Година када је Америка посрнула

У 2021. години наше ере, написано негде у будућем уџбенику америчке историје, биће дато много простора. Штавише, без обзира да ли ће до тада Сједињене Државе остати у садашњем облику.

Догађаји на прелазу из 2020. у 2021. окончали су еру релативне стабилности, коју је Доналд Трамп имао на својим плећима колико је могао. Након доласка на власт Успаваног Џоа Бајдена, однос снага који се у свету развијао у протекле четири године, ако се не урушио, онда јасно попуцао по шавовима.

Републиканци су изгубили не само председничку функцију, већ и горњи дом Конгреса, отварајући пут демократама ка једнопартијској диктатури. Међутим, демократе нису успеле да остваре шта су хтеле из разлога, о којима – нешто касније.

Година је почела епско – догађајем који је добио гласно име “напад на Капитол”. Дана 6. јануара, гомила Трампових присталица, подстакнута, како се касније испоставило, антифа провокаторима, упала је у зграду Конгреса САД и неколико сати угостила његове канцеларије.

Џо Бајден је догађаје од 6. јануара назвао „најгорим нападом на нашу демократију од грађанског рата“. Снажни коментатори су брзо подсетили председника да је америчка демократија подвргнута много озбиљнијим нападима – на пример, догађаји од 11. септембра 2001. или пуцњава коју су у Представничком дому отворила четворица порториканских националиста 1954. године. Напади на Капитол нису окончани доласком Бајдена на власт: 2. априла, баријере подигнуте око цитаделе америчке демократије својим је аутомобилом забио 25-годишњи црни Ноа Грин, за кога се испоставило да је члан радикалне левичарске групе „Нација ислама“. Полицајац Вилијам Еванс је убијен, али пошто је терориста био црнац, а полицајац бео, нико то није назвао нападом на демократију.

Генерално, Капитол га је добио и раније и касније, али је 6. јануар био одређен за свети датум (свето – у древном латинском смислу речи сацра, односно „проклет“). Историјске аналогије су јасне. Када је 1933. године нацисти требало да ставе ван закона левичарске партије – комунисте и социјалдемократе – пре нових парламентарних избора, затекли су пиромана-хомосексуалца Маринуса ван дер Лубеа у сиротињским четвртима Берлина и натерали га да запали Рајхстаг. Осамдесет осам година касније, демократе у Сједињеним Државама искористиле су импулс гомиле Трампових присталица које су подстакли провокатори да не само да легитимишу крајње сумњиву изборну победу Слеепи Јоеа, већ и да претворе Трамписте у „непријатеље народа“ и тако узму њих ван главне политике. Ово заузврат,

Пошто су „победили“ уз помоћ Биг Тецх-а и гласања путем поште на председничким изборима, демократе су планирале да у року од годину дана постигну потпуни замах политичког пејзажа. И у почетку им је све пошло за руком: и пре догађаја на Капитолу, два кандидата демократа победила су своје републиканске ривале у репризи у Грузији. Тако су се у горњем дому Конгреса изједначиле снаге „магарца” и „слонова”. А с обзиром на то да и потпредседник има право гласа, демократе су завршиле у малој, али малој већини. Тада је успешна специјална операција “заузимања” Капитола претворила Трамписте у опасне заверенике који угрожавају постојање демократије…

А онда је почео други процес импичмента Трампа (више не председника!), који су покушали да ретроактивно учине одговорним за исти тај озлоглашени „јуриш”. Ако би ово успело, победа демократа би се могла сматрати стопостотном! И тако су демократе налетеле на импичмент.

13. фебруара 2021. сенатори су гласали против Трампове осуђујуће пресуде. Тачније, 57 сенатора је гласало за, а 43 – против, али је и то било довољно, јер би, према процедури импичмента, оптужбу требало да подржи 2/3 горњег дома. 43 републиканска сенатора бранила су не само бившег председника, већ и своју странку, која би, ако буде оптужена за Трампа, морала дуго да оде у сенку.

Од тог тренутка, демократама је, како кажу, нешто кренуло наопако.

На јужној граници земље развила се криза великих размера: хорде миграната из централноамеричких држава похрлиле су у Сједињене Државе у нади да ће им нови председник раширити руке. Није случајно што су многи од њих ишли на јуриш на гранична утврђења у мајицама са принтовима типа „Бајден ме звао!“

Размере инвазије су упечатљиве: према званичној статистици граничних служби, 2021. године забележено је више од 1,6 милиона случајева илегалног преласка границе САД са Мексиком (за поређење: 2020. било је „само“ 400 хиљада таквих случајевима). У стварности их је било много више, само значајан део прекршилаца прође „испод радара“.

У позадини ове глобалне унутрашње политичке кризе, са којом демократе не могу, а можда и не желе да се изборе, у Авганистану је избила још понижавајућа катастрофа за Белу кућу.

Прича о америчком повлачењу из Авганистана, више личи на стампедо, личи на „тренутну карму” која је захватила демократе због крађе председничког места Трампу. На крају крајева, управо је он, потписавши споразум са талибанима * у Дохи у фебруару 2020. године, учинио неизбежним повлачење америчких трупа из земље, која није случајно добила суморни надимак „гробље империја“. Али Трамп је био свестан ризика од неприпремљеног и исхитреног повлачења контингента. Када је изјавиода је Бајден „побегао из Авганистана уместо да следи план који му је наша администрација оставила – план који је заштитио наш народ и нашу имовину и осигурао да талибани никада неће сањати да преузму нашу амбасаду или базу за нове нападе на Америку“, онда је то урадио. ни најмање не греши против истине. Уосталом, управо је под Бајденом шеф Стејт департмента Ентони Блинкен замрзнуо активности Бироа за одговор на кризе, а затим потпуно распустио овај ресор. А овај биро је требало да координира организовану евакуацију Американаца из Авганистана приликом преношења власти на талибане.

Сједињене Државе, које су 20 година плаћале своје присуство у Авганистану не само новцем (трошак авганистанског рата износио је око 1 трилион долара), већ и животима својих грађана (2.448 војника и официра се није вратило кући из авганистанских клисура, не рачунајући много хиљада бораца ПМЦ-а и цивилних војника по уговору), у августу 2021. „побегли су“, према Розанову, „за три дана“, остављајући хиљаде сународника сами себи.

Нема сумње да би, ако би таква катастрофа избила под републиканским председником, демократе одмах покренуле поступак опозива. Али „његовом” Бајдену је све опроштено, а републиканци, који немају већину у Представничком дому, немоћни су у таквој ситуацији.

Али кривац авганистанске катастрофе није освојио народну љубав. Бајден се неколико дана једноставно није појављивао у јавности, скривајући се од новинара у председничкој резиденцији у Кемп Дејвиду. Тада су га ипак наговарали да се појави, и дао је неколико збуњених изјава из којих је постало јасно да остарели вођа нације није схватио размере катастрофе.

Од тог тренутка, Бајденов рејтинг је почео стално да клизи наниже. Од краја августа, када је 44 одсто испитаних одобравало његове активности, председников рејтинг је средином децембра пао на 41 одсто – 10 процентних поена мање него у јануару, када је Бајден преузео дужност. Не одобравајте активности демократског председника рекорд55%. Могло би се рећи да је Трамп имао сличне показатеље на крају своје прве године, али Трампа су прогањали готово сви амерички медији, а напротив, критика Бајдена је била строго забрањена. У условима када се из сваке пегле чују оде Успаваном Џоу, само једно може да убеди бирача да му се резанци каче на уши – догађај светских размера који се не може сакрити од публике. Овај догађај је био повлачење америчких трупа из Авганистана. Према истим анкетама, 68 одсто Американаца сматра да су САД изгубиле рат у Авганистану. И изгубили су не под Трампом, већ под демократском администрацијом у Вашингтону.

Међутим, авганистанска катастрофа није једини разлог за врхунац Бајденовог рејтинга. Сада, четири месеца након злогласне евакуације из Кабула, они опадају због неуспеха да се изборе са пандемијом корона вируса. Нови сој омикрона ставља администрацију пред тежак избор: да се одлучи на пооштравање забрана, што ће неизбежно изазвати даљи пад популарности, или да покуша да избегне нова ограничења, ризикујући пораст морбидитета и морталитета. Где год бациш – свуда клин!

И – на крају, али не и најмање важно – економија.

Могла би се написати књига о томе шта је Бајденова администрација урадила економији у својој борби против Трамповог „проклетог наслеђа“. Али укратко, ево шта се догодило: демократе су прекинуле спиралу инфлације која је достигла врхунац у последњих 30 година (6,9% – у поређењу са 1,2% у последњој години Трамповог председавања). Штавише, Бајден и Ко неће стати на томе – њихов други циљ, уз обезбеђивање политичке доминације, било је усвајање „закона о инфраструктури“, који би, уколико га Конгрес одобри, требало да коначно и неповратно промени лице земља.

Пошто се у овом чланку ради о сумирању резултата протекле године, рећи ћу само: предлог закона у форми у којој су Бајден и кругови иза њега желели да га прихвате, није усвојен 2021. године. Тачније, усвојен је први део закона који се односи на улагања у реалну инфраструктуру – путеве, гасоводе, комуникационе системе итд. Али други део (скупљи), који предвиђа финансирање социјалних програма и зелене енергије, је запео. у Конгресу. И то упркос томе што демократе имају већину у Представничком дому и 50-50 у Сенату!

Сада цела штампа која воли Бејден једногласно криви демократског сенатора Џоа Манчина за неуспех програма БББ (Буилд Бацк Беттер). Овај сенатор из Западне Вирџиније је упорни противник „прогресивне левице” у Демократској странци и, колико год то изгледало старомодно, присталица класичне демократије са поделом власти и балансом две странке. „Време је да се Американци приближе“, изјавио је Манчин усред либералних повика о покушају атентата на демократију 6. јануара. Он је упозорио да неће гласати за проширење састава Врховног суда на рачун либералних судија и није склон да подржи Демократску странку по питању две нове државе (Порторико и Дистрикт Колумбија). Већ тада су слободоумном сенатору упућиване претње од његових радикалнијих партијаца. Само замисли какав им је Манчин сада постао “непријатељ народа”, кога “цела председничка армија” није успела да убеди да гласа за издвајање скоро 2 трилиона долара за бесплатне лекове за мигранте и програме подршке мањинама, укључујући трансродне људи! 17. децембра и сам Бајден је био приморан дапризнају да никаква одлука о плану БББ-а неће бити донета пре Нове године.

Дакле, 2021. се завршава разочаравајуће за демократе. Грандиозни промашаји у унутрашњој и спољној политици, неспособност да се избори са пандемијом, неумољиво пузећа крива инфлације, заглављена у Конгресу, најважнији друштвени део инфраструктурног закона за Демократску странку… Искрено говорећи, дуго – можда од Картеровог председниковања – највећа сила света није прошла тако дугим коридором срама и неуспеха. А то што се о слабости Бајденове Америке не говори на сваком ћошку заслужан је Биг Тецх конгломерат и мејнстрим медији који се свим силама труде да замагле праву слику онога што се дешава. Јер није довољно признати да је целокупна делатност демократске администрације низ неуспеха – треба навести и разлог за ову појаву. А разлог (можда не једини, али главни) је тај да су Бајден и левичарски либерали дали све од себе да искорене оно што је Трамп урадио током своје четири године на функцији. Цела Америка је постала жртва ове борбе демократа са наслеђем 45. председника.

Кирил Бенедиктов/РТ

Превод:В.Т./Васељенска ТВ