За истину о Милунки

Можда због тога што се о Милунки Савић (1892-1973) снима неки филм, или серија – не знам посигурно, ових се дана о њој пише на разним странама.

Оно што је несумњиво, јесте чињеница да је Милунка Савић у србском народу постала позната мање по свом учешћу у србским ослободилачким ратовима 1912-1918 (рат као рат: пуца се, бацају се бомбе, гине се, заробљава, рањава се, лечи се, остаје се жив, постаје се инвалид) а више по томе што су јој, наводно, ратне заслуге заборављене, што јој је држава за коју је ратовала остала дужна, што јој није одато никакво признање, што је свој радни век провела у некој банци као чистачица, што је живела у сиротињи, у неком кућерку на београдској периферији…

О каквој се “сиротињи” радило, сведочи и чињеница да је Милунка Савић благодарећи новчаним примањима из редовног посла, инвалиднини (80 посто, по основу ратних рана), принадлежностима које јој је Француска исплаћивала као носиоцу њених високих одликовања (Краљевина Југославија је носиоцима Карађорђеве звезде, односно породицама погинулих или умрлих, тек 1938. године почела да исплаћује по 300 динара месечно; после рата изједначени су, у примањима, са носиоцима Партизанске споменице 1941, касније Ордена народног хероја) и зарадом коју је, у слободном времену, остваривала шивењем војничких шињела за потребе југословенске војске, као самохрана мајка и изузетно племенита жена, успела да у своме дому, поред своје четворо рођене и усвојене деце, помогне у одрастању и школовању још тридесет двоје деце, највећим делом својих рођака и сељана.

Заснована на тешко (или немогуће) проверљивим и, врло често, међусобно супротстављеним вредносним судовима, представа о Милунки Савић, нарочито у маси још ненавикнутој да, после Јосипа Броза (1892?-1980), живи без каквог-таквог култа личности, ствара се изобличавањем Милункиних истинских обележја и, нажалост, њиховим преношењем у сферу нестварног. Остаје само оно што је већ, за различите потребе, мало у незнању а више зарад истицања лирске или епске маштовитости појединих аутора, постало пријемчиво простоме пуку и претворило се, без стварне Милункине могућности да на то утиче, у основу за даља измишљања усмерена на стварање новога култа, култа Милунке Савић – “жене-ратника”, “србске хероине”, “србске Јованке Орлеанке”, “хероине Великог рата”, “јунака девојке”, “ратнице светлости”, “бомбаша јуришника”, “жене-јунака”, “девојке ратника”, “мајке ратне сирочади” -, и на његово даље “усавршавање” и развијање.

Све то по правилу да се нечији култ не може развијати ако постоји још неко ко поседује сличне особине. Баш као што је то чињено у Брозово време, док се стварао култ ЈахачаСаЧелаКолоне.

Чак и када је, 1969. године, Удружење носилаца Албанске споменице 1915-1916, у једној обимној књизи, на око 550 страна великог формата, објавило споменицу о себи, није поменуто ни једно једино лице од оних који су ту споменицу понели. Иако предговорник ове књиге, армијски ђенерал Југословенске војске Милорад Петровић (1882-1981), препоручује “нека би ови редови послужили старој генерацији, која је у овим великим догађајима учествовала, да се подсети на оно што се пре пола века преживело, а млађим генерацијама да сазнају нешто више о томе с каквим се мукама враћала слобода”, све ће се завршити на бледим описима ратних доживљаја безимених и немуштих лица. Истина, у уводном делу пописани су на отприлике једној страници сви команданти великих војних формација, а поменути су и краљ Петар, регент Александар, Никола Пашић и неколико страних генерала.

Но, у “споменарском” делу књиге, тамо где је и велики празник Рождества Христова под знаком навода, могу се срести само лица без имена и лица без лика: мршави и подерани војници; један војник који је сео крај пута и халапљиво жваће перје од црног лука; човек с бундом; чиновник испод шињела; човек коме су Арбанаси убили шеснаестогодишњег сина и који је “мало шенуо”; чичица; мој друг и ја; војници, разрешени чиновници, официри који иду на боловање и избеглице свих врста; “неко с поља”; глумац који је сумњиво вртео главу; официр на ниским вратима пекаре који брине о следовању; делегат владе; један трећепозивац у поабаној униформи, а други човек са наочарима – цивил; добри људи у комори; један редов сељак, који је пошао са својим дванаестогодишњим сином; онај ордонанс редов…

На петнаест страна једног дневника од 15. до 21. новембра 1915. године, поменуто је само једно име, ауторово: “Ха, гајрет Стево, соколе, држ’ се још данас, па ћеш имати право на живот”. А тај Стево био је новинар, и морао је знати за правило да је вест празна ако се из ње, на самом почетку, не види и на кога се односи!

На исто толико страна, публициста Антоније Ђурић (1929-2020) описује пут “од Косова до Крфа”, а тамо се срећу: овде официр, командир; командант батаљона са шаком изнад очију; погинуо командир чете, кажу да се звао Стева Раичковић; магаре Мишко – по свему, то је најзначајнија “личност” у целој споменици, јер се помиње барем пет-шест пута!; наредник Теша; наредник Маринко; умро наш капетан Миленко. И даље: мајка Савка… није битно одакле је била та Савка; млада мајка са троје деце.

У наставку, члан Управног одбора у поменутом Удружењу, Владета Милетић из Ужица, после Великог рата судија и адвокат, своје “сећање из времена албанске голготе” сабио је на пет страна, без иједног имена. Али, зато, поменути су: “нас шест другова”; “наш командир са официром”; стари поднаредник; ауторов отац из ропства…

Ређам све ове безимене примере само због тога да бих изрекао своје уверење да догађаје описане у некој књизи понајбоље могу тумачити личности које су учествовале у тим догађајима; више личности које се неопрезно називају “малим људима”, него врховни команданти, краљеви, регенти и остали генерали, адмирали и разни други десетари. Јер, често се дешава да о одређеном догађају читалац више сазна и више упамти из податка уз животопис неког од учесника у догађају, но из неке уопштене приче сачињене о истом том догађају са неког “високог” места.

Уистину, помињање неке личности, именом и презименом, уз одређени догађај значи да се нешто није збило само од себе, већ да је неки догађај био баш такав највећим делом због тога што му је именована личност, својим знањем или својим поступком, да ли сама или у друштву са још неким, дала лични печат. Признати чињеницу да је одређена особа могла дати лични допринос неком догађају, значи и пристанак на право те особе на улогу у историјским збивањима.

Друкчије речено, уколико се у неку књигу унесу биографски подаци за одређену личност, та се личност враћа на историјску позорницу, тамо одакле је, за рачун неког србског непријатеља, нечијег култа личности, некаквог имагинарног светског поретка, била поодавно избачена.

Избацивањем појединачних личности избациван је и народ. Потискује ли се народ, круни се и нестаје његова земља.

А упорним трудом да се читалачком (и препричавалачком) свету, али и онима који се баве формирањем јавнога мнења, наметне тврдња да се није писало о Милунки Савић, и не само да се о њој није писало већ се о њој уопште није водило рачуна и да су њене ратне (и друге) заслуге потискиване и занемариване, једино упућује на стварну намеру да се избрише сећање на народ од “неких” појединачних најмање 321.000 србских добровољаца у србским ослободилачким ратовима 1912-1918. године.

Но, с разлогом је то чињено.

У Први балкански рат (1912), поред позваних војних обвезника Краљевине Србије, јавило се на дужност и око 67.000 нераспоређених. Покушавајући да објасни такав чин, један од учесника тих збивања касније је записао: “Колико је било одушевљење народа Србије за тај рат, нека сведочи само то, што се је пријавило више од 100.000 обвезника, него што их је било пописано! Од тих су образовани такозвани прекобројни пукови, колико се је могло (укупно 26.016 људи – ИП), а остатак је враћен кућама, јер више није било ни оружја”.

Насупрот том и таквом одушевљењу у Србији, познато је да исељеници из Србије у Сједињене Америчке Државе, с обзиром на њихову бројност и порекло, нису били једнако расположени према позивима за добровољни одлазак на нека од србских ратишта. И познато је, на пример, да “из старе краљевине Србије највише ако их има… једва која стотина”, на најтежим пословима, “обично у мајданима и ливницама… Пољопривредом се бави незнатан број, и то већином досељеници из Србије, којих има свега… 50-60 који су из Шумадије (околина Кнића), и они су дошли овде од анексије Босне и Херцеговине, да би избегли војну обавезу у случају рата (курзив ИП), а има их који су по нашем доласку у Скадар (крајем новембра 1912. године – ИП) улучили прилику и побегли као војни обвезници” (курзив ИП).

И, када је већ тако, ваљало је, користећи једну једину особу, Милунку Савић, сасвим потиснути истину да се у србском добровољачком покрету током србских ослободилачких ратова 1912-1918. године нашло не мање од 321.000 добровољаца (од чега преко 183.000 изван двеју србских краљевина), те да је србску војску у пробоју Солунског фронта чинило више од половине србских добровољаца.

А шта се све чини и какве се све неистине смишљају не би ли се на штету србског добровољачког покрета изградио култ Милунке Савић, може се видети и из следећих неколико примера:

Поред тога што овлашћени заштитници Милункиног лика и дела њен улазак у борачки састав србске војске у Великом рату везују за интервенцију мало војводе Радомира Путника, мало војводе (мада је он тада био “само” ђенерал) Петра Бојовића, у оба случаја уз припомоћ мајора Воје Танкосића, београдске Вечерње новости и Борис Субашић (23. март 2014) ратни распоред за Милунку траже од војводе Степе Степановића (који је тада био ђенерал), а “морална подршка” мајора Танкосића се, по прилици, и овде подразумева.

Од сајта “Сазнај како” (30 август 2013), сазнајемо бесмислицу да је Милунка “током савезничког бомбардовања Београда 1945. у рушевинама пронашла рањену девојчицу коју је усвојила као четврту ћерку”.

Сајт “СРБски ФБРепортер” (10. новембар 2013) тврди као “сасвим извесно да Јосип Броз Тито није уважавао хероину Милунку Савић”, а “један од разлога је и тај што је на инаугурацију Шарла де Гола за председника Француске била позвана његова пријатељица Милунка Савић, а Тито није био позван на ову свечаност”. Није назначено од када потиче “пријатељство” ових двеју личности, али зато вест лепо звучи.

На истом том сајту пише да је Милунка “као добровољац добила мало имање на новооснованој добровољачкој колонији”, иако то мало (пет хектара обрадиве земље и плац за кућу) одговара величини онога што је припадало и осталим доказаним добровољцима.

Ваља знати да је, на предлог министра привреде од 17. новембра 1916. године, србска влада донела уредбу о насељавању у “новим крајевима”, по којој ће се добровољцима који у србску војску дођу из Америке, додељивати државна земља. Будући да се тада рачунало само с војничким поразом Аустроугарске а не и с њеним растурањем, Србија се сматрала обавезном да, у границама својих могућности, свим добровољцима из прекодринских, прекосавских и прекодунавских крајева, онима који се не би враћали у Америку а не би им било повратка ни у завичај, обезбеди простор за насељавање и најосновније услове за заснивање новога дома. Неку годину после рата, право на добровољачку земљу признато је и осталим добровољцима, без обзира на то са које су стране дошли, чак и онима који су и пре рата били поданици Краљевине Србије, као што је то и Милунка била.

Истим тим “малим имањем”, ваљда као о срамотном поступку према Милунки, бави се и Web-Tribune.com (14. април 2014), па каже да јој је “за заслуге показане у рату краљ дао имање у близини Новог Сада, али је она знала да одатле не може да школује децу, па га је продала и купила мали кућерак на Вождовцу”.

Иако се њен одлазак са добровољачке колоније Маријин Мајур (доцније назване Степановићево) могао сматрати одустаја­њем од насељења и, самим тим, од личне обраде добијене земље (што је, по добровољачком праву, био разлог да јој све одузме – као што је то чињено са бројним србским добровољцима у сличним случајевима), у њен претходно признат добровољачки статус није дирано. У Београду, почетком децембра 1929. године поново се запослила, овога пута у Државној хипотекарној банци, као служитељка-дневничарка (чистачица), “у централи банчиној а са месечном наградом од динара 1.200 (хиљаду и две стотине)”, што је значило да јој није текао радни (и пензијски) стаж. Тек 20. октобра 1934. године, министар трговине донео је решење којим је она постављена за сталну служитељку друге положајне групе и правом на пензијски стаж.

Чудно знање трабуњско да је то имање продато (а није продато, Милунка га је препустила сестри Славки) не би ли од добијених пара Милунка могла школовати децу. По свему, таквом логиком вређају се сви они који су у тој добровољачкој колонији (у некој наводној вукосексини, подигнутој на двадесетак километара од Новог Сада, с једне и друге стране железничке пруге Нови Сад-Суботица, с једне и друге стране тадашњег магистралног друма Нови Сад-Суботица) били надељени земљом. Било их је, Милункиних ратних другова, добровољаца, свега петсто један, оних који су, за разлику од Милунке, остали у тој колонији као “незналице”, отворили у њој основну школу и својој деци пружили прилику да се, када за то доспеју, најчешће у Новом Саду, Врбасу, Сомбору… упишу у неку од среdњих школа. Многи од њих омогућили су својој деци да стекну и високошколско образовање, најпре у Београду а касније, када је тамо оформљен Универзитет, и у Новом Саду.

Љиљана Банићанин, новинар, априла 1971. посетила је Милунку и написала репортажу коју је тек 2013. или 2014. године објавио сајт “Дан ветерана – Видовдан”. А тамо читамо и следеће:

“Обучена у два дебела џемпера, дуге вунене чарапе, вунене доколенице и поврх свега зимско ћебе – тако нас је дочекала Милунка Савић… Сва одећа на њој, већ давно је изгубила боју од дугог ношења и прања”. Госпођа Љиљана хтела је казати како држава није бринула да осамдесетогодишњој Милунки, по природи ствари реуматичној, и у свежим пролећним данима буде топло; да не користи џемпере већ да се креће у каквој мајици и тангама; да не носи вунене чарапе и доколенице већ памучне сокнице или, још боље, да гази као Боса Мара; да зимско ћебе препусти некоме ко има право на зиму; да своју одећу никако не пере како би очувала боју, нарочито ако једну хаљину облачи само једном. Ако је већ хтела да за све то некога окриви (државу, наравно, јер није удесила да око њене куће стално буде лето и није јој створила услове да, протеком многих година, буде млађа!), питање је како за понешто од тога није изрекла и као оптужбу на рачун њене породице која јој, жени у дубокој старости, могло би се из њеног писања домислити, није посвећивала ни најелементарнију пажњу!

Многи пишу (а то је из књиге Томислава Влаховића о витезима Карађорђеве звезде преписао и потписник овога текстића), да је Милунка током Другог светског рата неколико месеци (Википедија вели: шест, а Милорад Прелевић – 1932-2007 -, официр ЈНА и војни историчар, а прочитао сам негде, генерал: десет) провела у логору на Бањици. За неке, она је то “заслужила” јер је, изјавом да она није мечка да је водају тамо-амо, повредила сујету извесног немачког генерала, док други тврде да је, племенита каква је и неоптерећена србским идеолошким разликама, “у својој кућици на Вождовцу” држала “приватну” болницу и у њој лечила рањене четнике и партизане. Ни Милункину болницу ни рањенике у њој не помиње извесни београдски илегалац М. Седерландић који је после рата сведочио да је Милунка “помагала Народноослободилачки покрет”, тако што је њега “скривала… више дана” од полицијске потере. Да је у Милункиној кућици било рањеника и болнице, тешко да би се такав податак могао прећутати, утолико пре што је исти тај сведок “у стану именоване” одржавао “састанке са друговима, које је пребацивао у Ибарски одред”. Мимо тога, скоро да је немогуће објаснити откуд рањени четници и партизани у Београду (пошто су Прле и Тихи били неуништиви, метак их није хтео), али је сасвим извесно да Милункиног имена нема у списковима бањичких заточеника. Нема, наравно, али се зна да је она све ратне године провела у Београду, радећи у Хипотекарној банци. То нарочито важи за 1942. годину, за коју, као уз инат онима који пишу да је Милунка боравила у Бањичком логору, постоји документ из кога се види да је за своју службу оцењена као “одлична”.

“Православљу”, гласилу Србске патријаршије, у броју 1119 (2014), и Славици Лазић која је то опричала у рубрици “Поводи”, као да је једини циљ био да наређају што већи број “открића”:

– “Девет пута рањавана дочекала је ослобођење… са чином каплара српске војске да би је после потпуно занемарили, унизили и користили се њеном славом само када им је то било потребно”;

– “Говорила је и писала енглески и француски довољно да се дописује са саборцима”. Ова тврдња је још и прилично скромна, пошто ће београдски Блиц од 25. мај 2013. године обзнанити да је Милунка била “познавалац више светских језика”… О Милункиној писмености (и говорљивости) на енглеском и француском језику тешко да се може расправљати, зна ли се да је 1931. године, при посети једне врло бројне делегације србских ратника Француској, забележено извињење француском министру спољних послова због извесне нелагоде настале у тренуцима када је Милунка требало да присутнима дели аутограме: “Мука, моја екселенцијо, треба да дају потписе, они су слабо писмени, једва писмени”;

– “Пошто је била самоука, без школе, запослила се као спремачица у Министарству иностраних дела и то после силних ургенција да добије тај посао?! Највеће понижење доживела је од својих ратних команданата у југословенској краљевини и комунистичких власти – да би издржавала децу морала је да ради као шнајдерка у фабрици војних униформи, а онда и као обична чистачица и најамни радник у министарству. Због лоших оцена чиновника којима је рибала ходнике, канцеларије и клозете требало јој је осам година да напредује до места чистачице директорских канцеларија у Хипотекарној банци”.

Исто то, само мало друкчије, 23. март 2014. године пишу београдске Новости и Борис Субашић, од којих сазнајемо да је Милунка, ваљда због тога што у Србији за њу није било места а не зато што је у Босну стигла по свом избору, после удаје, тамо “посао нашла… као куварица, болничарка и контролор у фабрици војних униформи”. (Исте ове послове, али као “најпрљавије”, истим тим редоследом описала је Сања Ћулибрк у тексту “Милунка Савић – од хероине до чистачице…” за Б92). Касније, у Београду, Милунка се “после рата нашла на улици, као и сви српски ратници”, можда због тога што је онима који су били писмени (у некој банкарској установи) било препуштено да пишу извештаје, анализе, реферате, кореферате, завршне рачуне… а њој је само преостало “да брише кваке, прозоре и тоалете”.

Не зна се откуд тврдње многих тумача Милункиног лика и дела да је рањавана девет пута или, како то у својој књизи о Милунки пише Војислава Латковић из Крагујевца, “била је доста пута рањена”. Могло се очекивати да, као оно у народној песми, “на њој буде рана седамнаест”, али ни то не би вредело кад сама Милунка, а она је то, ваљда, знала понајбоље, казује да је била рањена четири пута.

Пребацује се србској Врховној команди што је Милунка остала само на чину каплара, а Енглескиња Флора Сендс (1876-1956), као једина жена с официрским чином у србској војсци, достигла је чин капетана. При томе, нико од тих приговарача не мисли на потребу, али и обавезу, да официр, из разних разлога, буде и довољно писмен. На страну то што је немотивисано повезивање капларског чина са вишеструким рањавањем, а занемаривање, унижавање и коришћење за њихове потребе овде служи само као поштапалица. Мимо тога, остали каплари могли би да се љуте што ниједан од њих није добио официрску Легију части, а каплар Милунка јесте.

Занемари ли се бесмислица да је Милунка “највеће понижење доживела од својих ратних команданата у југословенској краљевини и комунистичких власти”, радни део Милункиног животописа овде је врло конфузан: у фабрици војних униформи радила је непосредно после Великог рата (у Сарајеву) док није била удата, нити имала деце; у Министарству иностраних дела радила је хонорарно (док је стално била запослена у Хипотекарној банци); наводно лоше радне оцене у Министарству иностраних дела биле су јој сметња да буде “унапређена” у Хипотекарној банци; клозети су овде уписани да би се, како то у Градској библиотеци у Новом Саду, на представљању неке књиге о Милунки, рекоше један ДокторОдНекеНауке и један ДиректорОдКултуре, оправдао “изум” једног ововременог драмског писца (можда му презиме беше Павловић) да је израз “баба-Сера” први пут употребљен уз име Милункино; уместо да, као неписмена, буде директор Хипотекарне банке, или барем гувернер Народне банке, Милунка је била “обична чистачица”…

У листу “Слобода”, органу Србске народне одбране у Америци (10. јун 2014), свој допринос у нападима на државу и у хвали Милунки дала је и Марина Дабић, најпре наводом да је Милунка умрла “поносна и -заборављена, тврдећи да не гладује”, али се зато није ни запитала, ако већ Милунка гладује, због чега нико од њених наследника нешто не чини да је прехрани. Уместо тога, да би Државу Србију постидела због Милункиних никаквих животних услова, госпођа Дабић преноси како су Милункини “саборци препричавали Колубарску битку у којој је Милунка, издвојивши се из своје групе, са брежуљка бацила две бомбе. Кад се после експлозије разишао дим, каплар Милунка Савић заурлала је (?! – ИП) на групу Аустријанаца… све их је спровела до команданта пука, застала тек колико да каже: ‘Господине пуковниче, двадесет заробљених Шваба’. У ратним књигама са Солунског фронта постоје подаци да је у једном препаду каплар Милунка Савић заробила 43, а у другом 60 бугарских војника… Заробљавала их, разоружавала и спроводила до штаба – сама”.

Баш тако: сама, па се поставља питање откуд, уз оних уобичајених двадесет три (понегде: двадесет два) заробљена Бугарина у Другом балканском рату (1913), још и “двадесет заробљених Шваба” у Колубарској битки, па нешто касније, на Солунском фронту, још сто три Бугарина (у два наврата, једном 63 а други пут 40). Све њих, дакле, заробљава Милунка, сама, која се издваја из своје групе, извлачи Бугаре и Швабе из ровова (као кечеве из рукава) и, док Швабе и Бугари из околине одушевљено гледају шта се пред њиховим носевима дешава, она их несметано, без ичије помоћи, ваљда и непримећена, проводи поред србских борбених редова и србске позадине и приводи својим командантима да се, у доколици, имају чиме и киме бавити…

Посебно занимљивим треба сматрати отпор који тумачи Милункиног лика и дела исказују према уобичајеној административној процедури при запошљавању, или при полагању заклетве, или при пензионисању. Само се у Милункином случају такве појединости и такви захтеви (за прилагање неких уверења, или изјаве) изједначују са терором, док се за “остале”, чак и за добровољце, такве формалности сматрају “природном појавом”.

Тек да се зна: Милунка Савић пензионисана је непосредно после Другог светског рата, у новоуспостављеном друштвеном поретку (који је под Пов. бр. 11057/46 од 18. фебруара 1947, добровољачку организацију прогласио профашистичком, али у Милункин ратнички, добровољачки статус није дирано), по молби писаној 9. јануара 1945, са безмало тридесет осам година стажа (37 година, 11 месеци и 2 дана), у шта је, поред осамнаест и по (18,5) година стажа у државној служби (у војсци после демобилисања, у болници и у Хипотекарној банци), урачунато време проведено у Великом рату (четири године, осам месеци и седамнаест дана) у двоструком трајању и десет (10) година за рањавање и Карађорђеву звезду са мачевима.

Они који професионално брину о Милункиним одликовањима рећи ће да их је било дванаест: два ордена Карађорђеве звезде, сребрна и златна медаља Обилића, Споменица рата 1913, Албанска споменица, Споменица рата за ослобођење и уједињење 1914-1918, два ордена француске Легије части, француски Ратни крст са палмовом граном, британско одликовање Светог Мајкла и руски Крст Светог Георгија Победоносца. Толико, а не седам.

Итд, без икаквог утицаја Милункиног на такво писање.

На приче о наводно заборављеној Милунки Савић треба гледати као на производ вишедеценијског владајућег југословенског уверења да је припадништво “покрету” био довољан доказ да један партизан може обављати сваки посао који му се повери, чак и више од тога. Да је тако, најлепше може посведочити дијалог са једног међународног научног скупа, настао после некаквог проблематичног “научног” саопштења “нашег човека” из партизанске брозовијаде:

– Опростите, колега, на којој сте Ви теми докторирали?

– Ја сам докторирао у шуми!

Илија Петровић