Јереј Андреј Углов: Шта значи „ићи у храмове до последњег часа“?

Покушаћу да одговорим на ово питање. Да би одговор био тачан, потребно је да одредите критеријум за ове речи. Шта значи „до краја“? Једни кажу да је „последњи час“ када се уклоне иконостаси и свете мошти скину са престола. Други кажу да је „последњи“ када престану да певају Херувимску химну на Литургији, трећи кажу када скину крстове са купола, опет неки кажу када скину крстове са просфоре итд.Али ово ће бити резултат издаје вере. На пример, у истој Украјини постоји Кијевска (Филаретова) Патријаршија, постоји УАПЦ, постоји новоформирана ОЦУ (Епифаније Думенко), постоје гркокатолици (унијати) – и још увек имају иконостасе и монштранце, певају Херувимску и пеку просфору са крстовима… Шта се дешава? Дакле, са њима је све „у реду“ и нема чега да се плашите? Не. Дакле, изабрали смо погрешан критеријум.

Према црквеним канонима, постоји само један знак оног „последњег тренутка“ када се верници морају одмах одвојити од отпадника. Овај знак (критеријум) је упадање у јерес епископије и њима потчињеног свештенства и отворено, јавно проповедање ове јереси. Ако се проповеда јерес, од јеретика се мора одмах одвојити, чак и ако још није осуђен на следећем сабору, чак и ако Символ вере још није био споља погођен. Од лажних учитеља морамо бежати као од куге, да се и сами не бисмо заразили и умрли од њих.То је јасно речено у 2. делу 15. канона Двоструког помесног Сабора у Цариграду. Ово је детаљно описано у Избору правила понашања током владајуће јереси, који је прикупио монах Теодор Студит (све је објављено, укључујући и на интернету). Ако желите, можете се упознати са овим правилима и њиховим тумачењем. Све су јасно и јасно навели. Не може бити јасније.

Тумач канона Теодор Балсамон, патријарх антиохијски, у свом коментару на 15. канон Двоструког сабора чак прецизира: ако је епископ умом прихватио јерес, али је још није изнео народу, такав епископа се још увек помен – у нади да ће се опаметити.* Али ако је епископ већ почео да проповеда јерес пред народом – од таквог епископа треба бежати као од вука. И ниједна његова реципрочна забрана и анатема више није страшна, јер он сам је већ ван Цркве. Његова власт није легитимна, он је отпадник. Већ га чека суд, ако не на земљи, онда на Небу. То је тако.

Ради јасноће, може се направити неколико једноставних поређења. Замислимо заиста доброг пастира. Овце воле таквог пастира и привијају се уз њега ближе, плаше се да га напусте. А шта ако је место пастира био вук … вук у овчијој кожи? Мораш да побегнеш од њега пре него што побије све овце. И благе су овце које на време беже од вука. У супротном, неко ће бити паметан да каже: „Прерано је бежати од вука. Сачекаћу док ме не зграби за врат, па ћу побећи…” Други тврде: „Вук је сам, а ја сам свој. Нећу још нигде да бежим, живећу тихо, чекаћу, бићу стрпљив, можда ће ствари променити…”Могло би се направити још много таквих поређења. Али ово горе, мислим, довољно је да се схвати суштина онога што се дешава. Постоје издајници, постоје њихове слуге, постоје кукавице, постоје каријеристи, постоје једноставно равнодушни људи који су навикли да живе по наређењима и не желе ништа да мењају у свом животу. А има и оних који једноставно не желе ни о чему да размишљају, запуше уши, боје се било какве узнемирујуће информације, живе по навици и то је то. Шта можете да урадите? Свака особа бира свој пут у животу.

Углавном, сви спорови око питања „помињати или не помињати?“ своде се на главно питање: да ли је поједини епископ (у нашем случају, вршилац дужности лажног патријарха, њему потчињена епископија и њему послушно свештенство) јеретик? Све остало зависи од одговора на ово питање. Ако није јеретик, онда не само да је могуће, већ и потребно да га се помене, а има много канона који о томе говоре. Црквену дисциплину нико није укинуо и са овим се сви слажу.

Али ако је јеретик, онда се мора одмах одвојити од њега, као од непријатеља Божијег, прекинути сваку духовну комуникацију са њим: не помињати га на богослужењима, не узимати његов благослов, не примати од њега Свете Тајне. , не молити се и не јести са њим, не слушати његове наредбе и забране, пошто су оне већ незаконите и немају канонску снагу. Једном речју, од вука се мора бежати да не би умрло са њим.

Доста је речено и показано шта је садашњи предстојатељ радио деценијама. Цео интернет је крцат објављеним документима, па чак и филмовима о његовим „подвизима“. Православни су дуго трпели сва та злодела – његову КГБ прошлост, све његове винске и дуванске преваре и афере 90-их, његове банке, бизнис и нечувени луксуз, његово стално братимљење, љубљење и срамоту са паганима и јеретицима на разним местима (у Ванкуверу, Канбери, разни „самити“ итд. – све је објављено).

Сви су чули и видели његове честе јавне изјаве да се православци, муслимани и Јевреји „моле истом Богу Творцу“, да би се навикли на ову наметљиву, и досадну пропаганду. Већ дуго је било немогуће издржати сву ову јерес. И зато нису грешили они који су престали да га помињу после Самита 2006. године. А издаја 2016. (Хаванска унија и усвајање од стране Архијерејског сабора (2-3. фебруара) нацрта одлука Критског Сабора) била је последња тачка. Ово је већ била граница сваког стрпљења. После фебруара 2016. његово помињање није компромис, већ потпуна издаја. Кукавна издаја – ни више – ни мање.Неко ће у оправдању рећи: „Само се молим и причешћујем са њима, али у души га се не сећам, не помињем али се сећам и помињем долазећег Цара. Али ово је превара. Покушаћу да објасним. Као што знате, постоје две врсте молитве. Постоји лична молитва, када се молите Богу насамо. Само ти и Господ, и нико други. Али ако се молите на богослужењу заједно са другим људима, ово је већ саборна молитва. Грчка реч за цркву је εκκλησια, што значи сабор. Чак и ако се глувонеми моли на служби, његова молитва ипак постаје саборна. А затим се причешћује из заједничке Чаше, пред којом се више пута уздизало име јеретика, и кроз то постаје учесник у њему и у целој његовој јереси (видети одговоре светог Теодора Студита).

Причешћем из заједничке Чаше са отпадником, човек се не освећује, него се скрнави, постаје једно тело са њим. У човеку се дешава духовна промена… Ето шта је заједничка молитва и општење са јеретицима и њиховим слугама. Ко се на било који начин повеже са њима, пре или касније постаје исти отпадник као и они. О овоме је већ све писано – и у црквеним правилима и у светим оцима. И све је објављено. Само не треба да будете превише лењи да бисте се упознали са свим овим. Верујте ми, ради спасења душе вреди.Али људи сада не живе по правилима, већ на начин који им је згодан и исплатив. Уосталом, ступити на пут исповести значи добровољно ићи на Крст, на страдање, и ово је тешко. Можда ће се ваши пријатељи окренути од вас и почети прогон. И са неверницима ће вам бити лакше и да комуницирате него са неким тзв. „Православаним“. Такви „нови православци“ са испраним мозгом могу лако да вас прогоне и доведу до срчаног удара – то није претеривање, већ горка реалност.

Некада су сви који се не слажу називани „народним непријатељима“, а сада се називају „непријатељима Цркве“, „шизматицима“, „секташима“, „изопћеницима“ итд. Лишени свих средстава за живот, почињу да их трују, позивају агенције за спровођење закона у прогон, итд… Постоји много језуитских метода. Свештеници су застрашени и због тога су делимично разумљиви. И зато, када чујете како неки свештеници покушавају да „теолошки“ оправдају своје „помињање“ – немојте веровати. Нема ту „теологије“, само се плаше за себе, за своју породицу…

Према ажурираној црквеној повељи коју је написао Гунђајев, свештеник је епископов кмет, потпуно без права, за сваки прекршај епископ га може згњечити као комарца и избацити на улицу без средстава за живот. И тако ти свештеници који су у систему, ћуте, јер се плаше одмазде. Ово је таква „теологија“, тачније, никаква теологија. Само животињски страх за себе… А стадо – једноставно је напуштено, нико га не учи, и нико га не припрема за последња времена. Она се користи само као „мотарска крава“ коју музу, шишају и гуле за 10 кожа да би из ње извукли све што се може извући. Наравно, то се не каже за све свештенике. Има добрих, поштених, забринутих пастира. Али мало их је, испеглане су трулежи и докрајчене – оних који још нису протерани. И стадо им се разиђе. То су реалности савременог црквеног живота. Покушати да преживите у овом „вучјем чопору“ значи постати исти као они. Нема опција. Све је ово урађено и доживљено.

Али да се вратим на тему. Често чујемо и следећу замерку: „У нашој цркви нема промена, свештеници служе како треба, а ово што се дешава горе се не тиче нас. То је њихов грех.“ На ово ћу одмах одговорити – отпадници неће правити никакве кардиналне промене у богослужењу, да не би напрасно плашили људе. Људи цене богослужење и плаше се спољашњих промена у ритуалима. Слуге Антихриста то разумеју и зато неће мењати обреде.Као што је то рекао један високорангирани кардинал: „Довољно је признати да верујемо у једног Бога – и једно смо у принципу, а друге разлике нису битне. То је све. Разлике између вера остаће и под Антихристом. Неће бити спољашњег спајања религија. Не чекајте то. А по свему судећи неће променити ни Символ вере. Зашто су у невољи? Сви народи ће обожавати Антихриста као „Бога“, и то је то. А обреди и симболи ће остати – за непријатеље то сада није толико важно. Тако добијају све. И многи су већ ухваћени. Ушли су у систем – прихватају његова правила …

Понекад се дешава да чујемо такву замерку од оних који их помињу: „Да, слажемо се да је јеретик, али не желимо да напустимо наше цркве због њих, и зато се за сада молимо са њима. Шта се ту може рећи? Веома чудно и чак апсурдно резоновање. Да су тако поступили и први хришћани (бранили би храмове, а не веру), онда Црква не би победила ни једну јерес. Све би јереси процветале до данас, а Православље би одавно престало да постоји.Зар је заиста тако тешко схватити да говоримо о вери, а не о храмовима. Храмови нису ништа криви, они су сада заробљени, држе их у заточеништву отпадници. А православни се сада моле код куће, не зато што се гнушају цркава – они једноставно не желе да се помињу издајници и не желе да се моле са њима. Ми нисмо расколници. Нисмо ишли у другу Цркву. Остали смо у нашој Руској православној цркви. Нисмо ми напустили Цркву, већ напротив, отпадници су се својом издајом и кукавичлуком нашли ван Цркве. И наши храмови су сада заузети њима. Али ово није заувек. Ова превирања ће проћи, а Православни Суверен ће очистити Цркву и помести из ње све отпаднике, као што они скидају стенице и бубашвабе. И опет ћемо се молити у нашим омиљеним храмовима.

Многи сада чекају сазивање Помесног Сабора, кажу, „Сабор ће све одлучити“. Али ко ће сада сазвати тај Сабор? И ко ће бити позван на овај Сабор? Ко ће им судити? Или ће се отпадници окупити и сами себе осудити? Умесно је подсетити се на реторичко питање: „Ко су судије?“ Отпадници су заузели власт у Цркви, настанили се у телу Цркве, као канцерогени тумор. И овај тумор ће наставити да нагриза Цркву изнутра све док га будући руски цар, као хирург, не уклони. Под царем се нико неће церемонијати са душманима Божјим – они ће једноставно бити извучени из оскврњених олтара за шију, дати им лопату у руке и послати на неку фарму свиња да пасу свиње. Били су лажни пастири – постаће свињари. Духовно стадо нису могли напасати – нахраниће свиње. И неће чекати никакву „икономију“ и попустљивост од Цара.

После царске чистке, неће их ни враћати црквеним стражарима, да не би поново уносили свој распадљиви дух у свете зидине. Хоће, верујте ми. Неће се извући ниједан богохулник, ниједан глобалиста и екумениста, ниједан „ћуталац“. И неће имати времена да спакују кофере. Свако ће пожњети оно што заслужује. И нигде се неће сакрити, свуда ће се наћи. Издаја Бога и изопачење стада неће остати некажњено. Све је то предвиђено и све ће се остварити по речи Св. Оца Серафима, као два и два. Шта још да кажем на крају? Заувек незаборавни отац Јероним Санаксарски је рекао својој духовној деци да ће се „од читавог мноштва људи који стоје у храму спасити само неколико – и то оних који ће имати јаку „козачку“ веру, који се неће бојати никога и ничега осим Бога. !” Дао Бог да сви то постанемо – непоколебљиви, јаки у вери, спремни да погину за Бога и Његову Истину!

Опростите, покушао сам да објасним све најбоље што сам могао, знао и умео. Али оно о чему сам говорио је све што сам својевремено доживео и пропатио. Ко није доживео, неће разумети.

јереј Андреј Углов/ Православље живот вечни