Америка на канабету Слободана Милошевића

Зашто Америка и зашто баш на канабету Слобода Милошевића, а не на канабету Сигмунда Фројда или Ане Фројд или К. Г. Јунга? Да је Америка заслужила канабе, заслужила је, будући да је њена делатност, кроз њено настајање али и трајање, заснована на геноциду и масовним злочинима на многим тачкама кугле земаљске, а никад, нигде и ни најминималнији знак сазнања те чињенице није изразила, или отворено исповедање тих злочина, или покајање, или бар извињење жртвама њене делатности – како би нас уверила у своју цивилизованост.

Зашто управо на канабету Слободана Милошевића? Зато што је, читаву једну деценију, управо на његово канабе долазио цвет америчке демократије и слободе, и Цимерман, и Сајрус Венс, и Ворен Кристофер (додуше у непосредном разговору на другим странама) и, као некрунисани цар канабета, Ричард Холбрук. И са свима њима Милошевић је водио веома уљудне разговоре, а не као са битангама и протувама, пошто је исувише веровао Америци, а са Месеца се видело да Америка ради на растурању државе коју су Срби створили и пред Хитлеровом немачком силом одбранили, и у којој су Срби у каквој-таквој територијалној целини. И шта сад да радимо са том Америком, оно јесте да је силна, да силнија не може бити, али шта човек да заснује у својој души према тој осионој, безочној, бесчасној сили?

Међутим, Америка то не би била да се не упиње да је Срби заволе!

Ово није психолошки каламбур, нити логички парадокс, да злочинац од жртве жели да створи онога ко ће га обожавати – то је тако Амерички, на најзападнијем Западу.

О чему је овде реч?

Пошто су над Србима испразнили многе магацине својих крстарећих ракета, именованих по речи народа којег су начисто утаманили – у речи томохавк, пошто су увидели да им је сав западни свет одани слуга у силеџијству над Србима (што је узорна атлантистичка вредност), пошто су посејали више тона уранијума по Србији, а неку годину раније и по Републици Српској, пошто су зарад Срба погазили бар десет међународних уговора који људском роду гарантују мир, пошто су на сва уста и грло бескрупулозне Мадлен Олбрајт највишу међународну установу Уједињене нације прогласили за истурено одељење своје воље, да имају одрешене руке над Србима, пошто су злоупотребили договор који су сами они тражили и потписали, па војно окупирали српску покрајину Косово и Метохију, и још толико тога бар за пет томова, Америка је на фасаду Дома омладине, у Београду, у престоном граду Србије, била окачила повелик плакат на коме је латиницом писало како америчка амбасада дарује 120.000 долара за обнову те фине вишеспратне зградице.

Да би одмах по обављеној обнови – освануо плакат разних делатности те установе за младе Србе, углавном са популаризовањем педерастије, лезбијства итд. у духу америчких и евроатлантистичких вредности. А онда је врло брзо уследио Амерички ћошак (на новосрпском Амерички корнер), пошто се њен културни центар као фуњара извукао из Кнез Михаилове, давши ту зграду Шпанији, док су се Французи, као одане америчке слуге, пред Србима, у истој улици, прали са огромним плакатом с ликом Виктора Игоа (Арно Гујон није Француз – он је анђео).

С америчке стране то је представљало почетак удварања Србима, да се задобије њихова љубав.

А када се изјављује љубав, онда не изостају плодови удварања и доказивања љубави.

За пре нешто мање од годину дана по престоном граду Србије осванули су плакати (на новосрпском билборди) са ликом два Американца који не крију своје српско порекло. Један од њих је Чарлс Симић, песник, песник који пише на енглеском, а онај други, не могу му се сетити имена, ословљен је као новинар са вишеструким добијањем Пулицерове награде, међу нама Србима из Србије знане као награде која је више пута за само десетак година додељена за лажи о Србима. И ако ме памћење није изневерило, тај плакат, насловљен као прилог Америке за љубав српску, у потпису је имао речи „Ви сте свет“ – на латиници.

Јес, сад ће Америка да ми каже да сам ја свет (не као светац)! Крмећак мог дједа Петра, из Медвиђе, старији је бар за 200 (две стотине) година од најстаријег града у Сједињеним Америчким Државама, а Америка се дрзнула да ми каже како сам ја свет!!! Тандарамандара, тако не би лупетао ни Максим по дивизији.

Најновије додворавање и ласцивно и опсцено и простититувно намигивање Америке Србима следи одскора са многих, многих плаката по целој престоници земље Србије. Неко младо женско чељаде, глумче, заведено и намамљено да л парама, таштином, сујетом, уметничким дометима, или ко ће га знати чиме, глуми јунакињу српску Милунку Савић. И баш су је лепо накитили, у униформу, ордење, капу… а тако је млада. И иза ње лепо нанизали дечицу, као декор невиности и чедности. (Што ме веома потсећа на шиптарски витешки дух, из 1998. и 9. када су испред себе постављали децу и жене.) Можда су ово глумче упецали на обећање да ће заиграти у неком филму у Холивуду – а Срби су пре много стотина година научили и нама у завештање оставили да „Латини су старе варалице“, где ово Латини треба схватити као Западњаци. Уосталом велика величина међу српским глумцима, Бранислав Лечић у филму „Хјуман зу“, зарад уметности глуми српског официра који 1999. немилосрдно силује Шиптарку већ у првим кадровима филма – од гађења над том уметношћу даље нисам могао да гледам. А ви, моји Срби, и даље се клањајте глумачкој уметности!

Огавно!!!

Али то није све, та накићена сличица са Милунком Савић, само је малецни делић америчког лика Милунке Савић у филмићу који се врти на друштвеним мрежама и интернету, у најеминентнијој холивудској продукцији. И гле чуда, ова наша Амазонка, тако узвишена и чиста, јунакиња без страха и мане, усуд и одмазда крволочном туђину на тлу српском, оде у пацифисте да са зликовачком и окупаторском солдатеском само што није села да попије кафу и кабезу, држећи бомбу изнад главе своје али и душманске…

Онако као што су Американци са неба сипали бомбе по земљи Србији, али ето, Милунка Савић је мека срца па неће то учинити – јер су Срби свет. И све на латиници коју је Јошка Броз наметнуо Србима уз помоћ тадањег председника САНУ Александра Белића, а овај му узвратио тако што га је сврстао међу почасне чланове те фине српске установе, да би на гласању за то чланство гласачку салу од гађења напустио само један (1) члан који се зове Иво Ћипико. И остали гласаше за великог сина народа и народности.

А Милунка Савић, као хероина пацифизма и љубитељ окупаторске и аустроугарске латинице води рачуна о животима људи.

Одвратно!
Неукусно!
Бедно!
Срамотно!

Такав кич давно се није показао међу Србима! И на латиници која је сама по себи кич.

Бљутавост тог чина међу Србима можда једину конкуренцију може имати у Азему Власију који великом сину народа и народносту земље Југославије усред Београда даје штафету младости, а овај је једном ногом у гробу.

Међутим, покушајмо да тај бедни, килави и ушкопљени покушај америчког духа схватимо као заиста искрену тежњу да Америка задобије ако не љубав, бар наклоност Срба. У Америци ипак живи преко милион Срба, па њих ради. А колико је Срба живело у Бечу када је Хабсбуршка круна напујдала своју бесну и крвожедну солдатеску на Србију 1914, управо тамо где садање власти Србије допуштају англосасима да спусте своје сисаљке за усисавање живота из земље Србије?

И заиста, да ли је то искрен гест, гест да се искаже покајање и жеља да се уравнотеже односи између Америке и Србије? Оно јесте да је увредљив, трапав, неук, простачки и диваљ, али је бар покушај, као из ЖЉ продукције. Па да видимо шта стоји иза тог покушаја. И што ће стајати док је Србије и Срба и Америке и Американаца.

Занемаримо оно што ће српска историографија открити кроз двадест, педесет или сто година, а што је изговарано и чињено далеко од наших данашњих очију и ушију. Пођимо од најмаркантнијих и видних испољавања Америке међу Србима.

Прво и прво, Америка је крајем 91. убедила Слободана Милошевића да прихвати план за Републику Српску Крајину, да се Крајина стави под надзор оружаних снага Уједињених нација, да би он после тога као Шваба тралала, стално понављао: „у име праведног решења“. То Милошевићево праведно решење је уследило 4. августа 95. када је Америка дала војну, политичку и дипломатску помоћ сецесионистичкој Републици Хрватској да се Република Српска Крајина избрише са атласа света и да је никад више нико званично и нигде не помене ни онако вица ради. Уједињене нације су окинуле у чабар, а права Срба на самоопредељење, Ватикан и Уједињена Немачка су обесили о најближу врбу, на радост Хрвата који су громогласно певали, на неисквареном хрватском језику: „Danke Deutschland“.

Онда је на ред дошла Босна, тојест Босна и Херцеговина, где је живео недопустиво велики број Срба, а Срби су, како је то у светску историју утемељила германска историографија, као и Хабсбурзи, Срби су, дакле, реметилачки фактор. Кад је изгледало да ће муслимани, односно Срби који су пре неку генерацију прешли на ислам, најзад се са православним Србима договорити о територијалном и политичком уређењу те старе и заветне српске земље, у помоћ муслиманима је прискочила Америка и букнуо је рат у пуном замаху, а Срби су остали реметилачки фактор, уз нови атрибут, накалемљен из духа Америке: Срби су по генетици злочинци. Додуше у томе су им помогли и Немци, као и остале европске слуге, тојест коњовоци и чистачи америчких штала, као Алој Мок, Аустријанац, Ван Дер Брук, као тамо неки испод скута Дојчаланд убер алес, Де Микелис, Италијан, а од чистих Немаца, ранга универзитетских професора, уследиле су студије и историје, у књигама, књигама о злу које носе чеда Светога Саве. Тако је Америка постала расаданик сазнања добра и зла, где су Срби зло људског рода.

Затим је уследила НАТО авијација, тојест као оно када је Хитлер насрнуо на Совјетски Савез па је окупио слуге своје, од Хрвата, Бугара, Ханџар дивизије, Француза, Белгијанаца, Румуна…, да сатаре нижу словенску расу. Тај рецепт Америка ће врло често користити, да би увећала своју силу, као овом приликом над Републиком Српском, са товаром уранијума под крилима моћног миража, фантома, тандерболта у најновијој варијанти…

И ту није крај испољавања силе Америке.

Августа 95. Америка душом и срцем стаје уз Хрватску и исхрахнувши се на Уједињене нације, празни излучевине, и са ваздухопловним снагама, из Авијана, помаже Хрватској да са мапе света и из историје нестане Република Српска Крајина, заједно са Србима, са својим становницима, придодавши их онима Србима који су коју годину раније истерани из Сплита, Дубровника, Шибеника (чак најдемократскијом петицијом на свету), Задра, Госпића, Карловца, Загреба, Винковаца, Вуковара…

А за то време, Србија, унутар бодљикавих жица, не броји преминуле од оних болести за које не може да производи лекове, од болести које су давно избрисане са списка болести, од увећане стопе криминала који је последица свеукупне изолације, дириговане од Америке.

У међувремену, после Дејтонског замајавања, замајавања јер ко верује Западу, верује сотони нечастивој, тојест ономе који држи до своје речи као и гавран до свог грактања, дакле, после кратког затишја, Америка покреће своје слуге са војном силом да се гомилају у околини Србије и Црне Горе – јер у Црној Гори Срби још увек чине већину народа, мада би и једни и други могли да стану у пола Београда.

И како се чинило, уследио је завршни ударац Америке против Срба. Само што су се ту мало прерачунали англосаси, и каубојског и џентлменског корака. Уместо за највише три дана гостовања на небу над Србијом, пушили су га преко седамдесет дана и ноћи. То време искористили су колико им је допуштало њихово схватање витештва: рушили су мостове, фабрике, зграде, насеља, касарне, цивилне објекте, брвна, трафо станице, рафинерије, болнице, убијали цивиле, децу, породиље, раднике (од једног радника у топлани на Новом Београду остала је само алка од каиша), складишта… Пешке нису дошли. Нису дошли као војска – наступили су као лешинари, јер им је у томе помогло свијетло оружје, али на њихово ругло и њихову срамоту.

И када је Зоран Ђинђић склопио пакт са ЦИОМ и Ђорђом Сорошем, Америка је закорачила у Србију на велика врата. Како је Ђинђић спаковао Милошевића, на Видовдан, да га испоручи Америци, иза Милошевића је остало његово канабе. Надживело је и Ђинђића и Милошевића. Остала је само Америка, а какве су прилике данас, неће га надживети ни Америка. То се види у последњим трзајима некакве животности те силе пред којом је дртхтао читав свет: улагује се и клечи пред Србима, за мало љубави. Или бар трунку наклоности. Понаша се као неко ко тражи милост!!! Иако је нешто више од деценије пре овог клечања одвојила Црну Гору од Србије и Срба, да се никад више не установи Србин у тој земљи српској и Светога Саве.

Да ли је то знак искрености, чистоте, непосредности?

Није, нити може бити! Мене што се тиче то је један гнусно лицемеран гест силеџије који се испрепадао на мртво пред неким силнијим од себе. Није тешко одгонетнути ко је то (једино Александар Вучић, председник Србије то не може да докона, мада се понаша као да удише испарења у Делфима).

Ако већ Америка вапије за љубављу Срба и Србије, нека најпре покупи све своје са тла Србије, од Бондстила, па све до и једног јединог свог агента, као и сва званична лица из свих министарстава Републике Србије, из правосуђа, из установа које одржавају токове живота у Србији, из такозваних невладиних организација, нека их све насели у Калифорнију, Ајову, Тексас… нек свак бира где хоће да живи, и нек иду заједно са свим такозваним уметницима који величају НАТО и Америку, са новинарима који то нису али су ругло истине о Србима, као и са професорима историје са филозофског факултета, па нек тамо пландују у тековинама свог духа, на ком год желе језику, у окриљу свог величања српских непријатеља.

А онда, кључно, нек онда Америка исплати сву штету коју је Србији и Србима нанела од 1990. године до дана данашњег, подразумевајући ону од преко100 милијарди долара из 1999.. И тек када то уради, онда ће Срби морати да приме покајање Сједињених Америчких Држава, овако остају злочиначка држава према Србима, па и да у њој живи преко 10.000.000 (десет милиона Срба). За наук потоњим Американцима, као и онима који служе Америци, па нек се сто пута презивају Дучић, као онај што је командовао Бондстилу: Срби нису ни Чироки, ни Сијукси, ни Апачи, ни Команчи…

Срђан Воларевић / Васељенска