Галијашевић: Бакир и његове присталице – то је туробна и прикладна слика „потурице“

Шефик и Бакир, као америчке слуге, не личе баш на муслимане… Они свој лик и наличје мијењају у складу са лицем господара. А милостиви господар је данас углавном у Вашингтону а понекад у Лондону.

БАЛКАНСКА криза и ратови деведесетих година двадесетог вијека, унијели су у правни и политички дискурс неке нове појмове и категорије, који су били неспојиви и са правом и са политиком.

Идеолошку догму и пропагандну паролу комунистички осмишљеног братства и јединства, потиснуле су дефиниције рата и распада земље као „братоубилачког рата“. Да, рат је био и крвав и убилачки, али остала је једна дилема, врло актуелна, у вријеме, када рат који се води на тлу Украјине добија исти назив: Рат између „братских народа“. Јесмо ли заиста били икада браћа и да ли смо то данас?!

„Број муслимана који живе у Русији достигао је 30 милиона док из године у годину тај број константно расте“, рекао је предсједник Вијећа муфтија Русије Равил Гајнетдин у разговору прво за Анадолију а затим и за руске медије. Из тог интервјуа могли смо сазнати да број муслимана у Русији биљежи раст првенствено због високе стопе наталитета, због муслиманских досељеника из земаља средње Азије као и да већина муслимана у Русији живи на подручју московске регије, затим у Ст. Петербургу и Јекатеринбургу, те да у регијама Татаристан, Башкортостан и Сјеверни Кавказ такођер живи велики број муслимана.

Сазнали смо и да у Русији постоји преко 8.000 џамија и да је Москва, са милион и пол, муслимана први град у Европи. Гајнетдин, који је Татар, открива нам и да Татара има око 10.милиона и да у Русији живе у слободи, миру и пропсперитету…

“Ислам је у Русију дошао у 7. вијеку. Савременици посланика Мухаммеда стигли су у Русију 22 године након његове смрти. Они су дошли у град који је сада познат као Дербент, а налази се у јужном Дагестану. Први езан у Русији проучен је управо на подручју Дагестана.”.

Иначе, већина муслимана у Русији су сунити ханефијског правца.

Прича се да су некада у БиХ, „стари муслимани“ његовали традиционални однос према Исламу и тиме оспоравали фразу коју недоучене хоџе, лажни аналитичари и тумачи религије, тако радо користе: „Један је Ислам“. А хвала Богу да није један – јер да је један, био би биједан.

Босански муслимани не подржавају муслимане Русије ни њихов став. Од Алије су научили да мрзе Египат, Сирију, Ирак и Либију – да не гледају сарадњу Русије са Ираном, Турском, Емиратима, Саудијском Арабијом и Пакистаном, па су одлучно отишли на Блиски Исток да НАТО алијанси помогну у убијању тамошњих муслимана и разбијању стабилних држава, доприносећи, да живот у њима буде тежак и готово немогућ. Тероризам као начин политичког и војног дјеловања, има свој значајни Бошњачки печат, јер је Ислам у Босни данас вјера без исламске јуриспруденције, егзегезе и теологије (фикха, тефсира или келама) без есхатологије и свјести о ахирету; што открива лажне вјернике, који се не плаше Судњег дана и Божије казне за недјела која чине најближим.

Прави Ислам који значи Мир, на овом страшном мјесту, је поражен, у зло доба, када је, творац владајуће династије, Алија Изетбеговић, јавно поручио да ће жртвовати Мир због суверености. Лажни муслимани у Сарајеву су схватили поруку: сувереност у односу на Србе и Хрвате је важнија од Ислама, а сувереност у односу на стране силе, никада није ни постојала. Постоји мит, како је у неко давно, прошло доба, Ислам у БиХ имао људско и комшијско лице, које се развијало на хумусу словенске суштине,

Тврди се да је Ислам у БиХ био и етички посебан, одвојен од политике и радикалних учења. А данашњи Ислам у Босни, баш као и у већини муслиманских земаља, настао је под утицајем политичког радикализма и промоције политичког насиља какав су стрпљиво, читав вијек, градила „Муслиманска браћа“ на темељима вјерске догме Мухамед бин Абдул Вехаба и терористичке праксе Ал каиде, ИСИЛ-а и Ал Нусре. Иако је данашњи Ислам у Босни тек гомила неприхватљивих обичаја и навика које су из феудалне и примитивне Османске ере, просто се накалемиле на круте политичке идеје вјерског политичког уређења државе које свом кукавном народу у главе усади Алија Изетбеговић.

Зато се и рат у Украјини за чаршијске елите у Сарајеву, учинио згодним тренутком да се у хистеричној и уплашеној Европи, за све догађаје око Кијева, Харкова, Мариупоља и Херсона, окриве Срби, а да, наравно, најкривљи буде Додик. Казнити Додика и сломити Републику Српску није идеја која би се могла јавити у глави братског народа већ у глави ђавољег брата Каина, тачније Бакира Изетбеговића, који сипа отров личне и породичне патологије што је Босну давно већ гурнула у дубине европске канализације. Оптужио је Бакир Србе и Додика за све, па и за то, што се Хрвати и Бошњаци не могу договорити око Изборног закона, и што Хрвати неће више да трпе зулум чаршије која им бира представнике у власти.

Када је, у Анталији, Шефик Џаферовић покушао увјерити Султана Ердогана, да се преко Републике Српске, Босном и Балканом шири малигни утицај Русије који свађа народе и људе те разбија државу БиХ. Али, кад је Милорад Додик, објаснио Ердогану како ствари стоје – из Турске, на босанску адресу, ипак су били упућени помирљиви тонови. Уз те поруке, као чудо, одјекнуле су поруке из Чеченије. Наиме, у интервјуу, Танјугу, лидер Чеченске Републике која је у саставу Русије, Ремзан Кадиров, је истакао да Русија и он лично, никад неће заборавити да Србија, једина уз Бјелорусију није увела санкције и захвалио се на политици мира. Као лидер већински муслиманске Републике поздравио је све муслимане у Србији и најавио јачање сарадње:

„Чеченска Република је недавно преживјела две тешке ратне операције. Осјетили смо све тешке посљедице рата, покренутог крајем прошлог вијека као резултат провокација страних обавјештајних служби, чији је циљ био уништење Русије. Претрпјели смо велике људске губитке у борби против међународних терориста из више од 55 земаља свијета, које су нам убациле и активно подржавале западне земље. Само захваљујући одлучној политицкој вољи Владимира Путина и националног лидера чеченског народа Ахмат-Хаџи Кадирова, међународном тероризму у републици је сломљена кичма“, рекао је Кадиров. Поруке из Чеченије и уздржаност Турске према ставовима и захтјевима Изетбегповићеве сарајевске касабе, изненадила је необавјештене, јер су и Кадиров и Ердоган схватили сурову истину о томе ко је на којој страни и ко је коме брат: а Сарајлијама је брат долар мио – које год вјере био, те да и Шефик и Бакир, као америчке слуге не личе баш на муслимане и да се у начелу, са својим „муслиманским мандатом“ и цјелом заједницом, коју представљају, налазе у једној тужној и когнитивно неразрјешивој ситуацији.

Наиме, иако је за сваку своју одлуку, мјеру или иступ, тражио и проналазио алиби у јавности коју је његов политички систем креирао, ипак је основна слика коју шаљу Бакир и онај дио народа који представља, туробна слика „потурице“, који мјења лик и наличје у складу са лицем господара.

A милостиви господар је данас углавном у Вашингтону а понекад у Лондону. Та слика превртљивог касабалије конвертита, пренесена из Османског времена заједно са прикладним и познатим именом „потурице“, мјењала се како су се мјењали владари. Лик таквих Бошњака видљив је у краткој историји Босне из које се ишчитава како су били и одане слуге Беча и Пеште, трудећи се да што више личе на њих и што боље их служе. У Краљевини СХС и Југославији, били су и „посрбице“ па се преметнули у „пошвабице“: веће усташе од Хрвата и веће есесовце од Њемаца. Са тим и таквим конвертитима је процвјетао босански комунизам – није у Југославији било већих комуњара од гомиле кукавних Бошњака и чаршијских слинаваца, па су цјелу Босну замрачили, злокобним атеизмом титовог политичког система. Данас им је Кјаба у Бијелој кући а правовјерни халифа је Џозеф Бајден. Зато се у Сарајеву труде да сакрију фашисоидно лице данашње Америке: лице злочиначке државе и владе као највећег масовног убице и непријатеља Ислама.

Није Ислам један: у Босни је амерички а понегдје енглески.

Џевад Галијашевић/Факти/Печат

Бонус видео