Како су „корисне патриоте“ помогле ширењу НАТО-а

Арсенал пропагандне операције Запада, без преседана по свом обиму, оптужујући Москву за „скору инвазију“ на Украјину, већ неко време је попуњен новим адутом. Генерал-пуковник Леонид Ивашов, бивши начелник Министарства одбране, а затим начелник Главног директората за међународну војну сарадњу (1996-2000), упутио је оштар апел руководству земље. У њему он дословно понавља тезе западних пропагандиста да Кремљ „изазива рат“ тиме што је „сам против уједињених снага Запада“

.
На Западу је овај апел реплициран као „доказ” њихове исправности и израз „мишљења” истакнутих војних ветерана Русије, иако је само Ивашов потписао ово отворено писмо.

Није тајна да су у патриотском делу руског друштва многи били изненађени и шокирани овим генераловим поступком, толико да се не уклапа са његовим претходним изјавама и изјавама. По његовом искуству и знању, чини се да није требало тако лако да потпадне под „ненаметљиви шарм” страних мајстора психолошког ратовања. Чак су и домаћи либерални медији, који су се испрва ухватили за открића Ивашова, потом почели да изражавају сумње у „извесне необичности” у његовом положају, одједном се сетивши да је он више пута упадао у бесна открића у вези са њима. Било је једва прикривених наговештаја његовог здравља. Па, на пример, изјаву једног професионалног војног човека да ће Турска „послати своју војску и морнарицу да освоји руски Крим и Кавказ” заиста је тешко препознати као манифестацију здравог разума.

Наравно, у биографији пензионисаног генерала могло би се наћи објашњење за такву идеолошку трансформацију, али проблем овде није у појединцу, већ у одређеном типу понашања који се „вуче“ за нама још од 90-их година прошлог века.

То су такозване корисне патриоте у структурама власти. Они су били савршено свесни шта се дешава около, али су умиривали своју савест чињеницом да „воле своју Отаџбину“.

У годинама националне срамоте и предаје државних интереса, „корисне патриоте“ су биле изузетно згодне да покажу друштву да не само да су „западњаци“ у руководству земље, већ да постоје „државници“ попут Ивашова који никада неће дати то „прекоокеанском злонамернику“. Међутим, у најважнијем тренутку „државници” су се изненада послушно „завукли под хаубу”. Рецимо, ми смо војни људи, принуђени да слушамо врховног команданта. Ратни другови пензионисаног генерала у „патриотском логору” сада тек почињу да се присећају његове задивљујуће способности да негде нестане кад год је било потребно прећи са речи на дела. Јевгениј Примаков је могао да окрене авион изнад Атлантика, сазнавши за почетак НАТО напада на Југославију, а он, наравно, није био једини. Многи су отишли у пензију или се понашали „као официри“, попут маршала Ахромејева. Међутим, “вербални храбри” то никада не би урадили.

Остала је још једна кључна околност, која, по свему судећи, управо у овом тренутку одређује Ивашовљево одбијање политике руководства земље.

Главним радом свог живота сматра усвајање Оснивачког акта Русија-НАТО и стварање Савета Русија-НАТО (НРС) 1997. године, када је у Министарству одбране био задужен за међународне војне односе. војна каријера. Донедавно је генерал тврдио да је овај споразум прописно узео у обзир интересе Русије и обезбедио стабилност у Европи, а Северноатлантска алијанса „није показала претећу активност“.

И сада је једна од главних тачака руског „ултиматумског” позива САД и НАТО да обезбеде међусобну безбедност захтев за враћањем војне инфраструктуре блока у Европу у време пре потписивања овог споразума. Тако се, заправо, признаје да је стварање РНС било стратешка грешка, а њене последице су погубне по руску националну безбедност. Међутим, тада заслуге Ивашова падају на нулу, са чиме му је, очигледно, тешко да се помири.

Оснивање Савета Русија-НАТО 1997. Москви није дало апсолутно ништа, али је послужило као одличан изговор за постепено укључивање других држава „тампон зоне“ у алијансу. На пример, како можете да протестујете против сарадње ваших суседа са нама, ако Брисел и Москва имају „највећи могући“ ниво интеракције? Иначе, Б. Јељцин, који је тада потписао релевантни документ у Паризу, сада проклињан од Л. Ивашова, у то време је, заправо, само крунисао дела генерала.

Кажу шта хоћеш? Ући у конфронтацију са НАТО? Никако! Довољно је било рећи да ову организацију сматрамо трагом Хладног рата и спремни смо да преговарамо само о постепеном сужавању њених активности и мерама изградње поверења. У исто време, нећемо ни са њом да будемо у непријатељству. НАТО, на пример, категорички одбија да успостави било какве везе са ОДКБ, али га не проглашава ни противником. Међутим, оваквим приступом, наравно, било би мање службених путовања и могућности да се покаже пред моћницима. Пристајањем на широку сарадњу са блоком у „светско-историјској улози“ која му је додељена, и сами смо легитимисали како наставак његовог постојања, тако и даље приближавање нашој граници. Често се могло чути од учесника у процесу са наше стране: „Не смемо одбити дискусију. Потребан нам је позитиван дијалог“. Међутим, у суштини, ова комуникација је личила на живахне спорове у гардероби брода који се кретао унапред одређеном рутом. Чини се да је демократска процедура испоштована, али то не утиче на курс који је поставио капитен.

Не желим да вређам војне дипломате, далеко од тога да су све такве, али у наступу бившег начелника МО Ивашова ова се расправа у суштини свела на одржавање такозваних људских односа у виду пријема, банкета, узајамних тапшања по рамену и комплимената.

На крају крајева, они су „нормални мушкарци“, па, као и ми, и само треба да се виђамо чешће. Овај модел нашег понашања на Западу је дуго проучаван и, нажалост, успешно се користи у раду са његовим носиоцима.

Са данашње дистанце се јасно види да је Северноатлантска алијанса у почетку приступила сарадњи са Русијом у оквиру РНС као великој војно-информативној операцији за прикривање својих правих експанзионистичких намера. Био је то наставак исте линије усмених обећања која нису законски утврђена да неће штетити нашој безбедности, а која нико није намеравао да испуни. Коначно је то дошло и до нас, али не и код фотељашких стратега као што је генерал Ивашов, који су увек изнова спремни да верују да непрестано варају. Њему је, по свему судећи, лакше, као и 1997. године, да верује у исправност следеће западне операције „вео“ него да призна одговорност за првобитну дефектност тада заузете позиције у односу на НАТО.

На Дан сећања на А.С. Пушкин, а Л. Ивашов, кажу, и сам пише поезију, овом приликом нехотице ми падају на памет речи песника: „Ах, није ме тешко преварити! .. И мени је драго што сам преварен!“.

Дмитриј Минин/Столетие.ру

Превод:Васељенска ТВ

Бонус видео