Галски багауди: хришћански револуционари

Римскa државa je поробила све народе у медитеранском басену. Почетком I века, Исус Христос је разобличио ауторитарну власт Римљана, својом чувеном реченицом: „Дајте цару царево, а Богу Божје“, која је забележена у Јеванђељима по Матеју, Марку и Луки.

Исус Христос овим речима није исказао пацифистичка уверења, већ је само разголитио суштитну сурове империје: Рим може покорити појединца или читав народ, али не може му одузети дух, који не припада земаљском цару, већ Богу. Божји син је тако поставио основе за рушење царства. У Јеванђељима по Матеју и Луки, Исус Христос отворено каже да није дошао да донесе мир земљи, већ мач и раздор. Само се на тај начин могло одвојити жито од кукоља. Немири и катастрофе које се описују у Откровењу само потврђују колико ће ова борба бити дуга и напорна, са честим сменама успона и падова Цркве.

Првобитни хришћани (од I до IV века) се обично замишљају као беспомоћни пацифисти који су страдали од стране многобожачких царева. Они који су кренули путем мучеништва били су храбри појединци који су стали у отворену конфронтацију са својом идолопоклоничком околином. Тамо, где би хришћани били у већини, покретали су праве револуције. Светоније Транквил у биографији цара Клаудија, спомиње да је у самом граду Риму избила побуна на наговор неког Хреста 41. године (Хрест је несумњиво Христос и о њему се говори као о живој особи).

Најзначајнији покрет на Западу представљају багауди (лат.: bagaudae). Овај назив потиче од келтских речи baja (борба) или bagat (група људи). Багауди се први пут спомињу у време цара Комода (180-192), сина Марка Аурелија. Појава багауда је условљења аграрном кризом која је захватила провинцију Галију (данашњу Француску). Крупни земљопоседници (латифундисти) силом су везивали сељаке за земљу и наметали им тешке пореске обавезе. Као реакција на овај аристократски терор, јавља се покрет багауда који се полако шири Галијом. Потлачени сељаци се одмећу у пусте пределе Галије, где им прилазе дезертери из римске војске и одбегли робови. Изворно, покрет није био религијски обојен, али временом хришћански елемент међу багаудима постаје доминантан.

Током периода „Војне анархије“, односно „Кризе III века“, која је трајала од 238. до 284. године, гало-римска аристократија је повећала свој притисак на сељаштво, које је одговорило масовним бежањем у шуме. Резултат се видео почетком владавине цара Диоклецијана Јовијуса (284-305), највећег прогонитеља хришћана, када багауди од обичне хајдучије, прелазе на ниво устаничке војске. Багауди нападају највеће градове Галије и северне Хиспаније (Шпаније). Устанак багауда је у крви угушио Диоклецијанов савладар Максимијан Херкулијус 286. године.

Међутим, почетком IV века, багауди се поново јављају у галској Арморици (полуострво Бретања у Француској). Тамо су побуњени сељаци присвојили земљу велепоседника, које су лишили слободе и претворили их у робове. Багауди у Арморици оснивају посебну хришћанску државу, одвојену од паганског Рима. Побуњену Арморику је смирио 307. године, цар Константин, који је у то време још увек био паганин, следбеник Непобедивог Сунца, Митре и Аполона. Багауди ће се по Галији местимично поново појављивати у време Константиновог рођака Јулијана Апостате (361-363), који је одбацио хришћанство и вратио се идолопоклонству.

Средином V века, низ локалних устанака у Галији назива се именом багауда. Ови багауди повезују се са варварским племенима која долазе на територију посрнулог Западног Римског Царства. Хришћански писац Салвијан из Марсеја (405-451) је забележио да најсиромашнији Гало-римљани и Хиспано-римљани, траже од варвара људскост коју не могу наћи код римске аристократије. Варварска племена су била хришћанска (полуаријанци, тзв. хомојанци) и отимала су земљу од латифундиста. Долазак варвара је представљао коначни тријумф хришћанства у још увек полупаганском Западном Римском Царству, али и својеврсну аграрну реформу у којој су најсиромашнији слојеви добили слободу и власништво над земљом. Крунисањем Хлодовеха за краља Франачке (496), архиепископ Ремса (Свети Ремигије), успоставља савез Цркве и „варварске“ државе, који је дефинитивно окончао паганско-аристократску традицију на Западу.

Марксистичка теорија је средњи век погрешно поистоветила са феудализмом као друштвено-економском формацијом. Током раног средњег века, након пропасти Западног Римског Царства, западноевропско сељаштво је било слободно. Тек са освајачким и пљачкашким налетима нехришћанских Арабљана, Викинга и Мађара у VIII веку настају првобитни облици феудализма, као потреба строжије војне организације.

Историја покрета багауда нам говори да је „Империја“ одувек тежила да од слободних људи начини робове и подвргне их апсолутној контроли.

Почетком ХХI века, хришћани се не прогањају као у време идолопоклоничких царева, али се доводе пред избор: хлеб или крст. Говори се о чиповању људи, као средству масовног покоравања. Многи у чиповима који ће се убацивати у људско ткиво виде жиг звери из Откровења Јовановог. Међутим, убрзани развој вештачке интелигенције државама и компанијама даје могућност да аутоматски жигошу било кога на основу прикупљених података.

Камере које су постављене свуда могу препознати лице случајног пролазника без његовог знања. Програми који сами доносе закључке на основу прикупљених података cy гоничи робова ХХI века, знатно јефтинији од појединачних чипова. Има ли места на овом свету за неке нове багауде који ће стати на пут вештачкој интелигенцији и тоталитарној антиутопијској држави? Могу ли француски Жути прслуци постати багауди ХХI столећа? Или ће се појавити неки нови покрет, радикалнији од Жутих прслука? Време ће дати одговоре на ова питања.

Душан Јевтић / Васељенска