ХВАЛА БОГУ ДА СУ ДОШЛИ ДРУГИ ЛЕКАРИ, СТАВИЛИ МЕ НА КИСЕОНИК И ОДМАХ ПОРОДИЛИ: Мама из Крагујевца о свом тешком искуству

Порођај није нимало једноставно искуство, а када се први пут суочавамо са истим, може бити много страха и бриге. Једна мама из Крагујевца поделила је своју тешку причу и искуство са лекарима током трудноће, а после и на самом порођају.

“Као и свака неискусна мама, прворотка, нисам ни сањала шта може да ме снађе. Колику срећу данас имамо да постоји могућност да се трудноћа води на приватним клиникама, толику несрећу имамо да ти исти лекари раде у КБЦ Крагујевац.

Моја прича почиње врло лепо, дивно, сазнајемо да сам трудна, сви пресрећни. Долазимо до тога да треба да се обави преглед ради утврђивања трудноће. Одлазим у приватну амбуланту на преглед код женског доктора гинекологије, јер имам страх и непријатност ако је у питању мушки лекар. Сазнајемо да је све у реду, међутим, како је трудноћа одмицала, на контролним прегледима никада нисам могла да чујем нешто лепо, увек неки проблем, увек нека мука. Супруг и ја млади, слепо веровали, све до тренутка док није почела да претерује.

Затражили смо мишљење још два лекара, где су нас упутили на анализе и утврђено је да је и са бебом и са мном све било у савршеном реду свих девет месеци. Ту дотичну докторку нисам желела да видим више. Било је тако последњих пар недеља трудноће. Онда долази тај 28. август, мени код куће водењак пуца у 20 х, одлазимо у КБЦ у Крагујевцу, где ми говоре да сам ја готова за 3,4 сата. Остављају ме у припремној сали, где сазнајем да је дежурни гинеколог те ноћи управо она, та иста докторка. Она долази, сва важна, и говори да сам ја њен пацијент и да ми нико други не долази од лекара. Пребацују ме у салу око 22 х, укључују индукцију и прикључују на цтг, који није потпуно у функцији, не приказује моје контракције. Лежим сама, без икога да види да ли сам добро, на столу раширених ногу јер ми је речено да не смем да се померам.

У 1 х ујутру су кренули напони. Болови који су постали неиздрживи. Запомажем, плачем и молим их да ме породе јер не могу више, осећам да губим снагу. Молим их да потпишем било шта и одем на царски рез, јер осечам да нешто није у реду. Говори ми да ја не знам шта су напони, да порођај неће до јутра и да морам да се породим природно јер сам прворотка, наравно, и да се не дерем јер нисам једина ту. Долази јутро, 7 и 30 х ,њена смена се полако завршава, она ми говори да мора да иде кући јер јој је смена готова и да сада њене колеге заседају да виде шта ће да раде са мном. Она одлази, долазе други лекари и, хвала богу што су дошли, јер да је она остала, не знам шта би било са нама. Учла је једна јако фина докторка и бабица Тамара, које ћу да памтим цео живот. Затекле су ме у голој води од зноја, измуцену и у толикој мери исцрпљену да су ме одмах ставиле на кисеоник, прегледале ме и започеле порођај истог тренутка, јер су утврдиле да се мој мили дечак заглавио. Дошла су још два лекара, силне неке сестре и бабице.

Почели су напори, гурање стомака, притисак на ноге и леђа, све само да би се мој анђео родио. И, хвала богу, у 10 и 42 х , 29. августа 2021. године, после скоро 14 сати порођаја, родио се мој Вукан, мајкин јунак и храбриса. Није дисао када се родио, али је на крају све било у реду, здрав дечко од 3 660 г и 56 цм, наравно, он је као и мама борац и заједно смо изборили најважнију битку у животу. Ето, сада након 4 месеца од његовог рођења покушавам уз његове осмехе да заборавим бол и страх од губитка, епизиотомију, болове. Можда је моја прица мало дужа,али знам да нисам једина. Тим поводом желим да охрабрим и друге маме да говоре о својим трауматичним искуствима јер све ми, хероине нашег доба, заслужујемо бољи медицински кадар, људскост и стручност наших лекара.

Поздрав од маме Маје из Крагујевца”.

Yumama