“Сад ил’ никад, Боже над војскама,
Сад ил’ никад, Ти се смилуј нама.
Покај народ, помилуј и спаси,
Нека Србе опет слога краси.
Стара слога устаничког кова
Нек’ засија опет као нова.“*

Изузетан јубилеј свеколиког Србства, обележавању догађаја који представља међаш новије србске историје. Пре 30 година, када је ратни пожар увелико пламтео западним деловима бивше СФР Југославије, а раст тензија на више неуралгичних тачака на простору Босне и Херцеговине наговештавао померање његовог епицентра на ту, централну републику заједничке државе у разби-распадању, парализа институција система у тој федералној јединици добила је свој, са становишта србског националног и државног интереса, сврсисходан епилог. На св. првомученика архиђакона Стефана 1992. год. (календарске, а по календару православних празника 1991) проглашена је Српска република Босне и Херцеговине, недуго потом променивши име у Република Српска. Политичка борба за државотворну афирмацију србског народа у том делу србског отачаственог простора тада је вртоглаво улазила у своју еруптивну фазу, у којој је ватрено оружје снажно проговорило.

У то време, међународне и унутрашњеполитичке околности биле су крајње неповољне. Лицемерство и двоструки стандарди представника „међународне заједнице“ укључених у решавање кризе на постјугословенском простору постали су очигледни сваком ко друштвене и политичке процесе не посматра кроз призму идеолошке припадности или наметнуте мас-медијске матрице. (Током свих протеклих година постало је јасно да су они били претходница глобалистичке вишеглаве аждаје Транснационална корпоративна елита – ЕУ – НАТО, која у текућој деценији покушава да до краја доведе своју орвелијанску „агенду“.) Политички представници србског народа великим делом били су обремењени наслеђем титокомунизма или заточеници у постхладноратовској епохи доминантног нео-либералног концепта капитализма и његових претензија на преуређење читавог света. О добро познатом феномену унутарсрбске свадљивости, разједињености и лаког, често несвесног али споља перфидно диригованог улажења у калупе за остварење туђих интереса и циљева, све до отвореног служења њима, да и не говоримо. И поред свега тога, из страхотне тмине која је препокрила србски народ западно од Дрине заискрио је светосавски непоклек и снажно бљеснуо зрацима слободарског духа преточеним у државотворно прегнуће. Колективно сећање на ужасе из времена Другог светског рата, решеност обичног србског човека да се они не понове, уз кристалисану свест о томе да само чврсто успостављен и одбрањен државно-правни оквир, уз осланац на Матицу, представља сигурни заштиту од нестанка србског народа из његових западних земаља. Током три и по ратне године пребогате искушењима а сиромашне свим осталим, устрајно су грађене институције система на територији новонастале правно-политичке јединице. Њене темеље поставила је плејада подвижника у служби Богу и Роду, међу њима и припадници истинске елите свих сталежа и професија, који су и по цену каснијег личног страдања преузели одговорност за судбину народа. Без намере да се умањи немерљиви допринос било кога од њих, због места и улоге које су у настанку и одбрани Републике Српске имали у ратним годинама, посебно треба поменути ратног Председника др Радована Караџића и главнокомандујућег Војске Републике Српске ђенерала Ратка Младића. У њима је најмлађа србска држава имала истинске человође и неуморне прегаоце на дипломатском, политичком, војном и другим пољима, а они у народу велику подршку која им је давала снагу да издрже огромне напоре којима су били изложени. И да подносе Дамоклов мач у виду Хашког трибунала и поратно хапшење, суђење и неправедну осуду од стране те наказне квазиправне институције Постмодерног Запада, уверени да ће оно што су са својим најближим сарадницима градили не само одолети искушењима неизвесне будућности, већ кроз њихове достојне настављаче бити надограђено новим вредностима, пре свега заслугом народа који је спреман да своју слободу брани свим Богом благословеним средствима – онако како ју је, уз велике жртве, бранио и одбранио у рату.

После потписивања Дејтонског мировног споразума и окончања Париске мировне конференције наступило је ново раздобље у учвршћивању и надграђивању тековина одбрамбено-отаџбинског рата. Иако је оружје ућутало, нововековни феномен рата који не престаје, већ се води другим средствима испољио се готово од првих дана функционисања Босне и Херцеговине у новом правно-политичком формату, са Републиком Српском као једним од два једнакоправна ентитета. Несумњиво је да дугорочна стратегија западних центара моћи у погледу Босне и Херцеговине за своју константу има преобликовање њених институција кроз смањивање уставних капацитета Републике Српске, које се претежно реализује кроз пренос надлежности са ентитетског на федерални ниво власти. Главно оруђе за спровођење те стратегије представљају две институције, Канцеларија Високог представника и Савет за имплементацију мира, чијом инструментализацијом од стране агената Глобалног Запада инкорпорисаних у структуре УН се доносе и остварују противзаконите одлуке на штету Републике Српске. Последњих неколико месеци сведоци смо метастазе њиховог антидејтонског деловања, од наметања закона о забрани негирања (такозваног) геноцида у Сребреници од стране одлазећег Високог представника Валентина Инцка, преко наметања новог Високог представника УН у БиХ мимо процедуре која садржи обавезу верификације његовог мандата у Свету безбедности УН, до притисака, претњи и уцена које за циљ имају да се високи функционери Републике Српске и њени изабрани представници у заједничким органима присиле на прихватање наметнутих решења и одустајање од оправданих напора за обнављање статуса Републике Српске, по слову Дејтона – а не по његовом тенденциозно тумаченом духу. Хвала Богу, отпор србских политичара тим настојањима, уз високо развијену свест у народу о угрожености његових базичних права и интереса, као и битно промењена геополитичка ситуација у свету у односу на крај претходног и почетак текућег миленијума, дају наду да ће отпор антисрбским настојањима бити успешан.

На жалост, највећи неспокој у погледу успешног одолевања текућим насртајима на интегритет Српске не изазивају активности чинилаца међународне политике. У духу добро познатих Његошевих стихова „не бојим се ја враж`јега кота … но се бојим од зла домаћега“, највећи проблем представљају актери домаће политичке сцене (у шире-србском смислу) и њихови послушници из свих институција и сегмената друштвеног живота. Остављајући на овом месту по страни заиста скандалозне изјаве и поступке појединих етаблираних политичара из Републике Српске, неопходно је указати на власт Републике Србије, тачније еврунијатску колонијалну управу, као на главни извор неспокоја. Довољно је у континуитету пратити хипертрофиране медијске наступе челног човека владајуће клике, односно поједине њихове кратке секвенце од значаја за тему одбране Републике Српске. У њима је оно што није изговорено проблематичније од изговореног. Јер, изговорено обилује пропагандним флоскулама и безсадржајним („нулто-информативним“) стереотипијама из којих се ништа поуздано не може закључити. Оно што константно изостаје рађа и појачава зебњу. На пример, изостаје јасна и недвосмислена подршка председнику и Влади Републике Српске и српском члану Председништва БиХ у њиховој екстремно тешкој, али легитимној борби за повраћај надлежности Републике Српске, нелегално пренесених на ниво БиХ. Без обзира на све критике које се, општеузев, могу упутити највишим политичким представницима Републике Српске, потреба давања снажне подршке њиховој текућој борби са позиције државног врха Србије била би више него добродошла. Догађаји попут сусрета „Великог Вође“ са Кристијаном Шмитом, самозваним новим Високим представником УН за БиХ, на жалост, делују у супротном смеру.

Јасно је да оштрица критике не треба да буде усмерена искључиво на личност која са места председника Републике противуставно „ведри и облачи Србијом“. Читава армија његових директних сарадника, као и опортуниста и шићарђија из његовог ширег медијско-финансијско-политичког окружења и истакнутих представника институција које би требало да су изван и изнад поља политичке конјуктуре, остаје безгласна у данима када Србијом треба свакодневно да одзвања глас подршке Републици Српској. Саучесник тог безгласја је, на жалост, и Српска Православна Црква, чија висока јерахија, дубоко забасала на екуменистичко-новотарске странпутице и растрзана клановским сукобима, не налази за сходно да се огласи готово ни о једном питању од суштинског значаја за србску будућност. (Притом, поједина њихова оглашавања на велике теме, у ширем смислу њиховог поимања, у верном народу изазивају саблазан.)

Не дозволимо да нас сазнања о тешком бремену борбе за очување и јачање Републике Српске удаљи од радости славе Светог првомученика архиђанона Стефана и празника Дан Републике Српске и. Ове године празник представља 30. рођендан најмлађег изданка србског државотворства, асоцирајући на његову духовно-политичку зрелост, којој као неоспорној стварности треба да стреме сви његови житељи, а посебно истакнуте личности јавног живота.

Срећна вам слава и празник драга браћо и сестре, најсрбскије од свих институционално изграђених држава на србском духовно-културном простору, уз најискренију братску жељу да ваш бастион непокора истрајно одолева свим искушењима. Желимо да Република Српска буде берићетна и узлетна колико је то могуће у овом претешком времену за читав људски род, а усправна и само Часном Крсту поклоњена и Слободи Златној причасна, поносита и одважна. Нека сви искрени србски родољуби, без обзира на то где се тренутно налазе, свим срцем и душом радости придруже слављењу славе и Дана Републике Српске и умноже своје молитве Преблагом Господу, приложивши их небеским молитвама св. првомученика архиђакона Стефана.

Уредништво/Борба за истину