Бесмрти лик елизабетанске драме, Зорана

Не могу да одолим а да се поново не окренем за Зораном Михајловић, као што се окрећем на улици кад угледам жену од које се губи дах. И једино што ми може повратити дах своди се на речи: таква појава је неуништива, ништа јој не могу ни године, ни они који облећу око ње, ни ватра ни вода, ни висока ни ниска температура, али ни уништитељи Србије, од Лабуса и Ђинђића, па све до Александра Вучића. (И где ли се сакрио Мирољуб Лабус, хоће ли га икад српски мосад привести истини?)

Већ та чињеница о Михајловићкиној неуништивости довољна је да се каже: чувај се Александре Вучићу, чувај. Од ње ти следи укопанција, колико год да дрхтиш пред њом. И колико год јој изражавао оданост, тако што је нећеш ни попреко погледати, за шта иначе немаш снаге, или што си најобичнија кукавица. Или што ћеш је игнористи тобож увређен, чему си више склон. Она је незаобилазна, нужна, непомерљива као Кинески зид или Кеопсова пирамида. Она ти је као онај фатални лик са почетка драме Макбет, драме која у елизабетанској епохи власт издиже на пиједестал највише људске тековине, а што је за Енглезе сасвим редовно и пожељно стање живота!

Видело се то још у директном телевизијском преносу у време када су поплаве харале Србијом, а Александар Вучић је грмео и сва присутна влада је утекла у мишије рупе, док је Ивица Дачић, највероватније понесен јелом и пићем, одсутно куњао, а Зорана Михајловић, као феме фатале, уопште се није обазирала на свог олимпљанина који баца громове и муње на недопустиву поплаву и ту присутне носиоце власти. Све је камера показала, без мита и корупције.

Ништа мање упечатљиво ткиво Михајловићкиног психолошког профила показало се када је ономад у Грделичкој клисури, или негде наблизу тој битној линији подизаног аутопута, са читавог једног брда услед немара одваљен био поприличан део бетонске заштите, а Зорана Михајловић чак није отишла ни да промени фризуру, или у шопинг, у неку од западноевропских престоница моде. Чак није ни скокнула до најближег и најоданијег телевизјског студија да са себе и речима млатисламе зачепи уши и избрише свест онима који би је слушали, чак ни то, да би са себе скинула њој припадајућу одговорност. За њу је тај посао обавио Александар Вучић, главом и грмљавином: „Да ако треба и брдо ћемо уклонити!“ Само да Зоки Зоруле нема стрес и лоше снове.

Нећемо помињати њен омиљену опскурну организацију НАЛЕД, која је копиле ЈУАЈСЕД (или тако некако) и ЕМЕМЕФА, која располаже таквом силом да доноси законе у земљи Србији, чију би примену, на примениоцима, солунски ратници, по узору на старозаветне хришћане засули каменицама. Па нек неко каже да се њена сила и моћ не крије у њеној неуништивости – или обрнуто.
Чувај се Александре Вучићу, чувај, неће теби улица доћи главе, не, већ неуништива Зорана Михајловић, пред којом је и свемоћна Наташа Кандић равна мачијем кашљу, или тек Соња Лихт, из сенке славна активисткиња из 68, а миљеница УСА.

Нови прилог страховитој, елементарној сили, равној стихији соларних протуберанци, од Зоране Михајловић стиже у извештају Марије Алимпић, са страница сајта „Србин инфо“, од 16. децембра ове године. Наслов је, по мом осећају, исувише благ и мекан: „Србијом крстаре продавци магле и илузија, у замену за живот“.

Пре осврта на та звона која звоне на узбуну, да кажемо: У том извештају, равном установљавању стања страве и ужаса у Србији, у текстуалном делу провлачи се једна малецна мрља. Када текст да име неке фирме, међу Србима редовно ословљене енглеским језиком, „Србин инфо“ то пише на енглеском језику. Некад је важило правило у писању таквих назива да се обавља фонетски – дакле, онако како се изговара. Бар да тај сајт не иде на руку даљој разорној делатности у српском језику, ако жели да буде српски.

То значи није Eastern Mining, већ Истен мајнинг, или није Adriatic Metals, већ Ејдиетик металс, или није Balamara Resources Limited, већ Баламара рисорсиз лимитид. Дужан сам да овде додам: моја сазнања казују да је енглески језик званичан језик у паклу.
А онда, у рапорту о злочињенијама, следи репертоар моћи и неуништивости Зоране Михајловић.

Алимипићева веома прецизно наводи многе локалитете по нашој лепој Србијици где су рударски паразити усмерили своје сисаљке за сатирање земље Србије, веома легално и још легитимније. Сетимо се како је Емир Кустурица поткресао једну од тих сисаљки на Мокрој гори, на коју се правно и правоваљано окомила та паразитска творевина. Али не може Емир Кустурица на плећима да носи целу Србију. На путу тог исисавања снаге земље Србије налазе се Цер (где су Срби до ногу потукли аустроугарску војску), Букуља, Рековац, Врање (одакле потиче Бора Станковић), Крајковац, Добриња (место у коме се родио Милош Обреновић), Прањани, Сиковац, Рашка (одакле је света лоза Немањића), Кижевак, Саставци, Рађевина, и, наравно, Јадар.
Може ли ико да претпостави, да само на трен замисли колико би укупно то подручје било када би се ту спустиле сисаљке за сатирање земље Србије, не само непосредно, него и наоколо, у тешко мерљивој квадратури сваког од тих подручја. И то је тек почетак…

Каже Марија Алимпић: „Зорана Михајловић је та која је најавила отварање рудника у Рашкој за 2024. Зорана је та која дели дозволе шетајући из министарства у министарство и са собом води свој верни тим“. Па даље додаје да је неуништива Зорана Михајловић још 2011. помпезно најавила да „Српска напредна странка планира да гради нове електране и да отвара нова рудна поља“.
А још колико јуче, после колосалног губљења струје у већем делу Србије, Александар Вучић се јавно разоткрио као могући следбеник суицида, само да би заштитио неуништиву Зорану Михајловић, сад већ и увелико у јавности Србије сагледану као врхунску штеточину.

Онда није ни чудо да њен ментор, Александар Вучић, као избављење из тог лавиринита, у који га је гурнула неуништива Зорана Михајловић, налази у самоубиству. Само да њој ни длака с главе не фали.

Дакле, Александре Вучићу, теби о глави ради Зорана Михајловић.

Не да ти о животу ради тамо нека Мариника, са свешћу жена у црном и расуђивањем жена Сребренице и наступом гласоговорника западних душмана, не тамо неки вашингтонски трбухозборитељ Ђилас, не тамо неки притуљени ђак западне мисли Јеремић, не победитељ хашког минотаура Шешељ, не анемични Обрадовић, не Заветници, не руски хуманитарни центар у Нишу коме не дајеш посебан статус мада ти свуда џеџе англосаси, германи и околна боранија, не обесциљени и избезумљени народ српски и грађани и националне мањине, не снег у децембру и јануару… Александре Вучићу, теби о глави ради несаломива, неухватљива, ладна као летњи шприцер Зорана Михајловић.

Срђан Воларевић / Васељенска