Бог нам је одредио: да будемо искушени болестима и демонским помислима

Као што восак који није загрејан и омекшан не може да остави добар утисак на наложеном на њега печату, тако човек, ако није искушаван трудом и слабошћу, не може да садржи печат врлине Божије. Зато Господ и каже божанском Павлу: „Доста ти је благодат моја, јер се сила моја у слабости савршава“ (2. Кор. 12, 9).

Тако се хвали и сам Апостол, говорећи: „Много ћу се спремније хвалити слабостима својим, да се у мени усели сила Христова“ (исто). Такође у Пословицама пише: „Кога Господ воли, кажњава и ужива као отац своме сину“ (Пословице 3:12). Апостол назива побуне непријатеља Крста, које су се тада често дешавале и њему и свима светима, да се не би узвисили, како каже, обиљем откривења (2. Кор. 12, 7). ; али остадоше више, кроз смирење, у образу савршенства, побожно чувајући божански дар кроз честа понижења.

Лукаве мисли и телесне болести називамо слабостима. Јер тада су тела светих који су се борили против греха, предавана смртоносним ранама и разним другим тугама, била много већа од страсти које су грехом ушле у људску природу; али сада, кад је црква у свету <т. односно нема очигледних прогона>, потребно је тело поклоника побожности искушавати честим болестима, а душу лукавим помислима, посебно оних чије је знање моћно сваким осећањем и уверењем, да би не пада на сујету са надменошћу, и могао би, ради великог смирења, да садржи, као што рекох, у својим срцима печат божанске лепоте, по речима Светог пророка: „Нека буде светлост лица твога. запечаћен на нас, Господе“ (Пс. 4, 7).

Јер доликује се са захвалношћу подносити такву одлуку Господњу о нама; и тада ће нам се и болест и борба са демонским помислима урачунати као друго мучеништво.

Јер онај који је тих дана говорио устима безаконих владара светим мученицима: Одрекните се Христа и заволете славу овога света, тако сада и сам вели слугама Божијим; Затим мучећи тела праведних и крајње грдећи поштене учитеље преко оних који су служили мудрости ђаволској, он и сада наноси разна страдања исповедницима побожности великим укорима и понижењима, нарочито када они, у славу Господњу, са великим моћ помози потлаченом страстима.

Зато морамо са свом марљивошћу и стрпљењем изградити у себи такво сведочанство савести пред лицем Божијим: „Стрпљиво се уздах у Господа, и Он ме услиши и услиши молитву моју“ (Пс. 39, 2) . (Филозофија, том 3, гл. 94).

Благословена. Диадокус

Извор:Васељенска ТВ