ИМА ЛИ СИГУРНОГ ,,БРЛОГА” ЗА „БАКУ ПРАСЕТА“?

Макијавели је одавно приметио да подела друштва на „пријатеље“ и „непријатеље“ чини основно обележје сваке тираније.

Непријатеље би, дабоме, требало сатрти, а суштина тог сукоба је у неприхватању другачијег мишљења, односно оног „Другог“, који је изван нас и нашег система поимања и вредности. Из овог неприхватања „Другог“ настају тоталитарна стања свести, која душу савременог човека покушавају да поробе наметањем „једине“ или „велике“ истине у односу на коју је било шта „друго“ лаж, односно непријатељ, кога је по сваку цену потребно уништити. Свакако, један од најпознатијих система таквог тоталитарног мишљења у савременом свету често је познат под називом „политичка коректност“.

Традиционална подела света на пријатеље или непријатеље, како су је, рецимо, доживљавали Макијавели или Хегел, у концепту политичке коректности превазилази жељу за једноставним уништавањем или поништавањем непријатеља и прави искорак према „империјалној доктрини“, која непријатеља тежи да „репрограмира“ и интегрише у себе кроз процес асимилације. У искривљеном огледалу политичке коректности, идентитет другог или другачијег постаје „легитимна мета“, парадоксално, управо у прокламованом циљу прихватања другог или другачијег. Пример овог процеса одлично је приказао Џорџ Орвел у својој „1984“, где партијски иследник О’Брајен, као самопрокламовани представник „Велике Истине“, није задовољан физичким уништењем своје жртве, Винстона Смита, већ с пуним правом, које му даје ничеански схваћен концепт моћи, од Винстона захтева приступање „Великом Другом“, и утапање у партијски колектив који О’Брајен представља.

На сличан начин и велика већина данашњих бораца (и боркиња) за људска права, којима су пуна уста разноврсних слобода, упорно слободу, а нарочито слободу мишљења и говора (од које све и почиње), својим деловањем претварају у привилегију. Међутим, ако је слобода једна врста привилегије, онда она више и није слобода, већ управо то – привилегија одређеног слоја људи. Каста привилегованих ће, примера ради, једног, до јуче угледног члана друштва медијски да разапиње и унапред осуди за „вишеструка силовања“, а пре било каквог судског епилога, при томе потпуно заборављајући на базични правни механизам да је свако невин док се не докаже супротно. Истовремено ће нас кроз медије главног тога убеђивати да мушкарац може да постане жена (и обрнуто), само ако у то верује, па чак и да тај магични процес понови више пута, упркос простој чињеници да мушкарац никад неће моћи да затрудни, нити ће жена икада моћи да оплоди своју „партнерку“.

Међутим, више није проблем у томе у какве све модерне бајке верују борци, боркиње и све оне наводно угрожене „етеричне душице“, за чију се слободу да буду робови, ови боре. Проблем је у томе што би и сви ми остали, који се не осећамо као „угрожена мањина“, требало да поверујемо у ову „Велику Истину“, која, заправо, није ништа друго, него неоколонијални концепт у служби опстанка хијерархијског друштва на чијем врху се налази незаслужено привилегована каста. Као и за сваки мит, и овде се захтева слепа вера и послушност, упркос здравом разуму и логици.

Овај претећи наратив врло јасно можемо да препознамо и кроз најновију аферу о несрећној младој „инфлуенсерки“, коју су бројни српски медији и поједине невладине организације представили као „несумњиву жртву насиља на друштвеним мрежама“ (шта год то заправо значило), а за чију су смрт, без било каквих доказа и крајње неодговорно, (ин)директно оптужили популарног „јутјубера“, Богдана Илића, познатог као Бака Прасе.

Очигледно је да би у причи о људским правима, која више нема никакве везе ни са људима ни са њиховим правима, рационално размишљање требало послати на сметлиште историје (заједно са свим споменицима културе, који иритирају савест оптерећену апсурдом), док би на апсолутни пиједестал „Велике Истине“ требало поставити повређена осећања несигурних индивидуа, жељних да се по сваку цену збију у крдо које окупљају заједничке емоције. Да би се постигао трансфер ка овој „психологији крда“ или „гомиле“ (што би рекао Ле Бон), неопходно је у сваком појединцу покренути одговарајуће емотивне окидаче. На површини, свака од таблоидних афера о насиљу, којима нас масовни медији годинама засипају, своди се на ону орвеловску параболу, да као што су у друштву једнаких „неке животиње једнакије од других“, исто тако су и неке жртве „жртвије“ од других. Да би се тај ефекат постигао на начин да га просечан конзумент не примети, а ипак усвоји (па и заволи), потребан је „морализаторски кључ“, који је непогрешиви бич којим се индивидуално говедо успешно утерује у крдо које креће у стампедо, или оно што се у вестерн филмовима називало „линч руљом“. Разумљиво је да ће се та руља, управо кроз претходну моралну осуду других, лакше трансформисати у безумну масу, ношена заједничком емоцијом, која потире индивидуалну одговорност сваког од њених припадника. Тако данас имамо примере попут „злог учитеља глуме“, који годинама „сексуално злоставља“ своје ученице, или „љигавог маторог глумца“, који „бестидно искоришћава“ „наивну“ младу глумицу у покушају, да бисмо коначно стигли и до новог непријатеља просечности, Баке Прасета.

За разлику од Орвелових прасића са животињске фарме, који су били владајућа каста друштва „једнаких животиња“, ово „Прасе“ је у наративу свемогућих и безимених комесара политичке коректности оптужено како је злоупотребило своју моћ на друштвеним мрежама, да би се свело на ранг социопате и серијског убице, попут Џона Вејна Гејсија, зато што се брутално и без милости (додуше, вербално), обрачунава са манекенима просечности у виду разних младих и недужних инфлуенсера или инфлуенсерки. Могли би се навести и бројни други примери оваквих жртвених прасића, који су у савременом друштву изгледа заменили традиционалне жртвене јагањце и привукли на себе пажњу увек крвожедних владара наше стварности, спремних да дивљи стампедо, који чврстом руком контролишу, увек усмере ка било коме ко се усуди да покаже презир према њиховом колективистичком систему вредности. Личност је увек главни непријатељ безумног колектива, вођеног лажним моралом и емотивним манипулацијама.

У смислу свега наведеног, да ли било кога изненађује што су се управо борбене прасице из орвеловске фарме зване „Аутономни женски центар“, окомиле на дрско „Прасе“, које се усудило да своје многобројне пратиоце на друштвеним мрежама инспирише на мржњу и осуду према младој инфлуенсерки у успону, Кристини Кики Ђукић, која је, према њиховом схватању „извршила самоубиство након дугогодишњег трпљења насиља у дигиталном простору“. Дакле, „прегалшкиње“ из Аутономног женског центра (данашњег АФЖ-а), не само да „знају“ шта се с несрећном девојком те кобне ноћи заиста догодило, премда то још увек не зна ни њена породица [sic!], него јавности предочавају и јасну индицију да је за њену смрт одговоран управо Богдан Илић, па макар и на индиректан начин. Масовни медији су се по обичају постарали да нам што прецизније пренесу ове комесарске инструкције, што је убрзо довело и до саслушања Илића у полицији, у својству грађанина.

„Сада остаје да пружимо подршку другим младим девојкама, многима које су пратиле и волеле Кику и многима које су једнако изложене као и она“, истакле су боркиње, додајући да је „неопходно јачати им самопоштовање и подсећати их да вреде и да заслужују живот без насиља“. У преводу, оне поручују страним амбасадама и другим спонзорима своје фарме, да су пронашле нову/стару тему за црпљење све тањих ресурса људскоправашких фондова. Јасно, наратив о реалном или чешће перципираном насиљу, увек је ефикасан начин да се „ваћари фонд“, ако би ми било дозвољено да се изразим речима чувеног реп бенда, Београдски синдикат, из њихове легендарне песме Говедина. То што ће оне у борби против насиља да се и саме служе насиљем у виду подстицања менталитета линча, мање је битно, јер ако се вратимо Макијавелију, „циљ оправдава средство“. Јасно је да је циљ ове нове медијске афере, од које се „тресу планине, да би се на крају родио један обичан миш“, заправо у томе да се настави репрограмирање српског друштва, како би се што више прилагодило принципу повлађивања разним „рањивим друштвеним групама“, попут особа оболелих од депресије или неког другог психолошког поремећаја, припадника ЛГБТ+ и других мањина. Ова опака идеја, уколико је здрави елементи друштва правовремено не препознају и на њу не одреагују на адекватан и системски начин, имаће далекосежне последице по читаво наше друштво, које ће од рационално засноване државне заједнице почети да се трансформише у крдо вођено безумљем и вештачки изазваним емоцијама.

Да се разумемо, не мислим да би припаднике наведених или било којих мањинских група обавезно требало вређати и омаловажавати на друштвеним мрежама, али мислим да су слобода мишљења и говора у једном друштву много значајније од било чијих повређених осећања. Ово, заправо, није питање људских права и слобода, него система вредности, односно етике и степена слободе који у једном друштву постоји. Злоупотреба било чије „увређености“ увек је само и једино у функцији подређивања читавог друштва терору једне фрустриране и психопатске мањине, која ће у име промовисања заштите „рањивих чинилаца друштва“, заправо укинути све личне слободе, укључујући и личне слободе припадника тих мањина које наводно штите. Темељ слободе једног друштва управо се огледа у балансу између нивоа личне слободе и личне одговорности сваког његовог припадника, а колектив би морао да буде у служби тих слобода, а никако њихов непријатељ. Уколико се лична слобода потире у име било каквог колективног интереса, људско друштво неминовно из заједнице почиње да се трансформише у крдо; а у таквој заједници једино што преостаје је да свака личност почиње да се своди на појединца, потпуно безначајног и потчињеног интересима крда. Основни проблем ове поставке је у томе да гоничи крда нису заинтересовани за добробит тог крда, него су искључиво фокусирани на сопствени интерес, док то крдо неминовно спроводе према кланици.

Приоритети су постављени наопачке, па тако, уместо да инсистирамо на повратку традицијом потврђеним системима вредности, нама се данас намећу лажне дилеме попут увођења нових законских рестрикција, којима би се спречило „вређање на интернету“. Заправо, јасно је да је реч о покушајима цензуре последње колико-толико ефикасне платформе за изражавање сопственог мишљења. Другим речима, негативни и насилни садржаји и даље ће проналазити своје место у јавном простору, биће доступни деци и свим другим, осетљивим категоријама друштва (попут идиотских садржаја на Јутјубу или ријалити програма), али би сада требало да се читаво друштво свим срцем бори за то да се конзументима таквих садржаја ограничи слобода говора и изражавања. Међутим, слобода говора је и у томе да имамо права некоме да кажемо да је клемпав или глуп, ма колико га то вређало и ма колико то било нетачно, а лепо васпитање је нешто сасвим друго. Према томе, на делу имамо злонамерну замену теза, која полако, али сигурно узима свој данак.

Наиме, свима нама може да се допада или не допада лик и дело Баке Прасета и његове активности на мрежама, али не би било лоше да се подсетимо принципа да би било које незадовољство против њега требало каналисати кроз постојеће законске оквире, као што је то могла да учини и несрећна Кристина Ђукић, да је то желела. Међутим, чим зађемо на клизави терен лажног моралисања, на добром смо путу да реафирмишемо тоталитарне концепте, попут цензуре или вербалног деликта. Та цензура затим може да нас одведе само и једино ка даљем губитку слобода и права свих припадника наше државне и народне заједнице. Уколико прихватимо овакве друштвене трендове, наступиће још агресивније кампање, које ће још више задирати у личне слободе и наставити с нарушавањем породичних и међуљудских односа. Тиме се концепт друштвене солидарности урушава у име лажне и манипулативне заштите права припадника било какве осетљиве групе, чиме се интереси тих група свакако не штите на ефикасан начин, али се зато ефикасно смањују личне слободе свих припадника нашег друштва. Јасно је да су ови процеси већ увелико у току и да су повремени прогони Баке Прасета из бастиона политичке коректности управо мотивисани тиме да се посече „глава која штрчи изнад гомиле“, а не да се било чија права и слободе сачувају.

Зар било ко мисли да је могуће сачувати било чија права и слободе тиме што се напада било чије право на слободу мисли и изражавања. Иако се у много чему не бих сложила са Просветитељима, овде бих се ипак сагласила са Волтером и његовом чувеном изјавом да ћу се свим срцем борити за твоју слободу да искажеш сопствено мишљење, чак и уколико са њим нисам сагласна или ме, чак, њиме и вређаш. Свако би у оквиру закона требало да има и слободу и право да изрази своје мишљење, ма колико непријатно оно било, јер управо су та непријатна и изазовна мишљења чувари слободе свести, па чак и савести здравог друштва. Насупрот Фромовом концепту здравог друштва, које има сопствени имунитет према „неортодоксним мишљењима“, налази се поперовска и сорошевска идеја отвореног друштва, која као први услов свог настанка захтева затвореност ума и сужење свести. Коначно, мислим да је крајње време да схватимо да није важно да ли нам се „допада“ шта неко говори, јер слобода говора и изражавања на тај начин од права почиње да се претвара у привилегију одабраних.

Драгана Миљанић