моћи да добију поменути сертификат искључиво ако имају потврђен дигитални налог на порталу Госуслуги. То фактички значи да, што се руске државе тиче, грађани морају да се дигитално повежу с њом или неће моћи да остваре основна грађанска права. Важно је разумети да је овај тренд започет пре пандемије и да ће се наставити после њеног завршетка. Такође, ради се о глобалном тренду, оазе недигиталне слободе ускоро нигде неће постојати.

Увод у технократију

Поред дигиталних инструмената контроле државе над грађанима, који се теоријски могу употребити и у циљу репресија (замислимо да држава уђе у период политичке нестабилности у коме доживљава грађане који протестују као претњу), приватне корпорације, као и оне у јавном власништву, баве се разрадом вештачке интелигенције.

Савремено доба децентрализоване интернет-комуникације и опште доступности чињеница, получињеница и нетачних тврдњи довело је до кризе поверења у званичне институције биле оне политичке или научне. У оквиру слободне демократске утакмице ово стање означава масовну појаву популистичких покрета који на јефтиним паролама, говорећи оно што грађани желе да чују, задобијају популарност, што доводи до дестабилизације политичког поретка. Мејнстрим партије покушавају да се заштите од ових напада пребацивањем одговорности на експерте којима се, на тај начин, у неку руку, даје официјелни статус.

Постоје званични партијски, па и државни експерти за сферу политике и економије, а тренутно и за питања јавног здравља. Оно што је епидемиолог Кон у Србији, то је вирусолог Гинцбург у Русији. На овај начин се крњи демократија и на мала врата уводи технократски начин владавине. Политички функционери владају кроз подршку грађана на изборима и само они могу да доносе решења и сносе добре или лоше последице њихових резултата. Експерте нико не бира на изборима и они не могу сносити одговорност за лоше савете.

Технократија је стара новост, актуелно је питање вештачке интелигенције, а Русија нимало не заостаје у том погледу. Ове године ће се на московским улицама појавити експериментални модели аутомобила којим ће управљати систем аутопилота руске корпорације Јандекс. Градоначелник Москве Сергеј Собјанин, који иначе предњачи у коришћењу високих технологија у државној управи, изјавио је да је током текуће 2021. године програм вештачке интелигенције интегрисан у систем московских домова здравља успео да помогне лекарима да поставе 2,6 милиона дијагноза.

Квадрокоптери и широки систем камера у Москви учитавају своје снимке у неуромрежу повезану с московском грађевинском инспекцијом. Овај систем вештачке интелигенције, који је пуштен у погон 2020. године, самостално обрађује 40 хиљада снимака у току једног сата, а затим аутоматски шаље грађевинским инспекторима нарушења урбанистичког плана или процедуре извођења радова. На порталима руске е-управе водећу улогу у давању информација преко телефона или путем сајта имају чет-ботови, који функционишу путем модела аутономног машинског учења заснованог на вештачкој интелигенцији. Из године у годину чет-бот се путем коришћења усавршава и способан је да одговара на комплексна питања. Алгоритми вештачке интелигенције користе се у процени односа цене и ефективности разних пројеката који се финансирају из буџета града Москве.

Нимало није научна фантастика рећи да ће у блиској будућности део административних решења на себе преузети рачунски алгоритми вештачке интелигенције. Епидемиолога Кона ће тада заменити нови е-Кон, спреман да вашу бојазан развеје математички прецизним формулама које сигурно нећете разумети.

Повишена могућност контроле над грађанима, учешће у политичким процесима кроз интернет, а такође и коришћење компјутерских програма способних да се сами развијају и уче у оквиру управљања сложеним државним системима означава крај демократије какву познајемо. Примена нових технологија из корена ће променити однос државе и грађана, као и однос грађана с политичким партијама. Између грађана и политичке класе биће успостављена својеврсна цедиљка која ће филтрирати информације које долазе од задовољних или незадовољних грађана и затим те обрађене податке предавати одлучиоцима унутар датог политичког система. Избори ће тако постати формалност, док ће се држава оријентисати на прикупљање података од грађана и усклађивати своју политику узимајући у обзир друштвену атмосферу у реалном времену. Државни руководиоци биће у стању да врло брзо разумеју да ли су њихова решења прихватљива грађанима или не.

Проблем целог овог система је у његовој нетранспарентности. Грађани ће имати утисак да разговарају са зидом и никако неће моћи да провере на који начин је њихов инпут, жалба или похвала, имао дејство на аутпут, крајњи резултат у виду усвајања или примене неког политичког решења. Невоља је и у томе што ће вештачка интелигенција полагати рачун искључиво политичкој класи која је контролише, а грађанима ће њену вољу опет тумачити политичари. У робократији, када већ машине не лажу, моћи ће у њихово име да лажу властодршци.

Све у свему, Русија се налази на врхунцу таласа дигитализације државне управе, али и употребе машина при самом процесу доношења одређених политичких одлука. Та констатација развејава мит о Русији као о некој технолошки назадној држави с деградираном инфраструктуром. С друге стране, постоји све већа бојазан да ће грађани у већој мери бити одстрањени из учешћа у процесима доношења одлука које директно утичу на њихов живот.

Овај режим ћутње и паралелног друштва, како га назива бивши блиски Путинов сарадник Владислав Сурков, показује да невидљиво, потиснуто незадовољство грађана не значи и непостојање истог, те да се такви проблеми неће решити пребацивањем одговорности на компјутерске програме. Русија повећава ефикасност свог државног система, али јој још недостаје друштвени дијалог.

Александар Ђокић је асистент катедре за упоредну политику Руског универзитета пријатељства народа (РУДН) у Москви

Печат