„Бог је спојио мене и моју жену на Васкрс. Како један Србин већ 25 година ради на белоруском тлу и обнавља древне цркве

Миладин Лучић је у Белорусију дошао 1997. године, али је изабрао место за живот не у великом граду са великим могућностима, већ у живописном Копиљу, граду у Минској области са својом историјом и мирним начином живота. Милодин је уверен да село има потцењен потенцијал и враћа људе у живот, њиховим коренима. Пре извесног времена, вредни земљорадник је упознао оца Генадија, настојатеља Тројичког храма у селу Тељадовичи, Копилског округа, и одлучио да се посвети рестаурацији једне од најстаријих цркава брвнара у Белорусији. О православном наслеђу Копилског краја, животу у малим местима и односу Србина који четврт века живи у Белорусији према новој домовини у материјалу дописника БелТА.

У селу Тељадовичи већ скоро 225 година стоји дрвени храм. Село је прилично мало, али на велике православне празнике, попут Тројице и Васкрса, верници из Копиља, Несвижа и Минска преплављују Тељадовиче. Како је рекао настојатељ храма отац Генадиј, сви посетиоци осећају „измољену“ благодат овог места. И ми, као посетиоци храма, не можемо да се не сложимо са њим. „Године 1798. саграђена је као католичка црква, а онда се, знате, променила власт, и преграђена је у православну цркву. И тако је до данас православна црква. У стара времена црква је била названа Успење, а затим Тројице.За време рата црква је била затворена на врло кратко време а затим поново отворио. А ова црква је била једина у целом округу која је радила, људи су овде стално долазили“, прича отац Генадије, седокоси старац бујне браде, љубазних продорних очију и расположеног осмеха.

И сада људи иду у цркву Тројице, али углавном посетиоци, јер становништво села неумитно опада, а у Тељадовичима има само девет сталних становника. Али на велике православне празнике, као што су Тројица, Васкрс, Успеније, увек има много верника. Црква је доста стара, али људи иду да се моле, крсте, венчавају, кају се“, рекао је отац Генадије.

 

Храм стоји скоро 225 година, неће свака камена грађевина толико издржати, а Тројичка црква је од дрвета. Толико да, према речима настојатеља храма, између дасака и балвана нема чак ни зазора. Црква Свете Тројице је историјска и културна вредност друге класе по Унесковом светском систему и има безбедно вођење. Из тог разлога Министарство културе забрањује било какве самопоправке. „Хтели смо да куполе учинимо лепим, златним, променимо облогу, али они нам кажу шта је, тако треба“, рекао је свештеник.

 

И иако су велики рестаураторски радови унутар зграде старе цркве забрањени, Миладин и отац Генадије не очајавају. Чињеница је да се Тројичка црква не греје. Када је црква грађена 1798. године, мало се размишљало о питањима удобности, а таквих могућности није било. Данас се у згради старе цркве служе богослужења од Цветне недеље до Покрова, а затим се селе у зграду нове цркве, која је већ подигнута заједно са Миладином. “Има мали тим: комшија, момак, један и други Васја Держак. Радио је у Минску, сада живи овде, по занимању грађевинар. Хода по камену, а Миладин више по дрвету”, Отац Генадије објашњава.

Миладин је код цркве подигао и двоспратницу која је намењена за боравак деце у летњем кампу. Ту је и радионица. Поред тога, при цркви живе четири монахиње. Видели смо изградњу још једне зграде – биће то летња кухиња са опремљеном шпоретом. У плану је изградња одбојкашког терена за децу, постављање тениског стола и кошаркашког обруча, столова за играње дама и шаха.

 

Сви ови објекти се налазе на извесној удаљености од зграде старе цркве, и након што смо видели како је све уређено, враћамо се назад. Шетамо пешчаним насипом, пролазимо поред кућа које су људи оставили зарад великог града. Миладин касније примећује да му је сан да има више становника у белоруским селима. У близини цркве расте огромно дрво јавора. Када је изграђен паркинг, дрво није посечено, иако је могло бити. „Колико му треба да порасте да би био такав“, примећује отац Генадије. У изградњи паркинга, иначе, помогао је Леонид Бутевич, шеф економије ЈПП ПИК-Лесное. Нико не одбија да помогне цркви.

 

 

 

“Већ пету годину сам на салашу. Очистили смо целу територију, направили смо привоз, направили смо стазе. Долазимо, разговарамо са оцем Генадијем, са Милодином и одређујемо обим посла. хуманитарни дани овде.Када смо направили паркинг, људи су широм света помагали цркву.Са наше стране помажемо у опреми,грађевинском материјалу.Читам доста,интересује ме -ово је друга црква брвнара у Белорусији у погледу старости. Морамо сачувати имовину. Помажемо, нема питања”, рекао је Леонид Бутевич.

 

Сада су радови на салашу завршени и наставиће се са унапређењем цркве. Планирано је да се у близини паркинга направи још једно игралиште, јер на празнике посетиоци доводе децу са собом, а игралиште је потребно не само за забаву – то је питање безбедности. Број верника који су на празнике посетили храм достиже стотине, а понекад и више. „Раније, када није било паркинга, аутомобили су били паркирани скоро до раскрснице, а неколико случајева је било веома опасно“, присећа се Леонид Бутевич.

 

Следеће године Тројичка црква у Тељадовичима пуни 225 година. Миладин, отац Генадиј и Леонид Бутевич спремни су да раде још више. “Миладин је таква личност, што је ретко. Он, у ствари, све ради по свом принципу. Дођем да видим како ради. Без престанка. И викендом на служби овде у цркви. Он је веома религиозан. особа“, каже Леонид Бутевич.

 

 

Сам Миладин Лучић свој рад оцењује веома резервисано. Одмах се види да се скромна особа сигурно неће хвалити или хвалити својим достигнућима.

 

Србин је дошао у Копил 1997. године, тачније, дошао је за својом женом, Копиљком. Пре тога је неко време живео у Москви, где је 1996. године упознао своју будућу супругу. Према Миладиновим речима, познанство се догодило на светли православни празник Васкрса. Бог је повезао“, каже Србин. Руски језик је научио прилично брзо, за шест месеци или годину дана, али иако Миладин разуме белоруски језик, тешко му је да говори белоруски. Али, упркос томе, он заиста воли Белорусију.

 

“Свиђа ми се у Копилу. Сви ови велики градови су празни, али овде је слобода. Овде можете живети у миру, радити тихо. Ако човек жели да заради и прехрани породицу, може нормално да живи. У граду, људи могу да зараде велике суме, али мени ово “не треба. Волим мир. Најлепше је када је породица велика и здрава. Ово је право богатство. И лепо је живети на селу. Закон је такав да се не плашиш да живиш. Кад изађеш из куће, не можеш да затвориш врата, јер на селу је господар. А у већини других земаља је неред”, напомиње Миладин Лучић.

 

Миладин се чуди како човек може да живи на селу, а не да води домаћинство. Он сам има све: узгаја и чува краве, овце, козе, свиње, прави сир за себе. “Волим село, волим да радим овде. Вероватно да покажем другима који плачу да се на селу не може живети и радити, да ако се хоће све је могуће. Село враћа људе у живот”, рекао је он. .

 

У кућним пословима помаже Србина породица: жена и петоро деце. Али једног дана невоља је закуцала у кућу ове породице. Најстарији Миладин син је погинуо у несрећи пре четири године. Младић се једва вратио из војске и месец дана касније више га није било. “Имам три ћерке и три сина. Верујем да је жив. Није ми битно да ли је поред мене или не, ово је моје дете. Већ имам двоје унучади”, каже отац.

 

Миладинов сан је да прошири домаћинство, да купи трактор, јер стари више не ваља ни за шта. И наравно, да се наставе радови на рестаурацији цркава, којима је богат Копиљски крај. “Иде време и свако долази Богу, у цркву. Упознали смо оца Генадија и овај посао ми је некако пао на душу”, присећа се Миладин.

 

“У нашем крају има много старих цркава. Поред Тељадовичке цркве, Потејковске цркве, цркве у Лешњи, веома лепе цркве брвнаре, која је стара преко сто година, имамо и камену цркву у Кијевима”, каже Ирина Кисљак, председница Копилског окружног савета посланика.

 

У Потејковском храму у совјетско време постојао је омладински клуб, а затим и библиотека. Сада се овај објекат напушта, књиге се преносе у месну школу, која је за њих издвојила посебну просторију, а у згради цркве почиње реновирање. Миладин ће га дириговати. „Радови на рестаурацији ће бити веома обимни. Тамо је потребно уклонити оплату, јер је зграда обложена лимом, а стара црква је била дрвена“, објашњава Ирина Кисљак.

 

Црква у селу Кијевичи Копилског округа такође има своју историју. О овом храму постоје легенде. „Црква је необична: има лебдећу грчку куполу. Кажу да су давно, још под Катарином, ови темељи донети у Кијев да би се тамо поставила црква. Неки разбојници у Копилу су опљачкали конвој, а Испоставило се да тамо где нема даље испоруке, а изграђена је црква. Зато се и зове Кијевска црква, од речи Кијев“, каже председник Копилског окружног савета посланика. Овај храм је веома леп, али захтева озбиљне поправке.

 

Од древних католичких цркава на територији Копилске области остала је само капела у Усову. “Било је једно време складиште жита и ђубрива. Очистили смо га унутра, закрчили кров, поставили прозоре. Нема безбедног понашања за капелу”, напомиње Ирина Кисљак.

 

У таквој ситуацији помоћ брижних људи, као што је Србин Миладин Лучић, је непроцењива.

 

“Заиста ми се свиђа у Белорусији, јер је белоруски народ веома доброћудан, нема љутње. Живео сам на многим местима. И био сам на Западу – људи имају бес, а немају радост. А овде, у Белорусији, људи су једноставни,али срећни.Белорусија веома лепа.И да будем искрена твој закон је такав да можеш да живиш у миру.Ако радиш плаћај порез како треба и ради.Нико те не дира.У другим земљама је ово недовољно“, нагласио је Милодин Лучић.

 

Вера Васиљевски/Белта

Превод:Васељенска

Бонус видео